Fizika

22.03.08 Danas

Ivan Milenković
Prevođenje je uvek tumačenje. Ovaj uvid koji dele filologija i filozofija, uzrokom je tihog, žestokog rata između filologa i filozofa. Žestinu sukoba, koji je započeo još negde u devetnaestom veku, a koji ni danas ne jenjava i koji se vodi vrlo daleko od očiju široke javnosti, objašnjava možda i činjenica da je tu reč o sukobu unutar porodice, o građanskom ratu takoreći, jer su filologija i filozofija, danas, upravo u neraskidivom, sestrinskom zagrljaju. Najveći su filozofi istovremeno i filolozi (i obratno): Niče je, recimo, po osnovnom obrazovanju bio filolog, na šta će, s vremena na vreme, da podsećaju filozofi poput Gadamera, spočitavajući mu nepoznavanje filozofije, ali filolozi su i Ferdinan Sosir, ili Emil Benvenist, no bez njih i njihovih, kao svrdlom načinjenih penetracija u tkivo mišljenja, teško je filozofirati koliko i hodati na jednoj nozi. Svojevremeno su, pak, filolozi gotovo rastrgli filozofski nastrojenog Helderlina zbog njegovog prevoda Sofokla pronalazeći mu, kako su govorili, upravo nedopustivo neznanje stargrčkog (i na jednoj ravni bili su u pravu), ali to ne samo da nije osporilo Helderlinov prevod, nego mu je čak udahnulo naročitu draž, tako da se upravo taj prevod uzima kao nemoguća paradigma prevođenja. Ni Hajdeger i njegovo čitanje/prevođenje fragmenata dosokratske filozofije nisu, iz filološke perspektive, prošli bolje. Nema razloga da i prevode Slobodana Blagojevića, u tom smislu, zaobiđu filološke packe - osim što će, na ovom prostoru, teško da se pojave ozbiljna recenzija i ozbiljna recepcija - ali to je, u ovom slučaju, manje bitno: prevod temeljnih dela evropske/svetske kulture događaj je već po sebi. Prevodilac Plotinovih Eneada i nekoliko Platonovih dijaloga, Blagojević se upustio u najteži, najzahtevniji, najveličenstveniji filozofsko-prevodilački poduhvat: prevođenje Aristotelovih spisa. I odmah valja reći: za nekoga ko ne zna starogrčki Blagojevićevi su prevodi dragoceni. Evo i zašto.
Do sada su čitaocu sa srpsko-hrvatskog govornog područja bila dostupna dva prevoda Aristotelove Metafizike, srpsko-hrvatski Branka Gavele i hrvatsko-srpski Tomislava Ladana, dok smo Fiziku imali u Ladanovom prevodu. Gavelin bi prevod odmah trebalo ostaviti po strani zbog silnih problema, među kojima oslanjanje na reči latinskog korena nije na poslednjem mestu. Ladanovim prevodima teško da se mogu pronaći suštinske zamerke, a ono oko čega se može sporiti jeste u kojoj meri je opravdano Ladanovo dosledno oslanjanje na reči slovenskog porekla, što od čitaoca zahteva ne mali trud da, na pojedinim mestima, prevodi prevod. (Kritikujući tu vrstu doslednosti zagrebački se filozof Borislav Mikulić, svojevremeno, zapitao zašto Ladan, budući u toj meri dosledan, nije preveo i naslov Aristotelove Metafizike sa, recimo, Iznadnaravlje.) Blagojević, pak, izbegava i zamke latiniziranja i zamke ostajanja u "izvornom" slovenskom jezičkom korpusu. S jedne strane on dosledno izbegava latinski (zabavno bi bilo videti u kojoj meri je Blagojević mogao da ostane dosledan toj, svakako vrlo samosvesnoj prevodilačkoj strategiji, ali čak i bez statistike vidljivo je da je procenat reči latinskog porekla zanemarljivo mali), dok se na mestima gde Ladan ide do staroslovenskog korena Blagojević, bez ikakve zadršake, oslanja na reči grčkog porekla, što je, bez ikakve sumnje, opravdano. Ovde, naravno, nije reč o ideologizovanom jezičkom čistunstvu, nego o potpunoj svesti pred opasnostima koje bi latinizovanje starogrčkog donelo: latinski prevodi starogrčkih reči i pojmova žive sopstvenim životom, oni su opterećeni jezičkim naslagama u kojima latinski, iako mrtav jezik, zapravo živi intenzivnim životom bilo da je reč o romanskim, germanskim, pa čak i slovenskim jezicima. S druge strane starogrčki preživljava na drugačiji način i Blagojević pokušava da zahvati taj, drugačiji modus, da svojim tumačenjem oslobodi prostor tumačenja samog Aristotela.
U nedostatku stručnjaka za starogrčki koji bi Blagojevićev prevod podvrgli ozbiljnoj i temeljitoj recenziji, ovdašnji čitalac, ako mu je stalo do toga, može konsultovati neke od slavnih prevoda Aristotela, recimo engleski prevod Metafizike Dejvida Rosa, ili francuski prevod Žila Trikoa (Ladanov se prevod podrazumeva). U tim poređenjima Blagojević ne da ne prolazi lošije, nego je upravo razgaljujuća svežina nekih njegovih rešenja. No, i kod ovih poređenja mora se uzeti u obzir ono što je već rečeno: i Rosov i Trikoov prevod se, po prirodi stvari, po prirodi njihovih jezika, oslanjaju na latinski i njima je, ako to uopšte ima smisla reći - lakše. Blagojević, pak, ostaje u slovensko-grčkoj varijanti i njegovo tumačenje/prevođenje ne može ne biti tumačenjem u jakom smislu. Utoliko je fascinantna i prateća aparatura u vidu pratećih studija-pogovora, komentara, napomena, indexa.
Ovim prevodom srpska kultura dobila je najslavija, najteža, najdragocenija, temeljna dela filozofskog nasleđa koja u ovakvom obliku nisu dostupna ni mnogo većim jezicima nego što je srpski. Blagojevićev jezički izraz oživljava Aristotela čineći ga čitljivim savremenom čitaocu, ali istovremeno očuvava jedinstvenost Aristotelovog jezika, njegovu zapanjujuću jednostavnost i ekonomičnost: ne upadajući u nepotrebno arhaizovanje, ali se, s druge strane, ne podajući savremenom idiomu, Blagojević, sasvim aristotelovski, pronalazi "pravu meru između dve lošosti, jedne koja je preteranost i druge koja je nedostatak" (mesothz txn kaq uperbolhn thz de kat elleiyin, Nikomahova etika 1106 b, 36). Blagojevićev prevod je istovremeno tanan i robustan, baš onakav kakav je i Aristotelov jezik. On je promišljen, siguran, čvrst, pouzdan, lep na način aristotelovski.
Zahvaljujući nesvakidašnjem poduhvatu Slobodana Blagojevića čak i opustošena kultura kakva je srpska ima pravo na jedan mali trenutak (samo)zadovoljstva.