Antologija srpskih pohvala (XIII-XX vek)

01.08.06 Večernje novosti

U govoru, ponašanju, odevanju, životu Isidorinom, bilo je nečeg monaškog. Njenom mirnom izrazu lica, ledenim usnama i hladnom pogledu protivurečio je, s vremena na vreme, samo njezin provokativni glas, koji je umeo biti tako ženstven da se činilo da nije njen.
Ovo je deo pohvale Isidori Sekulić, iz pera Milana Kašinana, sastavljene 1970. godine. Nalazimo je u novoj knjizi profesora Jovana Pejčića, koju je pre nekoliko dana objavio "Draslar partner" u biblioteci "Trag" i koja je obuhvatila među koricama sedam vekova srpskizh svečanih beseda i ponela ime "Antologija srpskih pohvala, od 13. do 20. veka". Od Svetog Save i njegove "Pohvale pravoj veri" do Artemijeve pohvale Vidovdanu iz 2005. godine, pred čitaocem se ređa 59 pohvala, u pet celina: "Posvetno slovo", "Staro doba", "Prelaz", "Novo doba" i "Kraja nema".
Kao i prvu molitvu, pesmu, žitije, poslanicu, tako je i najstariju sačuvanu srpsku pohvalu sastavio Sveti Sava. Pohvalno besedništvo u Srba s njim počinje.Među retoričkim žanrovima, reći će prof. Pejčić na početku antologije, pohvala zauzima po svemu neodređen položaj. U sistemu govorničkih vrsta njoj se retko kad dodeljuje visoko mesto. Najraširenija podela besedništva ne zna za pohvalu kao samosvojan rod.
Kako se označuju vrste besedništva? Nalazimo: sudsko (advokatsko), političko (parlamentarno), duhovno (crkveno), vojničko (ratno), akademsko (naučno) i prigodno (svetovno) besedništvo.

VELIKI

TEKSTOVI koje čitamo na više od 500 strana. Pejčićeve antologije srpskih pohvala, bez ostatka nas ubeđuju da kad veliki Srbi govore i pišu o velikim Srbima, značaj i vrednost pohvalnih reči ni malo ne prolazi. Naprotiv. Iako su različite u retoričkom i poetičkom smislu, biće pohvala ostaje isto i netaknuto i ono je uman i uzvišen preklon Znamenju u Znamenitom u srpskoj istoriji, kulturi i nauci, kaže Pejčić.
Jedna od najdirljivijih pohvala u antologiji je Justinova pohvala Nušiću, iz 1938. godine. Nušić je, smatrao je Justin, bio tragično ozbiljan, zagledan u sebe i misteriju sveta oko sebe.
"Ako bih sebi dopustio smelost da ga sa nekoliko reči okarakterišem, onda bi ta karakteristika glasila: Nušić je dobrovoljni mučenik velike i sveštene tajne koja se zove čovek. Čovek je biće koje se smeje. To bi mogla biti jedna od mnogih definicija čoveka. Ima li bića iznad čoveka i ispod čoveka, koje se smeje? Reklo bi se - nema. Anđeli se ne smeju, jer netremice gledaju i neprestano bde nad našim tužnim svetom koji u zlu leži. Životinje se ne smeju, jer nisu svesne zla u svetu, koje stvara bolno komične situacije kojima se sam čovek smeje, smeje: tužno, samoprekorno ili bezumno. Samo se čovek smeje. U tome leži neka velika tajna. Možda jeziva i strašna. Tu tajnu rešavao je Nušić, kao tajnu čoveka.

JEDINSTVENO
KOJA je osnova ili formula svih pohvala? Autor antologije otkriva:
- Silom mišljenja i mađijom reči proizneti - predočiti - poveriti slušaocu - gledaocu - čitaocu ono što je jedinstveno (Jedno) i neponovljivo (Novo) u duhovnosti - kulturi - istoriji jednoga čoveka kao celokupnog naroda, jedne nacije kao čitavog čovečanstva, sveg svenjta sabranog u ideal jednog jedinoga ljudskog bića u jednom i jedinome vremenu, u vremenu njegovog postojanja - delovanja - stvaranja.
Tako u Vinaverovoj pohvali Momčilu Nastasijeviću, napisanoj 1938, čitamo:
"On je bio svetac srpskoga jezika i srpskoga književnoga izraza. Nastasijević, do kraja pesnik i do kraj vidioc, sluti da su svugde na radu i u toku sile tajne i tajanstvene, i da one kreću vasionu i čoveka. Ponekada ih je nalazio u najobičnijoj narodnoj mudrosti, u prezrenim i olako odbačenim sujeverjima. A ponekad i u dubinama samoga jezika koji se otkriva u retke časove pravim pesnicima, kao i srce kosmosa".

POHVALE I ZDRAVICA
JEDNA pored druge, ovu knjigu čine: slavoslov srpskim manastirima Save Dečanca i uzvišeni natpis na mramornom stubu na Kosovu despota Stefana, Jefimijina pohvala knezu Lazaru i pohvala Karađorđu Miloša Crnjanskog, Andrićeva pohvala Njegošu i Nikolajeva pohvala Dučiću, Subotićeva pohvala Steriji i Justinova pohvala Nušiću, Belićeva pohvala Vuku i Isidorina pohvala Lazi Kostiću, Vinaverova pohvala Nastasijeviću i pohvala Crnjanskom Novice Petkovića, zdravica Otadžbini kralja Milana i pohvala Srbiji Mihaila Đurića...

ŽAL ZA MLADOST
- JER Bora Stanković je veliki doživljaj, nezadovoljstvo i čežnja, ona žal za mladost o kojoj se toliko govorilo, on je idealizacija jednog dalekog i neostvarenog sveta ljubavi, on je grč i žeđ, glad i očajanje koji otvaraju usta u ponoćnoj, napuštenoj kafani. On govori, ispoveda se, i po tome je ono što jeste. Njegovo pisanje ne bi moglo da podnese veze jednog sistema, ne bi moglo da se podredi smišljenom planu, sve je to ispovedna groznica i ispovedna temperatura - pisao je Radomir Konstantinović, 1954. godine, u pohvali Borisavu Stankoviću.

PRAZNO NEBO
- NEVOLjA u kojoj se danas nalazi srpski narod potresna je potvrda našeg višekratnog uzaludnog stradanja za slobodu u ovom veku. Samo što je ovo naše današnje stradanje kudikamo zloslutnije i beznadežnije od svih prethodnih, jer nebo nad nama nikada ranije nije bilo praznije nego što je danas. Svet u kome živimo odavno je već zahvatila pomamna stihija pustošenja, pa je pravo čudo kako u njemu uopšte još ima nekog života. Zato ta nevolja ne bi trebalo da nas toliko obuzme da predvidimo mnogo veću i strašniju nevolju u kojoj se nalazi čitava današnja kukavna Evropa, koja bi da nas po knutom Amerike divljački kazni zbog naše hrabrosti da joj se suprotstavimo - stoji u "Pohvali Srbiji 1999." Mihaila Đurića.

B. ĐORĐEVIĆ