Sramota

05.06.03

Salman Ruždi je pisac prelepog, bajkolikog i po svemu posebnog romanesknog stila i postupka. Nacin na koji on organizuje svoje romaneskne gradevine vraca veru u stvaranje kao nadahnuce, kao istinsku i posebnu veštinu odabranih, a ne zastrašujucu skribomansku upornost prosecnih.
Neobicni postupak romana Sramota ogleda se u njegovoj neobicnoj strukturi: on ima pet naslovljenih odeljaka (Bekstva iz domovine, Megdandžije, Sramota, blagovesti i devica, Petnaesti vek i Sudnji dan) i unutar njih takode naslovljene odeljke ("Dizalica", "Ogrlica od obuce", "Otapanje leda", "Iza ekrana", "Pogrešno cudo", "Casni poslovi", "Rumenilo od sramote", "Lepotica i zver", "Aleksandar Veliki", "Žena s velom", "Monolog obešenog" i "Stabilnost").
Prica ovog Britanca pakistanskog porekla uznosi se u zone goropadne imaginacije i ide nekim samo sebi znanim putevima, ali uvek kroz zone autenticne lepote i uverljivosti. Fabula je prisutna i važna, ali do krajnih granica razložena i uronjena u bajkoliki pripovedacki materijal koji izdaleka nalici na Markesov, Pavicev i, pokatkad, Foknerov. Tako je citalac u prilici da u ravni sižea prepoznaje savremeni i istorijski pakistanski i evropski društveni milje, prožet fundamentalizmom, nasiljem, ratovima, militarizmom, prekim sudovima, ubistvima, borbom za vlast, pogubljenjima, diskriminacijom i neravnopravnošcu, ali uvijenim u jedno zlatasto, lepršavo, bajkoliko paperje maštovitog pripovedanja i preplitanje puno legendi, asocijacija, simbola, verovanja, obicaja, zapleta, iznenadenja, citata iz verskih i drugih rukopisa, kao, na primer Zaratustre, Biblije, Kurana, ali i Dantona, Makijavelija, Kafke, Voltera itd. Nadasve je zanimljiv nacin na koji Ruždi poetizuje svoje shvatanje ciklicnog kruženja dobra i zla u svetu i njihovo povezivanje sa delovanjem muškog i ženskog principa u univerzumu: ženskog cija je suština ubilacki eros i muškog koji je njegova negacija kroz "volju za moc".
U suštini to je prica o satiranju dveju mocnih porodica zemlje P. i grada K. - porodica Hajder i Harapa, o trima sestrama ("Sudajama"?) Šakil i njihovom "zajednickom" sinu Omaru Hajamu Šakilu. Prica opskurna i bizarna, koja se završava sveopštom kataklizmom, groteskom i satirom. Cudesna prica i cudesno, autenticno pripovedanje koje se ne da prepricati, jer najbolje je uvek, pa i u ovoj knjizi, neprepricljivo.

Ostoja Prodanović