Milarepa

Sve je počelo jednim snom.
Visoke planine... na stenama neka građevina, neka crvena građevina, prigušene crvene boje, kao zalazeće sunce; malo niže, istrulele pseće lešine iznad kojih zuji roj muva... Povijao sam se pod vetrom. U snu sam hodao po zemlji, ali sam imao utisak da sam strašno visoko, negde iznad sebe, iznad tog pomršavog tela, suvog kao saraga. To i jeste i nije bilo moje telo. Kroz moje vene je tekla nepresušna mržnja koja me je nagonila da po planinskim puteljcima tražim čoveka koga sam hteo da umlatim štapom; moja mržnja je bila toliko jaka da je na kraju, poput nekog crnog vrűćeg mleka, počela da kipi. Trgao sam se iz sna.
Ležao sam sâm, potpuno sâm, u postelji u koju svaku noć ležem, u svojoj sobi na Monmartru, pod pariskim nebom.
San mi se učinio zanimljivim.
Međutim, i sledeće noći sam usnio isti san.
Kako nastaju snovi?
I zašto je ovaj govorio baš o meni?
Svake noći bih se našao na nekom dugom kamenitom puteljku, sa istom željom za osvetom u grudima. Uvek je bilo psećih lešina i uvek sam sa sobom nosio štap kojim je trebalo da umlatim onoga kog sam tražio.
Počeo je da me hvata strah. Obično se snovi pojave i nestanu. Ovaj san je počeo da se ustaljuje! Pohodio sam dva podjednako postojana i utemeljena sveta: ovde, u Parizu, dnevni svet u kome sam se stalno sudarao sa istim nameštajem i istim ljudima, u istom gradu, i tamo – ali gde tamo? – svet visokih kamenitih planina u kome sam hteo da ubijem nekog čoveka. Ako je tačno da se snovi ponavljaju na javi, kako ne poverovati da je san drugi život? Koja vrata mi je otvorio moj san?
Odgovor na to pitanje dobio sam dve godine kasnije, od jedne žene.
Žena je bila neuhvatljiva kao i dim njene cigarete; sedela je u dnu kafea u kome sam obično doručkovao.
Sedela je sama, pogleda uprtog u kolutove dima koji su je obavijali. Grizao sam svoj kroasan posmatrajući je mahinalno, bez nekog posebnog razloga, prosto zato što je bila jedno od onih bića koje posmatramo a da ni sami ne znamo zašto nam privlače pogled.
Žena je ustala i sela naspram mene. Uzela mi je kroasan iz ruku i dovršila ga. Uradila je to tako prirodno da nisam ni pokušao da je sprečim. Zatim me je pogledala pravo u oči i rekla mi:
„Ti si Svastika, stric Svastika. Ti si čovek zbog koga se desilo sve što se desilo. Ti si kamen spoticanja na početku puta.“
„Mislim da se varate“, jednostavno sam joj odgovorio. „Ja sam Simon.“
„Ne“, rekla mi je.
„Ma kad vam kažem, ja sam Simon, već trideset osam godina.“
„Ne znaš ti ništa“, izjavila je odsečno. „Zoveš se Svastika. Već vekovima lutaš planinama snova pokušavajući da okaješ grehe. Hteo bi da se oslobodiš mržnje. To će ti poći za rukom jedino ako ispričaš priču o svome protivniku, priču o Milarepi*, najvećem od svih isposnika. Kada budeš ispričao tu priču sto hiljada puta, oslobodićeš se najzad samsare, neprestanog kruženja iz tela u telo.“
Vratila se za svoj sto i nestala iza plavičastog, treperavog zida od dima. Ponavljala je:
„Sto hiljada puta, čuješ li me, sto hiljada puta...“
Naravno, pomislio sam da s njom nešto nije u redu, ali sam upamtio imena koja je pomenula: Svastika i Milarepa, stric i sinovac. Potražio sam podatke o njima. U biblioteci sam pronašao pesme moćnog i uzvišenog jogija Milarepe. Otišao sam na Tibet jer sam hteo da vidim taj „krov sveta“. Pročitao sam pesme koje je ostavio svojim sledbenicima, i na kraju, s trideset osam godina, shvatio da se zaista zovem Svastika, i to već devet vekova.
Kroz snove mi je rečeno da sam bio pas, mrav, glodar, gusenica, kameleon i zunzara. Bilo mi je dato premalo ljudskih života da bih uspeo da se oslobodim pripovedanjem. Dobijao sam sve neka bezvezna obličja. Previše često sam bio pacov ili miš i previše često sam završavao u zamci ili u mačjem stomaku. Moram da iskoristim priliku dok sam u ovom telu. Po nekim mojim proračunima i po snovima, blizu sam stohiljaditog puta... Ili je možda devedeset devet hiljada devetsto devedeset deveti? Možda je ipak stohiljaditi?
S takvim brojevima čovek nikada ne može da bude siguran...
***

Priča počinje u severnom delu središnjeg Tibeta. Bio sam pastir.
Jednog dana, đavoli su zaposeli tela mojih koza i mojih jakova; počela je da ih trese groznica. Životinje su jedva uspevale da se održe na nogama i stalno su gubile ravnotežu; uginule bi posle nekoliko dana, u balama. Ostao sam bez igde ičega.
Sa svega nekoliko zavežljaja stigao sam sa ženom i sinovima u dom svog rođaka u Kjagnacu. Rođak nas je lepo primio. U njegovoj kući rastao je mali Milarepa, koji nam je potrčao u susret čim smo stigli.
Sećam se njegovog prvog osmeha dok je stajao na pragu držeći otvorena vrata.
Kad je saznao šta nas je snašlo, silno se rastužio i počeo da nas sažaljeva. Poljubio nas je i hteo da pokloni sve svoje igračke mojim sinovima. A kada je video da je ženi i meni preostalo po jedno odelo, koje ćemo moći da operemo jedino po lepom vremenu, zaplakao je. Za tren oka sam se, zbog njegovog sažaljenja, osetio vašljivim i dronjavim. Ponižavala me je njegova dobrota. Te večeri mi je svojim jecajima dao do znanja da sam siromašan. Mislim da sam tada, te večeri ispunjene Milarepinim suzama, shvatio da ću ga mrzeti do kraja života.
Radio sam naporno. Bilo je lako zaraditi novac u toj oblasti. Za nekoliko godina uspeo sam da se lepo obogatim.
Milarepa je imao šest godina kada je ostao bez oca. Preminuli rođak mi je testamentom ostavio u zadatak da se brinem o njemu, njegovoj mlađoj sestri i majci. Sva njihova dobra – jakovi, konji, ovce, krave, koze, magarci, trougaono polje i parcele, kao i sve što je stajalo na tavanu, zlato, srebro, bakar, gvožđe, tirkiz, svila i letina – sve mi je privremeno pripadalo dok Milarepa ne postane dovoljno zreo da može sâm da se stara o kući.
Pred rođakovim beživotnim telom, oko koga su njegovi sedeli u suzama, odlučio sam da se mali Milarepa više nikada neće smejati onako kako se usudio meni da se nasmeje i da više nikad neće roniti one blagonaklone, premile suze, suze bogataša obuzetog sažaljenjem.
Isterao sam ga iz velike kuće i primorao njega, njegovu sestru i majku da rade.
Za nekoliko godina majka se pretvorila u potpuno slomljenu, krezavu i sedu staricu.
Sestra je po kućama radila najteže fizičke poslove. Sâm Milarepa je ubledeo i smršao; njegova plava, ranije kovrdžava kosa, sada je bila puna vaši i gnjida. Ali je ipak rastao i pretvarao se u lepog mladića. Smatrao je da mu moja dobra pripadaju i čekao je da ih dobije. Išao je uspravna čela, verovao u pravdu i zvao me stricem. Štaviše, nije me smatrao lopovom. Mrzeo sam ga iz dna duše.
Kada je u dvadesetoj godini zatražio svoje nasledstvo, shvatio je da ga nikad neće dobiti. Silno me je izvređao i nakon toga se propio. Zorom su ga nalazili pijanog u jarku. Skliznuo je u prosečnost. Najzad je pokleknuo.
Otišao je iz kraja. Nestao. Gotovo se moglo reći da sam se osvetio. Da bi moja osveta bila potpuna, trebalo je samo sačekati da njegova sestra definitivno počne da širi noge za pare, što je već povremeno i činila kada ne bi uspela da isprosi dovoljno novca.
Sinovi su mi se poženili. Kuća je bila puna veselih, trudnih snaha.
Moj imetak je rastao brzo koliko i njihovi stomaci. Čak se činilo da je proleće duže i zelenije. Moja supruga je nazivala to srećom.
Ženio sam poslednjeg sina. Na dan svadbe, trideset pet zvanica uveliko se veselilo u gostinskoj sobi kada sam izašao sa ženom da izdam naređenja posluzi. Da li je bilo pametno što smo izašli?
Jedna služavka je izbezumljeno istrčala iz konjušnice.
„Gospodaru, gospodaru“, vikala je, „nema konjâ!“
Jurnuo sam. Boksovi su bili puni, ali ne konjâ, nego škorpija, pauka, žaba krastača, zmija i punoglavaca. Sve je to mirisalo na crnu magiju.
Otrčao sam da upozorim zvanice. Već je bilo kasno.
Pastuvi i kobile spremni za parenje uleteli su u prostoriju gde se slavilo; uz pakleno rzanje, pastuvi su zaskakivali kobile, znojavih butova i s penom na gubicama, i svi ti konji koji su se propinjali i na sav glas iskazivali svoju želju za parenjem, silovito ržući, ritali su se i u tom ritanju udarali u zidove i stubove. Bio je dovoljan tren da se kuća sruši, da grede popadaju i da krov propadne. Digao se ogroman oblak dima uz sveopšte krckanje kostiju i poslednje krike zadovoljstva i beznađa.
A onda je nastala tišina, hladna, svečana tišina, tišina velikih glečera usred ledom okovane zime.
Trideset pet muškaraca i žena, među kojima i moji sinovi i snahe. Svi mrtvi. Žena i ja nismo čak bili u stanju ni da vrištimo ili da kukamo. Zašto nismo i mi stradali zajedno s njima?
U tom trenutku se pojavila Milarepina majka zvana Belo Krzno i zaigrala od sreće na ruševinama.
„Milarepa, sine moj, hvala ti! Sve si nas osvetio. Hvala što si sve ove godine učio kako se bacaju čini. Ne žalim što sam ti dala sve što sam uspela da sakrijem da stekneš ovo znanje nad znanjima. Bravo, sine moj, i hvala!“ Digao sam se da je zgromim na licu mesta, ali su se seljani usprotivili.
„Ne diraj je, da nam se Milarepa ne osveti.“
Svako je izgubio ponekog u masakru koji je Milarepa izveo izdaleka. Svakog jutra poneko se dizao s namerom da ubije njegovu majku. Svakog jutra je bilo sve teže obuzdati ozlojeđenog. Tada je Belo Krzno počela svima da pokazuje pismo za koje je tvrdila da je od njenog sina Milarepe, međutim, ja sam ubeđen da ga je ona sama napisala.
U pismu je stajalo: „Majko, ako meštani nastave da se prema Vama ponašaju neprijateljski, napišite mi njihova imena i imena svih njihovih. Zahvaljujući magiji, biće mi podjednako lako da ih usmrtim koliko da bacim malo hrane uvis. Uništiću ih do devetog stepena srodstva.“
Seljani su zatražili od mene da Milarepinoj majci vratim trougaono polje i otad su joj se ili smeškali, ili su je izbegavali.