Amerika na prekretnici - demokratija, moć i neokonzervativno zaveštanje

27.12.07 Novine beogradskog čitališta

Zahvaljujući agilnosti uglednog i po mnogo čemu uzornog podgoričkog izdavača CID, pred nama je najnovija knjiga jednog od glavnih teoretičara, a samim tim i kreatora američke spoljne politike. Pored Kisindžera, Bžežinskog, Hangtingtona i još nekoliko drugih, Fukujama je svojim stavovima i shvatanjima odigrao značajnu ulogu u formiranju i načinima promovisanja američke spoljne politike krajem prošlog i početkom ovog veka.
Analize, mišljenja, stavovi i preporuke koje Fukujama u ovoj knjizi promoviše u velikoj meri se danas već primenjuju, a za poligon primene često se uzima primer Balkana. U sagledavanju ovog primera Fukujama kritikuje američku tvrdu moć u spoljnoj politici (upotreba sile) i promoviše novi model meke hegemonističke moći, kao poželjan i realnosti bliži model, koji se primenjuje ili može biti primenjen širom sveta.
U ovom modelu poluge moći ostaju iste ali se samo proporcionalno drugačije primenjuju. U osnovnim ciljevima američka spoljna politika se nije promenila, i dalje je ostala hegemonistička, unipolarna i spremna na restriktivnu upotrebu vojne sile tamo gde Fukujamin model meke moći propadne. Fukujama nam zapravo ovom knjigom kaže da ciljevi američke spoljne politike nisu promenjeni, promenjen je samo način i mehanizmi da se do tih ciljeva dođe. Fukujama daje prednost institucionalnog globalnog delovanja kroz mehanizme meke moći, iza koje stoji vojna sila, u američkoj spoljnoj politici. Često se u tome naglašava disperzija (ne)moći međunarodnih organizacija i njihova transformacija u kojima bi svakako Amerika imala ključnu ulogu i uticaj, a koje bi i dalje nastavile da slabe, razgrađuju i podrivaju ulogu UN kroz koje mnogi ciljevi američke hegemonije ne mogu glatko da prođu. Fukujamin multi-multilateralizam suprotan je načelima multipolarnog sveta za koji se krupni igrači na svetskoj političkoj sceni zalažu. Ni jedan od tih igrača nije promovisao globalnu spoljnu politiku nacionalnih interesa koju je spreman da, ako meka moć propadne, brani silom. Kada je Fukujama držao predavanja od kojih je potom načinio svoju knjigu (2006) to nije bilo u toj meri vidljivo. Danas jeste. Amerika bez Evrope, Rusije, Kine, Indije, ne može da reši ni jedan krupan globalni, ali ni lokalni, problem koji je unilateralnim hegemonizmom stvorila. Prenapregnutost resursa i pogrešna spoljna politika dovele su Ameriku u nezavidan položaj iz koga ona može da izađe samo na dva načina. Prvi je samoizolacionizam, što je malo moguće, a ne bi bilo ni poželjno, a drugi je multipolarizam, koji je u prvim mesecima ove godine promovisala Rusija, a koji podrazumeva samoodricanje od hegemonizma. Velike sile su već okončale prepakivanje svojih spoljnih politika koristeći upravo delove Fukujaminog modela, tako da svet neumitno klizi ka multipolarizmu, koji je bliži Hantingtonovoj podeli civilizacija ali bez sukoba.
Eksperiment koji je primenjen i testiran na Balkanu, početna tvrda, a potom meka varijanta hegemonističke moći, krahirala je u Iraku, ali Fukujama kao da to ne vidi, a i ako vidi teško mu je, kao i novim neokonzervativcima da to i prihvati. Međutim, realnost je prevazišla Fukujamin novi model. To se posle povratka Rusije na svetsku političku scenu, kao najveće države po prostranstvu, sa ubrzanom modernizacijom vojne i ekonomske moći, sa globalnim ciljevima zasnovanim na multipolarizmu, a ne hegemonizmu. Amerika je upala u zamku jednostranim nametanjem sopstvenih pravila igre na svetskoj političkoj sceni. Posle povratka Rusije i džinovskog ekonomskog uspravljanja Kine model duplih standarda je neefikasan i neprimenljiv. Za ovu tvrdnju ima nekoliko krupnih primera u poslednjih godinu dana. Jednostavno, Fukujama u svoj model meke moći, koja se oslanja na vojnu silu i hegemonizam, nije uračunao faktor bumeranga koji je postao realnost mnogo brže i mnogo pre nego što su krojači Novog svetskog poretka na to računali. Realnost na terenu ih je zatekla nespremne. U različitim sferama mnogi primeri to i pokazuju. Amerika je na Balkanu prokockala idealnu šansu da bude prihvaćena kao poželjan model demokratije. Fukujami zbog toga nije preostalo ništa drugo nego da presipa iz šupljeg u prazno. On je verovatno „poslednji čovek“ koji veruje da se kombinovanom primenom meke i tvrde moći može doći do svetskog liderstva. Jednostavno, multipolarni svet, poduprt dovoljnom ekonomskom i vojnom moći, ne priznaje jednog svetskog lidera i model demokratije koju taj lider izvozi. Što pre Amerika to bude shvatila i prihvatila, prilika za to su skori predsednički izbori, duže će dugoročno ostati kao jedan od nekoliko ravnopravnih igrača na svetskoj političkoj sceni.
Fukujamina knjiga je dragocena za čitaoce sa Balkana, jer se tiče i njih, ali i projekcija dugoročnih ciljeva spoljnih politika balkanskih državica~patuljaka u čijem je regionalnom epicentru je ključni igrač ipak Srbija, mada je to mnogima teško da prihvate.
S. N.