01.01.00
Rec #50 - oktobar 1998. Ivan Radosavljevic
Drugi debi
David Mladinov: Aheronove ptice, Radio B92, Beograd 1998.
.
ZBIRKA PRICA Davida Mladinova Aheronove ptice jedno je od najzanimljivijh izdanja koja su se do sada pojavila u okviru biblioteke "Apatridi" Radija B92. Vrlo je neobicna situacija u kojoj se njen pisac nalazi u nasoj knjizevnosti: svoju prvu knjigu, takodje zbirku prica, objavio je pre ravno trideset godina (Prozor, Split 1968. /a ne 1970, kako pogresno stoji na zadnjoj korici Aheronovih ptica/; price sakupljene u toj knjizi pisane su od 1962. do 1968. godine), i otada se nije pojavljivao na knjizevnoj sceni kod nas, sve do ove godine. Uglavnom opravdano, prva Mladinovljeva knjiga nije ostavila narocito jak utisak: bilo je to ocigledno mladalacko delo, ispripovedano korektno, ali suvo, sa isuvise vidnim oslanjanjima na Kafku i Beketa. Cak i price koje su se kvalitetom izdvojile od ostatka knjige, naslovna "Prozor" i "A oblaka nigdje", ne uspevaju da se otresu tereta isuvise ociglednog, apstraktnog, pomalo jeftinog simbolizma. Medjutim, Mladinov koji danas stoji pred nama, sa novom zbirkom prica, ni po cemu ne podseca na nekadasnjeg knjizevnog poletarca, mracnog i naburenog sred leta ljubavi; a tako jeste na nasu veliku srecu, jer dobili smo jednu po svemu izvanrednu zbirku prica. Nije Mladinov tri decenije proveo u stanju knjizevne hibernacije: ziveci vise od dvadeset poslednjih godina u Americi, objavljivao je price na engleskom (mozda i jos nekom?) jeziku, u Americi, Engleskoj i Izraelu, bio hvaljen i izabiran za antologije. Mozemo samo zaliti sto ovde nismo bili u prilici da pratimo njegov razvoj kao pripovedaca, ali utoliko, zapravo, vise iznenadjuje i ocarava susret sa pricama iz nove zbirke. Prva, najociglednija osobenost koja se citaocu namece jeste zanatska perfekcija s kojom su ove price napisane. Mladinov je zreo, potpuno formiran pisac, koji suvereno i virtuozno barata svojim tekstom. Od Prozora do danas, sjajno je savladao tehniku redukovanja, te je prosto frapantna ekonomicnost s kojom prenosi neophodne informacije. Proverimo to na jednom namerno malom, skoro banalnom primeru -- na sceni su tri lika, od kojih je do ovog trenutka predstavljen samo jedan, Zuza, koja prima goscu:
.
Uvela ju je kroz pretrpani hodnik, a zatim je posjela u fotelju u salonu. Na krajevima naslona bile su zakacene pribadacama cipke. "Sjedni i osjecaj se kao kod kuce." U sobu je usla Zuzina kcerka. "Vidi tko nam je dosao. Tvoja draga skolska drugarica." Blanka je ustala. Ona i Marija su se pozdravile. ("Majsenski porcelan", 31. str.)
.
Na kraju ovog odeljka, citalac je vec saznao imena svih likova, okosnicu njihovih odnosa, kao i detalje enterijera i fizicki polozaj u kojem se nalaze (cipka na foteljama, ustajanje prilikom pozdrava), sto je sve jasno delatno u karakterizaciji likova i njihovih veza. Ne samo sto je sve ovo Mladinov citaocu preneo u malo reci, jasno i nedvosmisleno, vec i pripovedanje tece glatko i sasvim prirodno, nimalo nategnuto -- pisac ne dozvoljava da se primeti njegov trud. Sve su to pokazatelji visokog zanatskog umeca pisca, koje se dostize jedino udruzivanjem urodjene nadarenosti i vrednog, promisljenog rada.
Razume se, u knjizevnosti se zanatlija ne moze odvojiti od umetnika. Reduktivni postupak koji smo upravo ilustrovali ima i svoje estetske i znacenjsko-smisaone efekte, nimalo naivne niti slucajne. Zadrzimo se na istom primeru: prica "Majsenski porcelan" govori o izbeglicama koje se posle rata vracaju u svoje mesto, i o tome kako ih nekadasnji i ponovni susedi i sugradjani docekuju. Prica se ni u jednom trenutku ne zadrzava na nivou iznosenja arhetipske situacije, vec je u svakoj prikazanoj sceni konkretna do detalja; ti su detalji, medjutim, tako izabrani da citalac ne moze sa sigurnoscu reci radi li se tu o Jevrejima (koji su inace Mladinovljeva tema par excellence) ili nekim drugim povratnicima posle Drugog svetskog rata, ili nekog ranijeg, ili mozda onog najnovijeg, tek zavrsenog -- ili ovog jos nezavrsenog?! Konkretnost pripovedanja uzrokuje to da se u citaocevoj svesti, umesto arhetipa, uporedno stvaraju, prozimaju i medjusobno odrazavaju brojne isto tako konkretne, istorijski poznate situacije. Estetski ucinak prozimanja i odrazavanja mnogih situacija u jednoj ima i svoj smisao, i znacenje: istovremeno prizivanje u citaocevu svest svih proteklih i sadasnjih ratnih i izbeglickih situacija, opet na jasno definisanom, pojedinacnom planu, ima i svoju ideolosku tezinu, cak do nivoa dnevno-politickog komentara -- ali nikada preko tog nivoa. I kada se mogu citati kao angazovana proza, ove price uvek zadrzavaju svoj prvenstveno umetnicki integritet.
Simbolicnost svojstvena prvoj Mladinovljevoj zbirci jos postoji i u drugoj, ali je mnogo finija, nijansiranija i obasjana citavim spektrom raznolikih motiva, tema i znacenja. Naslovna prica, "Aheronove ptice", prozeta je antickom simbolikom imena glavnog lika, opstom simbolikom smrti i zagrobnog zivota, fantastickim motivima, pa se pored svega sasvim prirodno nadovezuje ponovo da sadasnjicu, ovu nasu, ratnu i tragicnu -- i ovde opet Mladinov-zanatlija divno pomaze Mladinovu-umetniku da postigne sjajne rezultate. U prici "Jarac" veoma svrsishodno upotrebljen je dalmatinski dijalekat, kojim se gradi cvrst pripovedni svet u kojem vladaju sujeverje, praznoverica, a mozda i sam djavo; i u drugim pricama Mladinov koristi razlicito intonirane pripovedne glasove, koji su karakterisani uvek sa odredjenom namerom, i upadljivo doprinose uverljivosti pripovednih "svetova" ovih prica (beogradska ekavica u prici "Tito nije voleo male Marsovce", epistolarni dokumentarizam "Pisama o Editi", itd.). Cak i tamo gde se sasvim odredjeno bavi istorijom i dnevno-politickim temama i problemima (par prica "General" - "Povratak generala", prica "Sveti Petar", itd.), Mladinov to cini pripovedajuci prvenstveno o ljudima, emocijama, sazrevanju i sticanju saznanja, ne zapadajuci nijednog trenutka u banalnost niti dajuci oduska politickim ili ideoloskim strastima, te cuvajuci pre svega knjizevno-umetnicke, pripovedacke vrednosti svoje proze. I tamo gde pricu zasnuje na nekom konceptu, po definiciji uskom i jednoznacnom (na primer, "Nekrolog" sa svojim pripovedanjem unatrag iz pasusa u pasus), gde bi manje vest pisac pricom samo ilustrovao koncept, on sa lakocom uspeva da koncept upotrebi za pricanje price, koja zadrzava svoja jedinstvena znacenja, ritam i emotivni naboj. Poseban kvalitet prica iz Aheronovih ptica jeste i umece poentiranja -- poentu citalac nigde nece pronaci u poslednjem pasusu, vec ce morati, po procitanom, sam da je pronadje, domisli i razume, pod pretpostavkom, naravno, da neke jednoznacne, nesumnjive poente ima u svakoj prici, ili, bolje -- pod pretpostavkom da u svakoj prici ima samo po jedna. A to, kod Mladinova, najcesce nije tako.
.
Ali? Nema, posle ove serije pohvala, nikakvog "ali". Aheronove ptice su, sasvim prosto, odlicna zbirka prica, dobra u svakoj prici ponaosob, i veoma ujednacena po kvalitetu od prve do poslednje strane, sto nije nimalo cesta stvar u nasoj knjizevnosti. Mozemo biti vise nego zadovoljni sto David Mladinov, i pored internacionalnog knjizevnog iskustva i uspeha, i dalje pise i na srpskohrvatskom, i sto je ovu knjigu objavio kod nas. Makar na sledecu cekali i do 2028. godine, siguran sam da ce nam se strpljenje isplatiti.
