Decenija zamora i raskola

Boško Krunić (autor)

Decenija zamora i raskola

960 din

Stara cena: 1200 din

U korpu

Imam čast da Vam preporučim knjigu Boška Krunića - „Decenija zamora i raskola. Ja bih tu dodao još jednu reč: nemoći. Bila je to decenija nemoći da se sačuva autonomija pokrajina, da se odbrani Jugoslavija i da se upodobi socijalizam. A? i nemoći da se, čak i puštanjem krvi, oživotvore neki davnašnji, a zakasneli snovi.
Krunić piše o političkim borbama za sticanje, još više o okršajima radi očuvanja autonomije Vojvodine. On iznosi ~ prema mom viđenju ? tri značajne teze. Prvo, da u Srbiji postoji trajno nezadovoljstvo statusom autonomnih pokrajina.

Drugo, da je obaranjem autonomija pokrajina od strane srbijanske vlasti započeto rušenje jugoslovenskog federativnog sistema, rečju, postojeće Jugoslavije. Treće, da druge republike i federacija nisu imale moći, a delom ni volju da - shodno svojim dužnostima - spreče obaranje autonomija kao vida rušenja Jugoslavije. Činili su to delom u nadi da će time zadovoljiti aspiraciju Srbije, delom zbog toga što su i same koketirale sa drugim alternativama. A Krunić ukazuje na još jedan elemenat: ispostavilo se da vrhovna vlast Jugoslavije, koja je u slučajevima razmimoilaženja i sukoba između konstitutivnih delova federacije trebalala da arbitrira, pa i da primeni adekvatnu prisilu, zbog svog strogo federalizovanog sastava nije bila sposobna, a ni dovoljno autoritativna da tu dužnost čestito obavlja. To bi bio strukturalni elemenat iz kojeg je takođe proistekla nemoć. Ali to nije bio uzrok raspada zemlje; uzroke su stvarali nacionalizmi koji su sve više bujali - u različitim intervalima, različitom jačinom ? u konstitutivnim delovima Jugoslavije.
Krunićeva knjiga se sastoji iz tri dela. U prvom delu opisuju se događaji od kosovske pobune albanske mladeži 1981. godine do Prve konferencije Saveza Komunista Jugoslavije u maju 1988. godine. U drugom delu autor prikazuje političke procese od dolaska kosovskih Srba u Novi Sad jula 1988 godine do početka ratova u zapadnim republikama. U trećem delu daje nam sažeti pregled težnji za autonomijom u prvoj Jugoslaviji, pa oživotvorenje i razvoj autonomije u Drugoj Jugoslaviji, sve do poništavanja autonomije i do ponovne borbe za nju u danima koje preživljavamo. Tom trećem delu pridodat je veoma interesantan interju Milorada Stevančeva sa autorom koji je sačinjen o odabranim pitanjima obrađenim u knjizi koju vam danas preporučujemo. Interju je sačinjen posle završetka rukopisa.
Iz rečenog se vidi da je Krunić celovito, mada fragmentarno obradio sva važnija pitanja vojvođanske autonomije. Naći ćete tu objašnjenje u vezi sa razmimoilaženjem između Dude Boškovića, gradanskog političkog prvaka u Prvoj Jugoslaviji i predstavnika nove vojvođanske komunističke vlasti 1945 godine oko toga treba li Vojvodina da istraje na zahtevu da bude autonomija vezana neposredno za federaciju ili da se priključi Srbiji - a autonomiju da uživa u okviru nje. Duda Bošković se protivio potonjem rešenju. Saznaćete zašto je nekoliko godina kasnije, za vreme otkupa krajem četrdesetih godina Dobrivoje Vidić iz Srbije postavljen na čelo Pokrajinskog Komiteta Vojvodine, a Dušan Ristić, takođe iz Srbije doveden na čelo UDB-e u Vojvodini. Informisaćete se i o tome zašto je Aleksandar Ranković 1962-1963 godine grupu čelnih funkcionera Vojvodine koje je žigosao kao autonomaše - Stevana Doronjskog, Pala Šotija, Gezu Tikvickog i druge ~ smenio i rasporedio na rad u Beogradu.
Krunić nije napisao istoriografsko delo, nije imao ni ambicije da to učini. On je pružio dragocenu građu istoričarima. Sa stanovišta aktivnog političara obradio je međusobno povezane političke procese, a često je određene fragmente tako zaokružio da bi se one mogle izdvojiti kao samostalni, frapantni eseji. Takav je na primer deo o svečanosti na Gazimestanu 1989 godine ili uvodni deo Drugog dela knjige, od 105. do 109. stranice. Krunić nema ambicije da saopštava „neosporne" ili „neoborive" istine, ne „poji" nam o pravdi ili nepravdi, naprotiv, on je svestan da samo učestvuje u diskursu, prezentuje jedan od više, mogućih, naime sopstveno viđenje stvari. Umesto isključivosti odmeren je i staložen. Sve ovo čini ga savremenim autorom. Čitalac može da se složi ili ne složi s njim u mnogim pojedinostima, pa čak i u prilazima, ali će ga s uvažavanjem čitati kao kompetentnog autora u dikursu. Pri tome imaće u vidu da je Krunić vreme „zamora i raskola" proveo na samom političkom vrhu zemlje, a u^g^Miloševoćevog „preloma" bio je prva politička ličnost u Jugoslaviji.
U pojedinim delovima knjige preovladuju opisni, a u drugim analitički tekstovi. U prethodnim naćićete bezbroj iznenađujućih podataka o uspesima i padovima u različitim periodima u Vojvodini, a u potonjim lucidne argumente u prilog sopstvenog tumačenja političkih događaja i procesa. A ima i takvih delova koji predstavljaju samostalne, produbljene studije, kao što je deo koji nosi naslov „Satanizacija, diferencijacija, progoni". Krunić je upravo zbog argumentacije i potkrepljujućih podataka uverljiv u izlaganju svoje verzije događaja. To čini tekst verodostojnim. Rečenice su mu jasne, ton individualni; dopušta sebi ironiju, tu i tamo i sarkazam, ali nikada se ne služi uvredljivim kvalifikacijama na račun onih osoba sa kojima se razmimoilazi ili sukobljava. Svi ovi elementi zajedno određuju njegov format kao političara na našim prostorima. Krunićevom knjigom i knjigom Dušana Popovića nastavlja se tradicija koju su započeli nekadašnji velikani, Svetozar Miletić, Polit Desančić, Vasa Stajić i drugi.
Ako bih išta sugerisao autoru, to bi bilo da za drugo izdanje ove knjige celovitije obradi zbivanja na Kosovu. Naime u februaru i martu 1989. godine u gradovima Kosova Albanci su demonstrirali protiv obaranja autonomije, a time - da bome ? i u odbrani sistema jugoslovenskog federalizma. Vreme je da se suočimo sa činjenicom da ni u redovima Albanaca nisu sve akcije predstavljale iredentističke ujdurme. U Vojvodini nije bilo javno iskazanih protesta, a kamoli demonstracija protiv obaranja autonomije. Jugoslovenska vrhovna vlast koja se pokazala nemoćna da Miloševića spreči u obaranju autonomije pokrajina, eo ipso u narušavanju sistema jugoslovenskog federalizma, ovaj put je smogla snage da na Kosovu uvede vanredno stanje, pošalje vojsku koja će tamo otvoriti vatru na branioce one iste autonomije koju je Milošević upravo oborio. Tako se desilo da je nekoliko desetina Albanaca poginulo u odbrani te autonomije.
Završiću sa jednim citatom; tekstom kojim se završava Krunićeva knjiga. Držim da su te reči karakteristične za Krunićev odnos prema sopstvenom svetu: „Jugoslavija je - kaže Krunić ? pod tim imenom iz 1929. godine starija od mene jedva dvadesetak dana. Ona je moja otadžbina, moja identifikacija, ona je ruksag svih mojih višedecenijskih uspomena. Jugoslavija je i slika na zidu u mom stanu, sa njom su i moje radosti i moja stradanja. Ako se to smatra nostalgijom, dobro, pristajem. Ja nemam veće zastave koja je moj osećaj patriotizma ispunjavala. Srbija je država, pre toga federalna jedinica, Vojvodina je autonomna pokrajina i zavičaj, a ja sam bio i ostao čovek prohujalih decenija, punih nade i lepote. Srbin sam, tako sam se i osećao uvek, to mi je državljanstvo, ali to nisam pretpostavljao nikada jugoslovenstvu. Eto, takav sam? i šta se tu može!?"
 
Nandor Major
Izgovoreno na promociji knjige 22.aprila 2009.godine :

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Jugoslavija , Političke prilike
Ostali naslovi iz oblasti: Politika

Izdavač: Prometej - Novi Sad; 2009; latinica; 24 cm; 364 str.; 978-86-515-0334-7;