Anonimus

09.07.05 Danas

Uvod u katastrofu

Desetak godina nakon zbirki pripovedaka Draženje hipotalamusa (1994) i Kraken (1996), u izdanju Narodne knjige nedavno se pojavilo drugo i prerađeno izdanje izabranih pripovedaka Aleksandra Bjelogrlića, sada pod naslovom Intimus. "Objavljene u inflatorno i ratoborno nedoba devedesetih godina, u skromnom tiražu, zbirke su imale sudbinu udice zabačene u bunar", kaže autor, koji se pored proze bavi esejistikom i prevođenjem.

Sve priče ispripovedane su u prvom licu, a osim toga objedinjuje ih i jedinstvo teme - Panonska nizija od mitske prošlosti do učmale sadašnjosti. Likovi najčešće pripadaju generaciji uništenoj ratovima, rasturenoj po svetu, ili duboko utonuloj u malograđansku čamotinju. Stil Aleksandra Bjelogrlića je živ i neposredan, autor poseduje lakoću pripovedanja koja na trenutke podseća na pripovetke Mihajla Pantića, iako se ona ponekad gubi i prepušta mesto pomalo izveštačenoj poetičnosti. Vremenskim okvirom obuhvaćen je period od prvih nagoveštaja rata do njegovih posledica.

U naslovnoj priči "Anonimus" pripovedač je novinar koji raskrinkava lokalne korumpirane političare u vreme kada je to bilo posebno nepopularno. Tajanstveni telefonski pozivi koje počinje da dobija izazivaju kod njega paranoičan strah (možda i ne toliko paranoičan, jer njegov najbolji prijatelj, aktivista jedne od opozicionih stranaka, tih dana strada u nerazjašnjenoj saobraćajnoj nesreći). Radnja se dešava pred pad Berlinskog zida, a u osvit rata i raspada Jugoslavije. Ta atmosfera povišene napetosti simbolično je predstavljena višenedeljnom letnjom žegom koja izaziva teskobu. Razrešenje u vidu antiklimaksa snižava ton, ali to je ipak lažni hepiend, s obzirom na to da se u poslednjoj rečenici vremenske koordinate kada se sve dešava naglašavaju kao "uvod u katastrofu". Autorov postupak potencira distancu od događaja, tako da je čitalac u prednosti nad junacima iz priče, zna više od njih o događajima koji će uslediti, možda i o smislu njihovih stradanja i predosećanja.

Druga tematska linija skoro u svakoj priči je neostvarenost na emocionalnom planu. Lik davno zaboravljene devojke javlja se najpre u svesti junaka, a zatim se ispostavlja da je ona krivac za misteriozne pozive. To što glavni junak ovde nije dobijao pozive, pretnje, već ga je zvala devojka sa kojom je bio kad je imao petnaest godina, označava poslednju nevinost pred konačan pad, lični ili kolektivni.

Zaplet priče "Kraken" podseća na bajku - dva prijatelja, fotograf i zoolog odlaze u rezervat Carsku baru da potraže neku retku ptičju vrstu, zalutaju i naiđu na kuću u šumi u kojoj umesto na razbojnike ili baba-Jagu nailaze na izbeglice iz Knina, razjedene močvarom, vlagom i vetrom. Negde na granici neverovatne stvarnosti i halucinacija izazvanih iscrpljenošću i umorom, oni te noći bivaju svedoci postojanja neobičnog čudovišta koje živi u močvari bivšeg Panonskog mora. Pripovedač ga naziva krakenom, džinovskom lignjom iz nordijske mitologije, koja napada brodove, ali to može biti i biblijski Levijatan. Ti nadrealni prizori ovde su simboli rata i razaranja, koje namučeni izbeglica bezuspešno pokušava da ubije puščanim rafalima. Njegova životna filozofija je surova: "Kada kokoške zatvoriš u kokošinjac i uskratiš im hranu na nekoliko dana, one pobesne, raščerupaju najslabiju među sobom i pojedu je. Nešto slično događa se i sa ljudima."

Autor povremeno pokazuje preteranu sklonost sentencioznosti, bespotrebno objašnjava simbolički smisao.

Ostale priče u zbirci su kraće. U priči "Prag trpeljivosti" prikazan je razgovor dvojice saputnika na putu do Bajine Bašte, koji se u tonu ćaskanja dotiče onostranog, dok priča "Senka jednog sna" predstavlja neku vrstu provincijskog traganja za izgubljenim vremenom. Ton se ovde povremeno opasno približava klišeiziranoj sladunjavosti : izrazi kao "drhturenje sazvežđa", "vreme, nesmiljeni vidar što ubija iz milosrđa", "stakleno zvono mlađanog doba", i slično, su lošija strana ove inače zanimljive pripovedne zbirke.

02.07.05 Politika

Čitajući Bjelogrlićevu zbirku priča Anonimus, prisetio sam se činjenice da gotovo ne pamtim kada sam poslednji put prikazao neku zbirku priča. A pre skoro deset godina, kada sam počinjao da pišem književnu kritiku, prva knjiga koja mi je ponuđena za prikaz bila je upravo zbirka priča. Kako mi se nije osobito dopala, vratio sam je tadašnjem uredniku Polja, i on je, složivši se sa mnom, knjigu arhivirao u donje predele redakcijskog ormana. Ne dugo posle toga objavio sam svoj prvi prikaz. Bila je to prva knjiga jednog danas veoma aktuelnog pisca. NJegova prva zbirka priča.
Ipak, nije me sentimentalnost navela da sednem pred svoj SyncMaster i zapišem nekoliko reči o Bjelogrlićevoj knjizi. Pre je to činjenica da sam u njoj prepoznao jedinstveno jezgro iz koga su nastale. Naravno, to ne znači da su sve zbirke priča u kojima se naslućuje duhovnim etimon pisca bolje od onih koje podsećaju na mehanički spoj raznorodnih priča, ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da imam posla sa nečim što je, u izvesnoj meri, novina u savremenoj srpskoj književnosti.
Na prvi pogled stvari, međutim, ne izgledaju tako. Bjelogrlićeva knjiga se oslanja na žanrovsku književnost. Anonimus ujedinjuje odjeke dve poetike: hard-boiled krimi priče i gotske priča. Nije otuda čudno što autor, u napomenama na kraju zbirke, citira Rajmonda Čendlera, i premda taj citat ne pogađa pitanje žanra, on otkriva čitalačko iskustvo autora. Najambicioznija Bjelogrlićeva priča - „Anonimus” - donekle podseća na Čendlera: to znači da je krimi priča ovde manje vanvremenska zagonetka, a više kostur na koje se naslanja opis vremena i prostora u kome se junaci kreću. Sa druge strane bliskost Anonimusa sa romantičarskim pričama o duhovima, sablastima i priviđenjima, najjasnije, mada ne i jedino, izražena je u pričama „Kreken” i „Belladona”.
Sve ovo kritičaru pruža mogućnost da Bjelogrlićevu zbirku priča jednostavno nazove postmodernom. Ipak, čini mi se da ta oznaka ne pogađa suštinu ove zbirke. Bjelogrlić mi se ne čini kao čovek biblioteke, čovek citata i recikliranja poetika, i pored toga što pisca Anonimusa slika sa korice knjige predstavlja u društvu tzv. kućne biblioteke. Naime, priče o duhovima ovde mi se ne čine toliko kao literarni citat koliko kao vrh ledenog brega, koji svojim nevidljivim delom dodiruje antropozofiju, telekinezu, telepatiju, i ono što se u terminologiji filozofa New age-a naziva channeling ili astralno putovanje. Bilo bi pogrešno tvrditi da je Bjelogrlić neki zapenjeni idelog/akviziter New Age-a, ali mi se čini da njegova zbirka ulazi u sklop ideja ovog pokreta čiji antiracionalizam nije utemeljen u Bogu, niti na citatima iz romantičarskog brevijara, već u onoj još uvek nejasnoj i prikrivenoj ideji o posthumanim mogućnostima ljudskog tela i posebno mozga, koje će moći biti aktivirane u skoroj budućnosti, a za koje se veruje da će našu svest spojiti sa Kosmosom, sa Jednim, sa Celim, itd, itd...Lično, skeptičan sam prema tom optimizmu, ali rekoh, iako Bjelogrlić nigde ekspliticno ne pominje New age, kao da sam nešto od tog optimizma osetio i u najmračnijim njegovim pričama.
Upravo mi se, dakle, atmosfera Anonimusa čini kao dah novosti koji Bjelogrlićevu zbirku priča čini zanimljivom i, na izvestan način, posebnom. Čitanje pojedinačnih priča odaje pak utisak prilično neujednačene zbirke. Slažem se sa autorovom napomenom u pogledu pripovedačkih trikova koji se vremenom uče. Bjelogrlić ih je naučio: sedamdesetak stranica dugačka priča „Anonimus” dobar je materijal za tumačenja kompozicije poglavlja krimi romana, dok bi pak „Kreken” poslužio kao lep primer za primenu konstrukcije uvod-razrada-zaključak u beletristici. Ova zapažanja asociraju na kurs kreativnog pisanja, ali time nisam hteo da uvredim autora. Međutim, čini mi se da baš otuda u stilskom i kompozicionom pogledu Bjelogrlićeva zbirka odaje utisak prevoda. Dobrog prevoda, ali ipak prevoda.
Na kraju krajeva, možda to nije ni važno. Ono što ovu zbirku čini interesantnom – atmosfera - možda neće biti dovoljno da njenog autora postavi na pijadestal klasika srpske književnosti XXI veka, ali je svakako dovoljno da nas makar malo odmakne od postmodernih već-viđenosti, a da pritom od bušnog neostipendizma ne počnemo da sebi pravimo nove idole.

Slobodan VLADUŠIĆ