Zašto bih ćutao

15.03.14 Večernje novosti

Povodom memoarske knjige borisava jovića, predsednika predsedništva SFRJ, "Zašto bih ćutao" u izdanju "Novosti"

KNjIGU Borisava Jovića "Zašto bih ćutao" nije lako žanrovski odrediti. To nisu memoari, iako su to mogli da budu, nije ni dnevnik, jer neće vreme ni njegov dokumentarni kontinuitet, nije knjiga uspomena jer voli tesnace legendi i lapidarnost aforizama, najmanje je autobiografija iako se pisac u njoj viri kao odraz u vodi, još manje roman iako se dramskim tenzijama iznuđeno i često rukovodi.
Nju, ako ćemo tačno i pravo, čine kamenčići za hod kroz nepoznatu šumu. U legendi o Ivici i Marici ti belezi služe kao izlaz, ovi Jovićevi su često tragedija bezizlaza.
U prvom delu Jović se rađa u srcu Srbije, u selu kojim to srce najčistije kuca. Beleži pabirke uspomena, male tajne sirotovanja, muke školovanja. To je ram, neka vrsta prologa za dramu političkog uspona i pada. Tu je njegova sudbina i drama. Ali i naša. Ona više nego što kaže i dalje nego što hoće.
Borisav Jović je čovek pomalo u nepravednoj senci, iako još od prvih političkih redova veoma često zna da pogodi metu u središte, a da, kako to u doskočici ne biva, sve ostalo ne promaši.
Sve što kaže lično je iskusio. Stao na branik kad je Milošević insistirao da se okanemo onog člana ustava koji je Srbiju stavljao u podređen položaj prema pokrajinama, pa mu je na kraju ovaj čestitao, ali je oteran iz politike kad se pobunio protivu Mire Marković, čiju je partiju u Skupštinu uveo njen muž, iako nije dobila glasove koji to opravdavaju. Kao što se kao dete nije udavio jer se isprečila vrba o koju se zakačio, tako je za vreme Informbiroa, u svojoj ranoj političkoj fazi, kad su letele glave onih koji su učeni od Tita da je Staljin bog, pa se Tito toga nauka odrekao, sreo zemljaka, univerzitetskog profesora, čiji ga je savet, povodom tog sukoba između ova dva boga, spasao.
Međutim, kad je sam ustanovljavao greške naših bogova, on se na njih obrušio, tako da su ga oni, pošto nisu mogli da dokažu suprotno, ili kad su bili na ivici da budu sa zle strane pročitani, odstranjivali premeštajima: izbegao je sudbinu Đilasa ili Rankovića pod Titom, ali nije pod Miloševićem.
Kad je ustanovio da nas Slovenija i Hrvatska pljačkaju stavkama pri formiranju fonda za nerazvijene, i to javno i dokumentovano, kao zakovano, rekao, Slovenci i Hrvati su se od njega naprasno udaljili kao da je kužan, a njegovi Srbi na položajima rekli: "Pusti, neka rade šta hoće. Ništa se tu ne može".
O Titu Jović sa simpatijom svedoči anegdotama iz ambasadorskih susreta u stranim državama sa njim, kao što to čini i sa Miloševićem u Hagu. Onda kad govori o direktoru Rakoviću, koji je osnovao "Zastavu" u Kragujevcu, njegov indirektni stav o "ljubičici beloj" se ravna sa onim o Kardelju. U Rakoviću vidi sve one legendarne direktore koji su za vreme Nikezića načinili Srbiju veoma uspešnom i prosperitetnom. Titov sukob sa Nikezićem, u kome lete mnogi koji su za taj prosperitet zaslužni, Jović izričito ne proskribuje, ali se iz konteksta može videti koliko razume da je za Srbiju, taj sukob, bio koban.
U trećem završnom delu knjige sabrane su dogodovštine koje se pamte, sličice koje se prepričavaju, mudrosti i dosetke koje ostaju.
Borisav Jović je, dok je bio na položajima, odlučio, od muke i nauke, da kaže, da sebe i druge ne laže. Nije pomoglo. Možda, uprkos tome, ova knjiga nije uzaludna. Jednom ćemo i mi, tragom njenih domišljatih legendi, naći put da isplivamo iz balkanskog blata u koje smo preduboko zagazili. Tako često ne samo našom krivicom.

Dragoljub Stojadinavić