Moj rat protiv rata

06.10.07

Intimno je malo ko u Italiji bio za bombardovanje Srbije, a mnogi su javno bili protiv. Neki su, kao bivši predsednik Kosiga, vrlo iskreno govorili da ne vide politički smisao ove intervencije, ali da moraju da poštuju atlantska savezništva – kaže naš sagovornik Miodrag Lekić
DNEVNIK AMBASADORA
Razumljivo, moja namjera nije bila da pišem istoriju u prvom licu jednine. Ali, dnevnik koji sam vodio i u kojem sam zabilježio jedno neobično iskustvo, možda će predstavljati skroman doprinos onima koji budu odmotavali priču o tom dramatičnom konfliktu. U italijanskoj javnosti, u mnogim objavljenim kritikama, knjiga je ocijenjena kao ozbiljan doprinos istini o tom ratu, posebno osvjetljavanju djelovanja italijanske strane u njemu – kaže na početku razgovora za „Politiku” Miodrag Lekić, čija je knjiga „Moj rat protiv rata”, koja nosi podnaslov Dnevničke zabeleške ambasadora SRJ u Italiji za vreme NATO bombardovanja, upravo izašla u izdanju „Službenog glasnika”.

„Svakodnevno, preciznije kasno uveče, bilježio sam događaje i moje susrete u danu koji je prolazio. Kasnije sam samo rukopis sredio i dao mu neophodnu formu knjige. Više italijanskih političara sa kojima sam vodio razgovore u tom periodu kasnije su u javnim komentarima moje knjige istakli upravo autentičnost činjenica.”
Lekić je bio jedini naš ambasador u zemljama alijanse u tom trenutku (svedok političkih i diplomatskih mehanizama koji pokreću najmoćniju ratnu mašineriju na svetu), a opet, intimno se nije slagao sa zvaničnom politikom svoje zemlje (greškama srpskog rukovodstva i navodnim mafijaškim skandalima crnogorskog). Lekićev dnevnik je priča ispričana u groznici, u kojoj autor danonoćno vodi borbu za istinu koja je, pokazaće se, unapred bila izgubljena. Njegovi susreti sa vodećim italijanskim političarima, novinarima i diplomatama prepliću se sa, za nas, tragičnim istorijskim događajima. Ali, to je pitka priča sa dozom suptilnog humora, u kojoj je bilo mesta i za „upijanje lepote” na rimskim ulicama i trgovima, kao što je to nekada činio Ivo Andrić. Miroslav Lekić danas živi u Rimu i predaje na rimskom univerzitetu Međunarodne odnose i diplomatsko pregovaranje.
Kada već spominjemo vremensku distancu, neki smatraju da je ona za literaturu i umetnost uopšte neophodna. Ima li delova knjige koje biste danas izmenili, da li se nakon osam godina stvari mogu tumačiti i videti drugačije?
Kada bih sada mijenjao djelove knjige, to više ne bi bio dnevnik. Svakako da sada, nakon toliko novih saznanja, stvari izgledaju cjelovitije. Ali, dramatična neizvjesnost, nepoznavanje svih činjenica, posebno onih na terenu, i uopšte militarna i vojna magla tog vremena sa toliko mnogo aktera u njoj, do izazova preuzimanja ličnih odluka – sve to čini draž dnevnika. Što se tiče neophodne istorijske distance, tu ima vrlo različitih pristupa. O tome postoji i jedan zanimljiv i istinit događaj.
Kada su 1954. god. tokom posjete Francuskoj, Ču En Laja, kineskog premijera, novinari na konferenciji za štampu upitali za mišljenje o Francuskoj buržoaskoj revoluciji iz 1789. g. – kineski gost je poslije kraćeg razmišljanja odgovorio: „Isuviše je rano za istorijske zaključke o toj revoluciji.”
S druge strane, Albert Kami je sa simpatijama govorio o novinarima kao „instant istoričarima”. Istorijska distanca je, vidimo, veoma relativna kategorija.
Mnogi veliki državnici i diplomate objavljivali su memoarsku prozu i dnevnike. Čuveni su Čerčilovi spisi. Šta vam je od toga bilo dragoceno?
Svakako da sam imao prilike da čitam bogatu svjetsku literaturu memoarskih i dnevničkih zabilješki. Podsjetimo se da je diplomatski dnevnik jugoslovenskog ambasadora Veljka Mićunovića pod naslovom „Moskovske godine” postao i šira literatura na američkim univerzitetima gdje su se studirali diplomatija i međunarodni odnosi. Iako, mnogo drugačije, „Embahade” Miloša Crnjanskog ostaju bravurozno djelo o diplomatskim vremenima.
Odmah da vam kažem da bih najviše volio da nisam imao razloga da pišem ovaj rimski dnevnik. Ali, pred tim dramatičnim događajima sam se opredijelio da bilježim događaje. Bila mi je poznata i ona rečenica: „Piši, možda će nešto i ostati”. Kasnije sam ocijenio da je ostalo jedno iskustvo dostojno knjige. Sada je na našim čitaocima da daju svoj sud.
Često ste gostovali u italijanskim medijima. Šta su Vas pitali novinari ispred kamera, a šta su govorili iza?
Nisam izbjegavao duele na italijanskim medijima. Naime, smatrao sam da nemam ni prava da ih izbjegnem. Neki kažu da se danas rat dobija na televiziji.
U knjizi sam pokušao da opišem i atmosferu prilikom TV debata, kao neke vrste rimskih salona. Gosti se najprije lijepo pozdrave, zatim se tokom emisije posvađaju, i opet na kraju kada se reflektori ugase ljubazno rastanu. Ipak, bilo je i neugodnosti, jer je i publika ponekad učestvovala, žestoko se suprotstavljajući, ne pomirujući se na kraju.
Po mnogima, medijski rat nije bio manje surov od onog vojnog.
U knjizi opisujete razgovore i susrete sa važnim ličnostima političkog i javnog života Italije, koji je za Vas bio najupečatljiviji?
Razumljivo da su političari, diplomate i novinari bili moji primarni sagovornici u tom periodu. Od nekoliko političara, mojih čestih sagovornika, zavisilo je da li će vlada pasti, čime su vršili direktan pritisak na premijera. Bila je stvorena izuzetno napeta i zamršena situacija. O tome je, naravno, mnogo detalja u samoj knjizi. Bilo je i onih koji su u trenutku bombardovanja tražili moju pomoć kako bi ušli na Kosovo. Petog aprila u dva sata posle ponoći zazvonio je telefon i italijanski poslanik Vitorijo Zgarbi uzbuđenim glasom saopštio mi je da se nalazi na granici Albanije i Kosova i pita sme li da uđe na jugoslovensku teritoriju. Odgovorio sam mu da su moje mogućnosti iz Rima prilično limitirane i podsetio ga da u tom kraju besne sukobi. Ali on se nije predavao uz objašnjenje da mora hitno da obiđe srpske manastire u toj oblasti. To me nije iznenadilo poznajući velikog ljubitelja umetnosti, poslanika italijanskog parlamenta i zanimljivog sagovornika tokom mojih rimskih godina. Istoga dana telefonirao mi je jedan italijanski biznismen jadikujući zbog bombardovanja Čačka, grada u kome je uložio ozbiljna materijalna sredstva. Bilo je i toga.
Kako su ličnosti sa kojima ste se susretali najčešće objašnjavale neophodnost bombardovanja Jugoslavije i da li je bilo onih koji su pokušavali to da spreče?
Intimno je malo ko bio za bombardovanje. Neki su, kao bivši predsjednik Kosiga, vrlo iskreno govorili: „Ne vidim politički smisao ove intervencije, ali mi moramo poštovati naša atlantska savezništva.” Drugi su bili otvoreno protiv, vršeći direktan pritisak na vladu koja je sa svoje strane nekoliko puta u samom NATO-u tražila prekid bombardovanja, nudeći mirovne solucije. I javno mnjenje je bilo većinski protiv bombardovanja.
Većina italijanskih umjetnika i kulturnih radnika se svrstala protiv intervencije, ne svrstavajući se time obavezno i na srpsku stranu. Nobelovac Dario Fo je bio posebno kritičan prema glavnim političkim akterima vojne intervencije. Na njegov način, posebno je ismijavao hipokriziju kao sastavni dio političke retorike. Paolo Rumic, italijanski novinar i pisac, u pismu mi je opisivao kako je u crvenoj Bolonji njegov taksista na sav glas kritikovao NATO i navijao za Jugoslaviju noseći jugoslovensku zastavu.
Zna se da je Italija jedna od zemalja sa najbogatijom kulturnom tradicijom, koja se čuva i neguje, a u kulturu se ulaže. Šta obeležava tu scenu danas?
Jedan poznati istoričar je definisao Italiju kao najmanju među velikim silama. Ne znam koliko je to do kraja tačno, ali je sasvim izvjesno da ona ostaje kulturna supersila, ako bismo nastavili sa istom terminologijom. Radi se o narodu izrazite estetičke vokacije. Dovoljno je podsjetiti da je kultura njihov primaran nacionalni resurs. Sada su ponovo u modi komičari koji su u Italiji veoma ozbiljna pojava. Upravo je aktuelan komičar Bepe Grilo sa nekoliko poslednjih nastupa napravio pravi politički zemljotres, što je trenutno i glavna nacionalna tema. Kulturni događaj je svakako spektakl Roberta Beninjija u kojem maestralno govori tekstove Dantea. Neki to upoređuju sa nezaboravnim Lorensom Olivijeom i njegovim govorenjem Šekspira.
Gordana Milosavljević