Razbijanje

11.06.11 e-novine.com

Uvođenje detektivskog zapleta kao i gotovih filmskih modela, omogućilo je Živanoviću da bude crnohumoran i satiričan. Mnogi od likova iz domaćeg književnog života prepoznaće se u sceni orgijanja u Francuskoj 7, mestu na kojem će se uz pomoć bošovske imaginacije pokazati sva trulež u kojoj je “duhovna” Srbija ogrezla. Orgijom rukovodi otac nacije, ali se kao učesnici pojavlju pisci raznih generacija. Belasanje njihovih guzica u orgijastičkom kolopletu odlično oslikava njihovu kreativnu moć. Iživljavanje nad prostitukama nije ništa drugo nego iživljavanje nad književnošću i, na koncu, nad čitavom zemljom, istom onom u koju su se kleli dok su odobravali klanje
Srbijansko društvo u svojim ispoljavanjima daleko je od bilo čega što bi se moglo nazvati uređenim. Teško da postoji ijedan segment, ijedna društvena pora koja nije nagrižena kancerom zla, korupcije i svakom vrstom entropije. A opet, nema se kuda. Ovde ostajemo, ne iz nemogućnosti bega, ne iz želje za samokažnjavanjem, već zato da bismo zabeležili, posvedočili, ukazali na mogućnost otpora. Konačno, u nadi da će otpor u jednom trenutku postati organizovan, uporan i da će dovesti do strukturne promene, do konačnog obračuna sa truljenjem.
Književna transpozicija ovakvog stanja stvari našla je svoj suveren izraz u distopiji. Nekoliko prošlogodišnjih romana, govoreći o Srbiji u bliskoj budućnosti, ukazivalo je na ono što se dešava upravo tu i sada. I ova godina nam donosi sličan narativ iz pera Miloša Živanovića koji nosi simboličan naziv Razbijanje (Algoritam media, 2011). Odgovor na pitanje zbog čega je distopija žanr kojim se najlakše iskazuje stanje poremećenosti, razbijenosti - ako koristimo Živanovićevu metaforu - našeg (zar?!) društva može se naći u teoriji verovatnog i mogućeg koju je još u Poetici formulisao Aristotel. Naime, nestvarno i nemoguće bi zvučalo ukoliko bi pisac/spisateljica najvernije moguće prenosili surovu svakidašnjicu; ona ne bi imala potrebnu književnu uverljivost. Ovako, okrećući se distopiji autori/autorke imaju priliku da sublimišu stvarnost, da je iscede i da taj iscedak književno-plauzibilno prenesu čitaocima, pri tome ostavljajući sebi slobodu da zamišljeni svet oblikuju već prema sopstvenim potrebama i prohtevima onoga što žele da saopšte. Istovremeno, niko od čitalaca neće ni za trenutak posumnjati u moć prepoznavanja – ono je metaforički sveobuhvatno ne samo zahvaljujući poznatim toponimima i imenovanjima, već i prostom kognitivnom činjenicom posebljavanja procesa čitanja koji svakog od nas locira u u Srbiju, godine 2011. Na taj način distopija kao žanr funkcioniše dvostruko – ona stvaranjem zamišljenog sveta otvara vrata budućim čitaocima nevezanim za ovde i sada, ali čitaocima kojima je direktno upućena nedvosmisleno govori upravo o njihovom habitusu i hronotopu.
Dopustite mi tautologiju – Razbijanje je roman koji razbija, koji svojom atmosferom, likovima, izabranom perspektivom i sjajno vođenim intertekstualnim igrama dočarava čitaocu pakao u kojem se jedno društvo može naći. Istovremeno vam liričnošću dočarava mogućnosti jezičke transformacije stvarnosti, duhovitošću vam tera suze na oči, a brutalnom rafalnom prozom vas nagoni na povraćanje. Stalno igrajući na tu promenu melodijskog ključa i ritma, dovodi vas u stanje vrtoglavice u kojem, kao u veštičijem grotlu demonske stvarnosti, sve maske padaju. Upravo je to ono što bi književnost trebalo da bude – da vas u jednom trenutku izdigne iznad stvarnosti, da bi vas već u sledećem tresnula o ledinu na kojoj su sva lica poznata, sva su vaša.
Strukturiran kao tvrdi krimić, roman uvodi u poznate žanrovske okvire bogatu referentnost i time omogućava čitaocima da uz pomoć gotovih modela stvore precizniju sliku o svetu u kojem su se našli. Na početku romana desiće se ubistvo finasijskog moćnika ruskog porekla, a pripovedač u to biva upleten anonimnim pozivom. Pošto je primoran da se baci na rešavanje ubistva, on u pomoć priziva družinu snevača – superheroja, filmskih i književnih likova da bi referentnošću koju nose sa sobom, a koja je u stvari čežnja za normalnošću u kojoj su ovakvi likovi mogući, pokazali dubinu propadanja društva u kojem su se našli. Kristofer Voken, Džef Bridžes, Harvi Kajtel, Benisio del Toro i Džoni Dep u svojim filmskim ulogama ne mogu da pomognu pripovedaču da reši slučaj. Naprotiv, izneveravanje njihovog herojstva i činjenica da će se slučaj rešiti sam od sebe, deo su katastrofičnog i kataklizmičnog urušavanja sveta. Druga važna karika u intertekstualnoj igri je, svakako, Pekićev roman “Besnilo”. Preuzimajući motiv kraja civilizacije koji počinje ujedom besnog psa na aerodormu, Živanović će priču malo modifikovati. I kod njega je, doduše, besnilo konačnica ka kojoj se kreće civilizacija, ali se ono upotrebljava selektivno, kao vrsta očišćavajućeg državnog projekta čiji su simbol majka s cvetom u kosi i njen sin. Kontrolisana epidemija služi da moćnici ostvare svoj cilj, ali se, kako to obično biva, zamešateljstvo okreće protiv njih. Ipak, roman u tom smislu ne nudi neku vrstu utehe, naprotiv. Oni koji smatraju da mogu da kontrolišu kataklizmu, samo je ubrzavaju i ona će pre ili kasnije sve odneti sa sobom dovraga.
Uvođenje detektivskog zapleta kao i gotovih filmskih modela, omogućilo je Živanoviću da bude crnohumoran i satiričan. Mnogi od likova iz domaćeg književnog života prepoznaće se u sceni orgijanja u Francuskoj 7, mestu na kojem će se uz pomoć bošovske imaginacije pokazati sva trulež u kojoj je “duhovna” Srbija ogrezla. Orgijom rukovodi otac nacije, ali se kao učesnici pojavlju pisci raznih generacija. Belasanje njihovih guzica u orgijastičkom kolopletu odlično oslikava njihovu kreativnu moć. Iživljavanje nad prostitukama nije ništa drugo nego iživljavanje nad književnošću i, na koncu, nad čitavom zemljom, istom onom u koju su se kleli dok su odobravali klanje.
Lik Pere Mitića, još jednog od snevača, kao i lik Bjanke pokazuju da je izlaz iz egzistencijalnog šah-mata u kojem se nalazimo nemoguć. Apoteoza ili oslobađanje kroz ljubav ne postoje jer nije moguće voleti u zaraženoj zemlji. Sve su vrednosti nestale, porodice se urušavaju (kao na primeru dunđera Mirka ili gostioničara Miće i njegove supruge Marte), pokret otpora doduše se pomalja, ali je sveden na provinciju. Metropola, kužni Grad poput onog iz Osterovog remek dela U zemlji poslednjih stvari se pravi da je sve u redu, ali i on polako biva nagrizen. Mrtvački novac kojim se kupuju avionske karte za izlaz iz Kenjigrada i Kenjizemlje, da upotrebimo proročke reči još jednog iz družine snevača, glasnika i proroka, ne može da otkupi sve. Oni koji ostaju, zauvek su prokleti u zemlji iza ogledala.
Roman Miloša Živanovića nosi u sebi izuzetnu snagu i ne samo zbog uspele naslovnice Lazara Bodrože uporedio bih ga sa jednom genijalnom pesničkom knjigom – Cvećem zla Šarla Bodlera. Međutim, dok je francuski pesnik mahom opisivao lični pakao, Živanović se okrenuo društvenom okruženju. Ako budemo ćutali i gledali svoja posla, izlaza nema. Razbijanje je, u svoj svojoj tami, poziv da se nešto učini. Virus je u nama, treba ga samo razgoreti.

Vladimir Arsenić