Alijenista

Opažanje

Iako jedan deo onoga što opažamo dopire kroz naša čula s predmeta pred nama, drugi deo (koji je, može biti, i veći) uvek dolazi iz našeg sopstvenog uma.
Vilijem Džejms, Načela psihologije

Ove krvave misli,
Iz čega se rađaju?
Pjave, iz Verdijevog Magbeta

8. januar 1919.

Teodor je pokopan.
Dok ih pišem, ove reči su besmislene podjednako kao i spuštanje njegovog kovčega u parcelu peskovitog tla blizu brda Sagamor, mesta koje je voleo više od ijednog drugog na svetu. Dok sam danas popodne tamo stajao, po hladnom januarskom vetru što je duvao s Longajlendske uvale, pomislih: Naravno da je sve ovo šala. Naravno da će širom otvoriti poklopac kovčega, sve nas zaslepiti onim bezveznim osmehom i probiti nam uši visokim smehom nalik lavežu. Onda će viknuti da imamo posla – „idemo u akciju!“ – i sve će nas pod pretnjom prekog suda sprovesti na zaštitu neke opskurne vrste daždevnjaka od štete koju bi joj naneo grabljivi industrijski gigant rešen da podigne prljavu fabriku na gnezdilištu malog vodozemca. Nisam bio usamljen u takvim fantazijama; svi prisutni su očekivali nekakav sličan obrt, to im se jasno videlo na licima. Izveštaji ukazuju da se većina zemlje i dobar deo sveta oseća isto. Pomisao da je Teodor Ruzvelt preminuo jeste upravo to – neprihvatljiva.
Istini za volju, venuo je duže nego što je iko bio spreman da prizna, zapravo još otkad je njegov sin Kventin poginuo tokom poslednjih dana Velike klanice. Sesil Spring-Rajs je jednom ravnodušno rekao, svojom vrhunskom britanskom mešavinom naklonosti i podbadanja, da je Ruzvelt celog života imao „oko šest godina“; a Herm Hagedorn je primetio da je, nakon što je Kventinov avion oboren u leto 1918, „dečak u Teodoru umro“. Večeras sam obedovao s Laslom Krajzlerom kod Delmonika i pomenuo mu Hagedornov komentar. Tokom naredna dva jela u svom obroku bio sam podvrgnut dugom, tipično strasnom objašnjenju zašto je Kventinova smrt Teodoru slomila više od srca: bio je osetio duboku krivicu, krivicu što je svojoj deci nametnuo filozofiju „napornog života“ toliko da su se često namerno izvrgavala opasnosti, znajući da će time očarati svog voljenog oca. Bol je za Teodora bio skoro nepodnošljiv, to sam oduvek znao; kad god bi se rvao sa smrću bliske osobe, činilo mi se da neće preživeti borbu. No tek sam večeras, slušajući Krajzlera, shvatio u kolikoj je meri moralna nesigurnost bila neprihvatljiva za dvadeset šestog predsednika, koji je ponekad sebe doživljavao kao otelotvorenje Pravde.
Krajzler... Nije hteo da dođe na sahranu, mada bi time obradovao Idit Ruzvelt. Uvek je bila odistinski naklonjena čoveku koga zove „enigma“, briljantnom lekaru čije su studije o ljudskom umu uzdrmale toliko mnogo ljudi u poslednjih četrdeset godina. Krajzler je Idit poslao poruku, objasnivši joj da mu se ne dopada ideja o svetu bez Teodora, te će, budući da su mu šezdeset četiri godine i da je život proveo gledajući ružne stvari pravo u oči, udovoljiti sebi i prosto zanemariti činjenicu da mu je preminuo prijatelj. Idit mi je danas rekla da ju je Krajzlerova poruka ganula do suza, jer je shvatila da je Teodorova bezgranična naklonost i polet – kojima su se rugali mnogi cinici, a ponekad su ih, obavezan sam da kažem u interesu novinarskog integriteta, teško podnosili čak i prijatelji – bili dovoljno jaki da dopru do čoveka čija je odvojenost od ljudskog društva skoro svima izgledala nepremostiva.
Neki momci iz Tajmsa hteli su da večeras odem na komemorativnu večeru, ali mi se tiho veče s Krajzlerom ipak činilo prikladnije. Razlog zbog koga smo podigli čaše nije bila nostalgija za dečačkim danima u Njujorku, jer su se Laslo i Teodor sreli tek na Harvardu. Ne, Krajzler i ja smo srca ispunili sećanjem na proleće 1896 – pre skoro četvrt veka! – i na niz događaja koji se i danas čine suviše bizarnim da bi se uopšte i odigrali u ovom gradu. Kad smo dovršili desert i madeiru (a kako je samo upečatljivo što smo večerali kod Delmonika, kod starog dobrog Dela, koji je sad na zalasku, kao i mi ostali, ali su se u onim danima tu odigrali neki od najvažnijih sastanaka), već smo se smejali i odmahivali glavama, do dana današnjeg zapanjeni što smo se kroz celu muku provukli zdravi i čitavi; i što nas i dalje rastužuje – video sam to na Krajzlerovom licu i osetio u svojim grudima – pomisao na one koji nisu.
Ne može se to jednostavno opisati. Mogao bih, kad se osvrnem unazad, reći da su naša tri života, i životi mnogih drugih, neizbežno i sudbonosno vodili ka tom jednom iskustvu; no onda bih načeo temu psihološkog determinizma i doveo u pitanje slobodnu volju čovekovu – drugim rečima, ponovo bih pokrenuo filozofsku nedoumicu koja se nezadrživo provlačila kroz košmarne događaje, kao jedna jedina pevljiva arija u teškoj operi. Ili bih mogao da kažem da smo se tih meseci Ruzvelt, Krajzler i ja, uz pomoć nekih od najboljih ljudi koje znam, zaputili tragom čudovišnog ubice i završili oči u oči s uplašenim detetom; ali to bi bilo namerno zamagljivanje, preterana „neodređenost“ koja, reklo bi se, fascinira današnje romanopisce i usled koje se u poslednje vreme držim podalje od knjižara i odlazim u galerije. Ne, postoji samo jedan način da se to uradi, a taj je da se ispriča sve od početka, počev od one prve užasne noći i onog prvog iskasapljenog tela; zapravo čak i ranije, od naših dana s profesorom Džejmsom na Harvardu. Da, sve iskopati i konačno staviti pred javnost – to je način.
Javnosti se priča možda neće dopasti; zapravo, upravo nas je briga za javnost terala da ćutimo o svojoj tajni tolike godine. Čak ni u većini nekrologa povodom Teodorove smrti događaj nije pomenut. U spisku njegovih postignuća na položaju predsednika Komesarskog odbora Policijske uprave grada Njujorka od 1895. do 1897, samo je Herald – koji danas skoro i da nema čitalaca – jedva pomenuo, „i, naravno, rešenje groznih ubistava iz 1896. koja su toliko zgranula ceo grad“. Ipak, Teodor nikad nije preuzeo zasluge za to rešenje. Istina, bio je dovoljno slobodouman, uprkos sopstvenim sumnjama, da istragu poveri čoveku koji je mogao da reši zagonetku. Ali privatno je uvek tvrdio da je taj čovek Krajzler.