Peščana hronika

24.01.14

Intrigiralo me je to nagomilavanje istorije

Autor: Vladimir Matković

Prvi roman Pavla Zelića "Peščana hronika" (Izdavač: Laguna) našao se u širem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu. Reč je o veoma zanimljivom, provokativnom, ali i pitkom štivu. Sve počinje na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriva jedan potpuno nepoznati svet i stiču priliku da se u njemu dokažu.
Pored žestokog rada, naučiće kako da vezuju pertle, da čitaju i pišu, da se zaljube, a otkriće i zlokobnu pretnju iz bliske prošlosti koja vreba ispod peska i mulja močvare – budućeg novog grada. O ovom romanu, ali i stripu koji je velika Pavlova strast, pričamo u prijatnom ambijentu restorana "Pomodoro".

Otkud to da se u prvom romanu bavite prošlošću, Novim Beogradom, precima, crvenom buržoazijom, isplivavaju neki leševi, dečica...
- Počelo je sa delom porodične istorije, pričama moje nedavno preminule bake i, ispostavilo da te čuvene omladinske radne akcije, o kojima mi je ona pričala, nikada nisu ni na kakav ozbiljniji način obrađene u našoj književnosti. Novi Beograd, koji je, kako kaže moj rezenzent istoričar Predrag Marković, „snoviđenje niklo iz močvara i peska”, nosi specifičnu simboliku kao dokaz moći Partije i vlasti koji, zahvaljujući radu stotina hiljada omladinaca iz cele zemlje, uspevaju da podignu čitav jedan grad tamo gde to deluje nemoguće. Konačni zamajac romanu dao je podatak da su se za smeštaj i komandu prvih radnih akcija ove izgradnje, počev od 1948. godine, koristili paviljoni Starog sajmišta, koje je samo par godina ranije bio koncentracioni logor. Intrigiralo me je to nagomilavanje istorije, ta transformacija mesta genocida pre svega Jevreja, a zatim i Roma i Srba, u centralu poleta nove ideologije, i ideja da mi iznova, nekad čak i bukvalno, gradimo na masovnim grobnicama prošlosti, znajući to ili ne.

U romanu se pojavljuju i brojne istorijske ličnosti, Tito, nacistički komandanti... kako ste njima pristupili?
- I u mojoj prvoj knjizi, zbirci priča „Poslednja velika avantura” (Matica srpska, 2009), koristio sam se poznatim likovima iz prošlosti, poigravajući se sa percepcijom javnosti o njima. Ovoga puta sam bio obazriviji i uglavnom sam se bazirao na stvarnim situacijama, pa čak i konkretnim, izgovorenim replikama. Za Tita ili Batrića Jovanovića je to bilo relativno lako, ali je najveći izazov bila izgradnja likova Herberta Andorfera i Edgara Engea, koji su upravljali logorom na Sajmištu. I kao što je David Albahari uradio sa Gecom i Majerom, vozačima kamiona–dušegupke u istoimenom romanu, i ja sam druga dva zločinca, koje takođe nije stigla zaslužena kazna, iako je čak obojici suđeno, malo domislio, na način za koji sam, naknadno, od strane, recimo, jednog Ivana Ivanjija, uveren da je dostojan i da dodatno potcrtava zlo koje su činili.

Kod nas se, utisak je, nedovoljno o tim škakljivim temama piše. Zašto?
- U srpskoj književnosti imamo relativno mnogo istorijskih romana, a opet nam neke teme uporno izmiču. Mnogo je još kamenja koje nismo prevrnuli, neki ispod kriju blago, ali još češće trulež i grozotu. Sa druge strane, odgovornost pisca, koji će određene događaje, ličnosti, okolnosti približiti čitaocu kroz priču, ogromna je jer možda upravo ta knjiga bude onaj način na koji mi svi pamtimo i percipiramo nešto važno što se ovde odigralo. Znam da meni nikako nije bilo svejedno da se tako nečeg poduhvatim. Ipak, pišući prvi roman, zahvatio sam široko, od pomenutih ORA i stvarnog horora II svetskog rata, da bih to sve zaokružio pola veka kasnije, raspletom pred sumrak NATO bombardovanja. Naravno, to je tek pozadina glavnog zapleta, misterije koja u svom raspletu nosi i jaku društvenopolitičku poentu. Takođe, okolnosti u koje smeštam moje junake su i način da u ekstremnim situacijama, kada se oko nas sve lomi i menja, izvučem na videlo ono najgore ali i najbolje u ljudima.

Može li priča o toj bolnoj prošlosti da dopre do današnjih novih klinaca?
- Zašto da ne. Kombinacija fantastike i istorije jeste pitka i može biti zanimljiva i onima kojima se knjiga inače ne mili. Sad se setih da će im možda najfantastičnija stvar biti da su se svi ti nebrojeni omladinci i omladinke skupljali da toliko rade i grade, a sve za džabe. Nadam se i da većinom mlađa podela uloga u knjizi, od grupe pet najboljih prijatelja, pionira na radnim akcijama do mladog samohranog oca i njegovog sinčića koji se bore za opstanak u blokovima, mogu da budu zgodni za identifikaciju čitalaca. Takođe, za razliku od doba kada sam ja bio klinac, danas su sve dodatne informacije tu, na dva klika, i u tom smislu je „Peščana hronika” poziv na istraživanje. I u nekim mojim drugim projektima, kao što je strip album „Družina Dardaneli”, u kojem kao glavne aktere avanturističke priče koristim junake iz lektire: Hajduk Stanka, Savu Savanovića, Koštanu, grofa Vronskog, pokušavao sam da budem i edukator pa svakako ne bežim i od te uloge.

Planirate li i dalje da kopate po prošlosti na ovaj način?
- Iako sam se zdravo umorio rondajući za podacima kako bi sve što stavim u roman bilo višestruko proverena činjenica i kako bih na toj čvrstoj osnovi zidao svoju fantastičnu nadogradnju, sada mi nedostaje ta višegodišnja zanimacija. Osećaj kada pronađete neki malo poznati podatak, iznesete ga kao zakopano blago na svetlo pred ljude je izvanredan i verovatno se u novom romanu vraćam žanru istorijskog trilera. Štaviše, upravo za antologiju Gorana Skrobonje pišem priču iz „sveta” „Peščane hronike”, koja prati jednog od glavnih junaka, agenta službe bezbednosti koji istražuje slučajeve nalik onima u „Dosijeu X”, ali u "60-im godinama! Konačno, priznanje koje sam dobio od istoričara i ljudi upućenih u tematiku kojom sam se bavio, ali i pisaca na koje sam se ugledao kao što su Ivanji i Albahari, pruža mi takvu satisfakciju da želim to da ponovim.

Pisali ste scenario za strip "Družina Dardaneli". Kakva je naša strip scena?
- Na izložbi „Nastavlja se... tri generacije savremenog srpskog stripa”, koju sam organizovao prošle godine u Francuskom institutu, predstavio sam preko 200 naših autora, koji su u protekle tri i kusur decenije ostavili pečat u strip umetnosti, sa naglaskom na stranim tržištima, pre svega u Francuskoj. To je bez sumnje, najveća grupa domaćih stvaralaca u bilo kojoj umetnosti koji se predstavljaju i stvaraju van granica naše zemlje. Činjenica je ipak da su u pitanju mahom crtači, koji rade priče na teme zadate od stranih scenarista. Iskoristiti ih nekako ovde, možda upravo da olakšaju put ka ozbiljnijim stvarima pominjanim najmlađim konzumentima kulture morao bi da bude jedan od prioriteta kulturne strategije Srbije.

Lična karta

Pavle Zelić (1979) po zanimanju je diplomirani farmaceut. Objavljivao je priče u „Politici", „Gradini", „Ulaznici" i drugim književnim i popularnim časopisima, kao i u antologijama u zemlji i regionu. Piše filmsku i književnu kritiku i eseje za štampane i onlajn časopise. Urednik je zbirke priča erotske fantastike "Ugriz strasti" (2007). Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju Prva knjiga, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča "Poslednja velika avantura". Piše i scenarija za stripove, a 2011. godine objavio je grafičku novelu "Družina Dardaneli", koju je ilustrovao Dragan Paunović.

Podržati domaće strip autore

Ima li šanse da se kroz zajedničke projekte domaćih autora probijete napolju?
- Individualni uspesi već postoje, i upravo sada je trenutak, da ne kažem poslednji čas, da se taj potencijal institucionalno podrži u nekom međunarodnom nastupu srpskih strip umetnika kao što se to radi za književnost, film... Pored toga, integrisani smo u mnogo čemu i sa scenama drugih ex-YU republika... Potrebna je samo dobra ideja, recimo, trenutno se radi na antologiji kratkih stripova o I svetskom ratu, koji će potpisati francuski i srpski scenaristi i crtači, radeći zajedno na kratkim pričama o ovom velikom sukobu. Ovaj projekat je već uvršten u zvaničan program obeležavanja stogodišnjice od početka rata u Francuskoj, a valjalo bi da isti status dobije i u Srbiji.

12.07.13

Titovi pioniri u „Peščanoj hronici” od dobrih dečaka postaju monstrumi i demoni

Na jednom naizgled bezazlenom dečjem igralištu na Novom Beogradu, deca nestaju kao usisana u crnu rupu, i jedan bivši debeovac u vreme NATO bombardovanja uspeva da spase svog sina, otkrivajući postepeno naslage vremena i zbivanja iza ove pojave. Tako stiže do dana izgradnje Novog Beograda, posleratnih radnih akcija, ali i vremena nacističkog logora iz kog vreba ontološko zlo. Ukratko, ovo je sadržaj prvog romana Pavla Zelića „Peščana hronika”, koji je nedavno objavljen u „Laguni”. Pavle Zelić autor je zbirke priča „Poslednja velika avantura” (edicija „Prva knjiga” Matice srpske), scenarista je stripa „Družina Dardaneli”...

Obično stari delovi grada kriju tajne, međutim vi ste se odlučili da misteriju romana smestite na Novi Beograd. Otkuda interesovanje za Novi Beograd, radne akcije i Titove pionire?
Novi Beograd je u decenijama posleratne izgradnje pored nesporne monumentalnosti stekao specifičan duh i identitet i meni je bio interesantan kao scenografija jedne uzbudljive priče o tajnoj istoriji koja jeste vezana za to mesto i njegovu mračnu prošlost, ali se u mnogo čemu bavi savremenim mitovima i kultovima, kao što je bio kult udarništva gajen na omladinskim radnim akcijama. Naravno, postoji i jak nostalgični element u svemu tome, pre svega ličan, jer sam kao klinac obožavao da šetam među blokovima, da istražujem te nadrealne pejzaže, a kao i verovatno većina građana SFRJ, odrastao sam uz priče o radnim akcijama. Konačno, jedna sam od poslednjih generacija pionira. Radne akcije dosad nisu mnogo obrađivane u srpskoj književnosti, ali su svi ti istorijski elementi bili šlagvort za zaplet, koji se prelama preko leđa jedne dvočlane porodice.

Kako ste „izašli na kraj” sa obimnom arhivskom građom?
Imao sam sreću da kao konsultante kroz obimnu arhivsku građu imam i ugledne istoričare, akademika Ljubodraga Dimića i recenzenta romana dr Predraga J. Markovića, ali su mi posebno važna u slučaju radnih akcija na Novom Beogradu bila svedočanstva samih aktera, komandanata i udarnika koji su ih se sećali najsitnijih detalja, kao i bezbroj anegdota od kojih sam najzanimljivije upleo u tkivo romana. Poseban izazov je bio „razvojni put” i karakterizacija glavnog lika, policajca i debeovca, u čemu su mi pomogli sagovornici iz MUP-a, zahvaljujući kojima sam ga, umesto zasnovanosti na holivudskim stereotipima, utemeljio u našoj stvarnosti.

Koliko ste ovim romanom napravili omaž Davidu Albahariju i njegovom romanu „Gec i Majer”?
Pomenuta mračna prošlost Novog Beograda je svakako vezana za koncentracioni logor nemačkog Rajha Sajmište, mesto na kojem su skončale hiljade nevinih ljudi Jevreja, Roma, i Srba. Ova tema se pored „Geca i Majera” koji mi je bio veliki uzor, pojavljuje u još nekoliko skorašnjih filmskih i književnih dela, čime se iznova aktuelizuje, budući da ta lokacija do dana današnjeg nije obeležena. Nadovezujući se na individualne krivice vozača kamiona-dušegupke u Albaharijevom romanu, fokusirao sam se na dva druga stvarna nacistička zločinca koje takođe nije stigla zaslužena kazna, komandanta logora Herberta Andorfera i njegovog zamenika Edgara Engea, zvanog Dželat.

Likovi dece duhova osvetnika, kao u delima Stivena Kinga, dobra su podloga za idejnost u romanu. U kom trenutku ste odlučili da od pozitivaca pionira napravite male monstrume?
Motiv neumirenih duhova je, istina, čest i u svetskoj književnosti, ali se nadam da sam uspeo da mu dam nov obrt. Ta deca u „Peščanoj hronici” osciliraju od neke vrste večitih dečaka iz „Nedođije” Petra Pana, koji bi samo da se igraju, do demona, iskvarenih koruptivnim moćima tog velikog zla koje se krije do samog kraja. Postoji i važan alegorijski razlog da upravo nevini pioniri, „nešto najbolje što ova zemlja ima da ponudi”, kako sami kažu, budu oruđe te sveprisutne pretnje koja vreba ispod temelja novobeogradskih blokova. Pretnje omogućene nesposobnošću režima da je prihvati i suprotstavi joj se.

Ontološko zlo isplivava iz zemlje baš u trenutku NATO bombardovanja. I baš tada se jedan bivši debeovac bori za neke druge vrednosti...
Tako je. Ilija Orlović postaje i pravi junak romana, uprkos svojoj komplikovanoj prirodi upravo zato što se iskupljuje kroz brigu a zatim i pravu borbu za život svog šestogodišnjeg sina Lazara. On posle tragične smrti svoje žene, a pred opasnošću da i sam pogine na Kosovu, napušta posao i posvećuje se zapostavljenom detetu, pokušavajući na sve načine da mu obezbedi delić bezbrižnog detinjstva. Taj odnos i namera čine glavnu motivaciju kroz ceo roman. Smatrao sam da je moćan taj dualizam podizanja i rušenja cele zemlje, to jest radnih akcija i bombardovanja, a bilo je i bitno da se konačno otkriće romana dešava u trenutku kada su sve oči sveta uprte u nas.

Šta za vas znači pisanje u okvirima fantastike i da li ćete istrajati u tome?
Znači da imam mnogo više mogućnosti i mogu da potenciram neke ideje i stavove na upečatljiviji način, naročito kada koristim te elemente na način koji ne potpada pod žanrovski kliše, već, naprotiv, ima metaforičnu svrhu i efekat. Fantastika je odavno samo jedno od oruđa koje je na raspolaganju piscu i meni je dobro služilo u mnogobrojnim pričama, pa i u prvom romanu. Ipak, volim da pred sebe stalno postavljam izazove, pa je moguće da se upravo zato oprobam i sa dužim delom u realističkom prosedeu.

Marina Vulićević

28.01.14 Vavilon

Pažljivo gradjena biografija Pavla Zelića, od istaknutog člana Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, osnivača Beokona, urednika fanzina Emitor i drugih delovanja na polju naučno-fantastične književnosti jasno je opredelila i tematske okvire njegove proze u domen fantastike. Kada je postao autor jedne zbirke priča, objavljene u prvoj knjizi Matice srpske i scenarista stripa Družina Dardaneli, Zelić je počeo da krči put i u sektoru mejnstrim književnosti pokazujući da ima i talenta i mašte. Njegov prvi roman, Peščana hronika, predstavljaće ozbiljan izazov za mladog pisca kada su u pitanju neke više književne pozicije kojima svaki mladi pisac teži.
Promišljeno i gotovo ziceraški, Zelić se u Peščanoj hronici dosetio da aktivira dve do sada u književnosti praktično neiskorišćene, ali izuzetno značajne teme: jedna su radne akcije i to one vezane za izgradnju Novog Beograda. Izazovna priča, krcata tematskim potencijalima tek od kako ju je Zelić načeo ne prestaje da provocira pitanjima zašto do sada niko nije o tome pisao.
Druga tema je još ozbiljnija, tiče se po zlu čuvenog kamiona „dušegupke“ u kome su mnogi stradali tokom ratnih godina u Beogradu. U vremenima kada ponovo biva aktuelna tema logora na Starom sajmištu na Novom Beogradu i sa saznanjem da se time do sada od pisaca bavio samo David Albahari, Zelić uspeva da bude i više nego aktuelan.
U kontrapunktu od ove dve mejnstrim teme, roman je zaogrnut žanrovskim plaštom horora i fantastike. Priča počinje kao realistička pripovest u maniru Branka Ćopića, o četvorici dečaka koji zaneseni pričama o poletnoj izgradnji zemlje, 1947. sa sela dolaze u Beograd da se pridruže radnim akcijama i izgradnji Novog Beograda. Priča se nakon misterioznih dešavanja prebacuje u vreme 1998. godine da bi pratila lik ražalovanog, mladog inspektora DeBe-a, njegovu borbu za opstanak i nastojanja da od svih spoljnih strahota zaštiti šestogodišnjeg sina . Na jednom novobeogradskom dečijem igralištu skrivenom medju soliterima koji kao da su zaostala scenografija nekog distopijskog SF filma, odvija se priča o dobru i zlu, o demonima i o humanosti, o zajedništvu i pojedinačnom otporu. U kontrapunktu su i drugi segmenti romana: vreme radnih akcija i izgradnje jukstaponirano je sa bombardovanjem iz 1999, deca su u zavisnom odnosu sa zlom, bivši udarnik i ostareli inspektor sa novim, mladim snagama službe, sile humanizma sa silama zla.
Moguća metaforičnost romana tka se na nekoliko razboja, a brojne intertekstualne veze od Ćopića do Stivena Kinga, od Albaharija do Balarda, imaju sopstvenu logiku poredjanja koja nije bez osnove. Zelić je obrazovan autor koji je spreman da zarad dobre ideje traga i krstari svim dostupnim znanjima bilo da su istorijske, faktografske ili tekstualno-fikcijske prirode. Iz sudara fikcije, a u ovom slučaju i čiste fantastike i horora i realističke faktografije, često se radjaju zanimljiva dela u kojima je simbolički potencijal utemeljen na igri fantastičnog i relnog, veoma veliki. Romaneskno tkivo, bez obzira na preplitanja različitih koncepata, ipak mora da ostane do kraja bez šavova i ulegnuća, što u Peščanoj hronici nije slučaj. Zelić je još uvek mlad ali veoma agilan autor čiji su obzori sudeći i po ovom romanu, vezani više za žanrovske potencijale sf-a i horora i to na svim dostupnim medijskim nosačima ideja, od književnosti, do filma i stripa. Medjutim, upravo delovi koji opstaju na realističkom prosedeu morali bi biti dovedeni do visokog sjaja da žanrovske matrice ne bi prevagnule već da bi i one dobile novu dimenziju. Jedna zanimljiva pripovedačka zbirka i jedan ambiciozno zamišljen roman su možda još uvek nedovoljni da bi Zelić pokazao šta sve zna i može. Sačekaćemo.

Jasmina Vrbavac

09.06.13 SEEcult.org

Roman “Peščana hronika” Pavla Zelića, u izdanju Lagune, posvećen prvim radnim akcijama u Beogradu posle Drugog svetskog rata, entuzijazmu mladih graditelja, ali i decenijama razočaranja koje je usledilo, imaće prvu promociju 10. juna u Domu omladine Beograda, a potom će 13. juna biti predstavljen i u Domu kulture Studentski grad.
Tema romana “Peščana hronika” su radne akcije na izgradnji Novog Beograda 1948. godine, na koje je uspela da se ubaci i grupa pionira. Oni tu doživljavaju sitne, dečje avanture, sve dok ne nabasaju na jednu mračnu tajnu koja se krije ispod peska i mulja na mestu budućeg grada.
Prema rečima Zelića, ono o čemu je želeo da progovori u tom romanu je period prvih radnih akcija, entuzijazam mladih graditelja, ali i tamna strana medalje, decenije razočarenja koje su sledile posle tog inicijalnog poleta.
Zelić u romanu, kako navodi, stavlja radne akcije u širi društveno-politički, istorijiski, pa i socijalni kontekst, ali ih pre svega koristi da ispriča uzbudljivu i fantastičnu priču sa jakim i uverljivim likovima koji proživljavaju kroz brojne upečatljive male i velike doživljaje sve ono lepo i ružno što nas je zadesilo tokom mnogih intenzivnih godina koje su za nama.
Radeći na romanu, pored korišćenja bogatog bibliotečkog fonda, Zelić je lično uradio više intervjua sa nekim od značajnih aktera tih radnih akcija, kao što je nedavno preminuli Slobodan Bosiljčić, čuveni komandant radnih akcija novinar i publicista, ali i istoričari i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji su iskazi i smernice doprineli da priča dobije snažnije činjenično utemeljenje.
Istoričar Predrag J. Marković naveo je u recenziji knjige da je to "fantastična priča o najvećem zlu iz najstrašnijeg vremena, koje progoni novi grad, koji je i sam snoviđenje niklo iz močvara i peska. A sve to ispričano pomoću pedantne istorijske rekonstrukcije tako retke u nas...”
Na prvoj samostalnoj promociji romana “Peščana hronika”, 10. juna u DOB-u, osim Zelića, učestvovaće i pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo i kritičar Đorđe Bajić, dok će na promociji 13. juna u DKSG-u govoriti Predrag J. Marković i urednik romana Dejan Mihailović.
Rođen u Beogradu 1979. godine, Zelić je po zanimanju diplomirani farmaceut, a objavljivao je priče u „Politici“, „Gradini“, „Ulaznici“ i drugim književnim i popularnim časopisima, kao i u antologijama u zemlji i regionu.
Piše filmsku i književnu kritiku i eseje za štampane i onlajn časopise.
Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ (2007). Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju „Prva knjiga“ 2009. godine, objavljena mu je zbirka priča „Poslednja velika avantura“.
Piše i scenarije za stripove, a 2011. godine objavio je grafičku novelu „Družina Dardaneli“, koju je ilustrovao Dragan Paunović.