Taoci

17.12.09

Žalimo se da knjiga odumire, a ne prihvatamo činjenicu da živimo u 21. veku i da se književnost mora menjati, dobijati na tempu, zanimljivosti i posedovati ono „nešto“ što vuče ka sledećoj stranici
Dugogodišnja novinarka, istoričar umetnosti po obrazovanju, Sandra Petrušić se oprobala kao pisac pre nekoliko godina s knjigom „Bizarni svet jedne skoro bivše novinarke“. Knjiga je postigla veliki uspeh, a Petrušićeva je i dalje ostala u novinarstvu. Pre godinu dana „Plato buks“ je objavio njen roman „Nas dve“, dirljivu priču o ljubavi, sazrevanju, zameni identiteta, koja je lako osvojila srca čitalaca. Sada je pred nama novi roman ove autorke „Taoci“, jednako interesantan, ali s temom koja je ozbiljnija i pomalo uznemirujuća.

O čemu se tu zapravo radi?
- To je gorka priča o našoj svakodnevici, ali to nije ono što čitamo u novinama, gledamo na televiziji i čega nam je preko glave. Jednostavno sam morala da se pozabavim činjenicom da trenutno imamo više vrsta ubica i zločinaca oko sebe nego umetničkih pravaca od antičke Grčke do danas i da smo pritisnuti primitivizmom koji se širi gore od gripa, a za koji niko nema nameru da proglasi epidemiju. Zbog toga sam svoju junakinju Sofiju Atanasijević smestila u naše autentično okruženje i pokušala da sagledam šta se dešava sa otuđenom, otmenom i obrazovanom sredovečnom ženom, koja lebdi u svom imaginarnom svetu kada se nađe u poziciji da se susretne sa stvarnošću.

Kakva je ta stvarnost i zašto se ona povlači iz života?
- Posle ubistva muža zatvara se u stan, odsutnost i agorafobiju i tri godine neguje svoj prezir prema svima, počev od krvnika do primitivnih komšija koji slave uz jeftinu muziku i pištoljsku paljbu. A onda joj jednoga dana ubica upada u stan i nekoliko sati drži kao taoca. Tih nekoliko sati su suština romana, vreme u kome ona shvata ne samo kako funkcioniše nasilje, već da se ni po čemu ne razlikuje ni od komšija koje je sa prezirom gledala: istim ulicama hodaju, isti vazduh dišu i iste strahove i bolove dele. Svi su podjednako žrtve i svi su taoci jednog društva i jednog vremena.

Iako je priča prilično gorka i opominjuća, u njoj, međutim, ima dosta humora. Zar je to spojivo?
- Iskoristila sam humor, crni humor, ironiju, sva sredstva kojima raspolažem da bih čitaocima olakšala čitanje jedne mučne priče. Ako moji junaci mogu u tim okolnostima da se smeju, onda mogu i moji čitaoci. Iako se ova knjiga po tematici bitno razlikuje od prethodnih, u jednom je ista - strogo se držim pravila da nikada neću dosađivati svojoj publici. Postoji sasvim dovoljno načina da se iskaže svako osećanje a da ipak nije potreban težak rad da bi se ono konzumiralo u pisanoj formi. Žalimo se da knjiga odumire, a ne prihvatamo činjenicu da živimo u 21. veku i da se književnost mora menjati, dobijati na tempu, zanimljivosti i posedovati ono „nešto“što vuče ka sledećoj stranici. Uostalom, ja nisam samo pisac, ja sam i čitalac: čitam zato što volim, zato što moram i zato što mi je to u opisu radnog mesta. Pa, ako se i meni dešava da u mnogim knjigama preskačem pasuse, čitam po dijagonali ili zapomažem „kada ćeš preći na stvar“, nemam prava da isto priređujem drugima.

Da li će čitaoci biti iznenađeni pošto je prethodni roman „Nas dve“ bitno drugačiji?
- „Nas dve“ je knjiga koju je mnogo lakše predstaviti i preporučiti: mešavina fantazije i realnosti, priča u kojoj se duša dvadesetogodišnje devojke seli u telo sredovečne žene i to trajno. Dakle, priča o tome kako se odrasta za samo nekoliko dana, ali i kako nam nešto tako neodgovorno i sveže, što poseduje samo mladost, može pomoći u životu ako bar jedan njegov deo uskladištimo u sebe.
Znam da su ta bajkovitost i misterija na prvi pogled privlačniji od onoga što nudim u „Taocima“, ali jednostavno ne spadam u one pisce koji imaju samo jednu knjigu u sebi i koji je uvek iznova pišu na različite načine. Mislim da je život prekratak da bismo ga ispunili samo jednom pričom ili jednom idejom. Iako ne volim reč nikada, s priličnom dozom sigurnosti ću je izgovoriti: nikada u svojim romanima neću koristiti istorijske predloške i tuđe biografije. Ako ne budem sama mogla iznova i iznova da stvaram svet koji će čitaocima biti zanimljiv... ima i drugih profesija.
Da li sebe smatrate novinarom ili piscem?
Ne mislim da sam novinar koji je postao pisac, već mislim da sam pisac koji se odlučio za novinarstvo u onom trenutku racionalnosti kada sam shvatila da imam naviku da jedem i koristim struju. Uostalom, volim reči i šta god da radim uspela sam da se okružim njima.