Balada o Bohoreti

19.11.07

Gordana Kuić, dobitnica „Ženskog pera”, u nagrađenom romanu oslikava zajednicu sefardskih Jevreja s kraja 19-og i početka 20. veka.
„Bazarova” nagrada „Žensko pero” za 2006. godinu pripala je književnici Gordani Kuić za njen sedmi roman „Balada o Bohoreti”, objavljenom u „Narodnoj knjizi”. Kroz dnevnik jevrejske devojčice Laure Levi, u knjizi je oslikana zajednica sefardskih Jevreja, patrijarhalni odnosi i njihov intelektualni razvoj, s kraja 19-og i početka 20. veka, u Istambulu i Sarajevu.
Gordana Kuić rođena je u Beogradu gde je diplomirala engleski jezik i književnost. Napisala je romane „Miris kiše na Balkanu”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Smiraj dana na Balkanu”, „Duhovi nad Balkanom”, „Legenda o Luni Levi”, „Bajka o Benjaminu Baruhu”.
Napisali ste „Baladu o Bohoreti”. Ko je Bohoreta?
To je nadimak koji su sefardske porodice davale prvorođenoj deci: Bohor za najstarijeg sina, Bohoreta za kćer. Moja tetka Laura Levi, kao prvorođena u porodici, dobila je nadimak Bohoreta. Bila je dramski pisac, čije je komade publika obožavala, pa samim tim je bila i veoma popularna u jevrejskoj zajednici u Sarajevu između dva rata.
Da li duh Laure Levi još živi u Sarajevu?
U maloj jevrejskoj zajednici koja i dalje postoji u Sarajevu, njen duh se sigurno oseća. Iako prevashodno nije imala književne aspiracije, smatrala da je njena uloga da pouči, obrazuje i odgoji sefardski živalj u Bosni. Govorila je sedam jezika i bavila se sakupljanjem starih sefardskih romansi, izreka, poslovica. Vodila je ozbiljne polemike u jevrejskim časopisima. Ipak, čini mi se da je vrhunac njenog rada bila studija „Sefardska žena u Bosni”. Knjiga je sedam decenija stajala u rukopisu, da bi je sarajevski izdavač „Konektum” objavio 2005. godine.
Pišete o razlikama unutar jevrejskog naroda. U kojoj meri su one izražene danas?
Ne znam koliko su sada izražene, ali u doba kada je živela moja tetka bili su i te kako vidljive. Tada je razlika između Jevreja Aškenaza i Jevreja Sefarda bila ogromna. Oni čak nisu imali ni zajednički jezik. Sefardi su govorili jevrejsko-španski, a Aškenazi jidiš, koji je jedna varijanta nemačkog. Sefardi su živeli i, kasnije, propadali sa Otomanskim carstvom, a Aškenazi, pogotovo u Nemačkoj i Austriji, bili su daleko napredniji i bogatiji. I mnogi španski Jevreji, koji su došli u Otomansko carstvo krajem 15. i početkom 16. veka, bili su visoko obrazovani, dakle, onaj intelektualni sloj koji se u Španiji, zajedno sa arapskim naučnicima, bavio astronomijom, prevođenjem antičkih tekstova, proučavanjem lingvistike, književnosti, finansija, religije. Bežeći od španske inkvizicije, ostavljali su sve svoje posede, ali su poneli sa sobom znanje. I u Otomanskom carstvu, mada suočeni sa novim načinom života, održavali su visoki nivo prosvećenosti uprkos tome što su morali da se adaptiraju novom načinu života, da se bore za posao i zaradu. Ipak, sa stagnacijom tog carstva propadali su i Sefardi. Bilo je i mnogo nepismenih žena, a takvo propadanje Sefarda, s početka 20. veka, veoma je bolelo Lauru Levi. Odrasli u jednom okoštalom feudalnom sistemu, oni su se suočili sa modernim, naprednim Jevrejima koji su došli sa austrijskom okupacijom.
Problem kulturnog identiteta veoma je prisutan u jevrejskom narodu. Setimo se Kafke, češkog Jevrejina koji je pisao na nemačkom...
Hiljade stranica su napisane i još se pišu o jevrejskom identitetu, ali kojim god jezikom Jevrejin govorio, ma kom plemenu pripadao, bio teista ili ateista, pokršteni Jevrejin ili Hasid, za spoljašnji svet njegova krv uvek je bila važnija. Ma kako da sami Jevreji odrede sebe, kako kaže Ljudmila Ulicka, njih određuju spolja. Jevrejin je onaj koga nejevreji smatraju Jevrejinom. Naciste te sitnice nisu zanimale. Oni su sebi postavili zadatak: uništiti sve Jevreje, a njihova kulturna, religiozna, jezička pripadnost ih uopšte nije zanimala.
U romanu, Laura Levi izražava bojazan da li će njenog naroda biti za 100 godina. Strah realan i opravdan?
Kao umna žena, Bohoreta je znala šta sve može da se dogodi sa jednom malom zajednicom. Jevreji su stalno bili proganjani u Poljskoj, Rusiji, povremeno potpuno izbacivani iz Francuske, Engleske... Kad su bežali iz Španije malo je država htelo da ih primi. Zato se katkad zapitala da li će se Jevreji uopšte održati znajući da postoji realna mogućnost da ta zajednica zauvek nestane. Razmišljala je šta će biti ako se asimiluju, i budu lišeni svoje tradicije i vere? Onda ih više nema. A ako ostanu pri svome, slede opet neizbežni progoni, kad-tad. To je večiti problem naroda koji nemaju svoju zemlju i žive u rasejanju gotovo dva milenijuma.
Ni klima u društvu nije uvek povoljna, svedoci smo i nedavnih dešavanja u Novom Sadu. A prošle nedelje obeležen je Dan borbe protiv antisemitizma...
Ksenofobija i ne nalaženje krivice u sebi već u drugome stara je priča. Divljanje neonacizma je konstantno i dešava se stalno. Sada čujemo tužne glasove tog pokreta u Pragu, Novom Sadu... I mi sve to samo posmatramo, nadam se s velikim gnušanjem, ali šta u vezi sa tim činimo? Potiče li ta mržnja od nezadovoljnih i neukih ljudi kojima je ekstremni stav rešenje za njihove probleme? Jer, ekstremizam je uvek lakši nego umerenost. Čim zauzmete ekstremni stav, dali ste odgovor na sva svoja pitanja. Umereni razmišljaju i postavljaju pitanja. U jevrejskim krugovima sve se više priča o neophodnosti uspostavljanja razgovora između tri monoteističke religije, posebno između islama i judaizma, uglavnom zbog dešavanja u Izraelu. Mora se započeti razgovor, a ne podizanje odbrambenih zidova.
Negde ste izjavili da će ovo biti Vaš poslednji roman. Jeste li sigurni da ćete održati reč?
U sedam obimnih romana zaokružila sam teme Balkana, Sefarda, ratova, progona, dubokih veza među balkanskim narodima tokom gotovo pet vekova istorije, pa bih sada da se okušam u formi kratke priče, kažu, najtežeg književnog oblika. Ideje su negde u meni, samo sam trenutno zauzeta ponovnim iščitavanjem knjiga zbog izdavanja svojih Sabranih dela koja će se uskoro pojaviti u „Narodnoj knjizi”.

Mirjana Sretenović