Aristotel je rođen 384. p. n. e. u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik.
Posle Platonove smrti, Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i poćerkom. Godine 346. p. n. e., na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina.
Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel u Atinu gde otvara sopstvenu filozofsku školu. Sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo, peripatoi (lagana šetnja), oko gimnazijuma.
Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava.Umro je u Kalkisu u Eubeji 322.godine p. n. e. od dugogodišnje bolesti.
02.06.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Šta bi rekao Aristotel
Poznato delo najčuvenijeg antičkog filozofa objavila Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića iz Novog Sada
Aristotelov ucitelj Platon uzrok propasti države video je u neobrazovanosti, odsustvu «simfonije» požude i razuma u vladarevoj duši. Neobrazovanost u najvažnijim ljudskim stvarima razarala je dorska kraljevstva cesto i zbog toga što svi narodi nisu bili na istoj duhovnoj visini. Zato je duhovna struktura coveka bila predmet stalnog istraživanja, a Aristotelovi filozofski nalazi pokazivali su tendenciju za totalitetom ljudskog znanja. Iako etika i filozofija o coveku nisu najvažniji Aristotelovi (384-322, pre.n.e.) poslovi i dela,» „Nikomahova” etika» predstavlja deo univerzalnog sistema, glavno eticko delo iz poslednje faze Aristotelovog rada.
Ime je dobila po izdavacu Nikomahu, sinu Aristotelovu, i ima deset knjiga/ poglavlja u kojima se dokazuje da je težište covekove srece u samom coveku i da je moralna licnost «sama sebi zakon». Kao i Platon on smatra da se covek kao moralno bice može ispoljavati samo u državi i zato nauci o državi (politici) i posebnim spisima u kojima razmatra ljudske osobine poklanja najviše prostora, snage i dubine svoje misli.
Baveci se pravim svetom i pravom stvarnošcu, Aristotel se vraca na helenski nacin mišljenja. Svoje eticko ucenje bazira koliko na filozofiji toliko i na naucnim saznanjima, posebno na biološkom iskustvu. Polazeci od uverenja da svako sudi tacno o onome što poznaje i samo tome je dobar sudija, Aristotel naširoko govori o vrlini, pravdi i nepravdi, strasti i kazni, samokontroli, uživanju i srednjem rešenju. Posebnu vrednost i nepromenjenu eroticnost, modernost i aktuelnost donose dva poglavlja o prijateljstvu.
Smatrajuci da je prijateljstvo ne samo neka vrsta vrline nego i krajnje neophodno za život, Aristotel analizira tipove bliskosti i sva ogrešenja koja se u ime, i pod firmom, prijateljstva odvijaju. To su najinspirativnije stranice koje i pronose slavu «„Nikomahove etike”» kao neprolaznog filozofsko-naucnog dela za svako naredno pokolenje, a koliko ih je vec prošlo.
Iako je doživelo više izdanja ovo delo je uvek traženo i citano, a poslednje vreme moglo se naci jedino u antikvarnicama. Kod nas preveden još 1958. godine Aristotelov tekst nije izgubio ništa od preciznosti, izražajnosti, misaone superiornosti i filozofske nedostižnosti.
Zaista, šta bi rekao Aristotel...
M. Živanovic
