Erik-Emanuel Šmit rođen je 1960. u Lionu. Tokom studija izučavao je muziku i književnost. Godine 1983. diplomirao je filozofiju na Ecole Normale Supérieure, a 1987. je i doktorirao. Šest godina kasnije, posle sjajnih odziva na njegov književni rad, odlučuje da se potpuno posveti pisanju.Šmit je pre svega pozorišni pisac. Dobitnik je nagrade Francuske akademije nauka za celokupno pozorišno delo, a mnogi njegovi komadi, od prvog, izvedenog 1991, pa do danas, višestruko su nagrađivani, sa još mnogo više nominacija. Tokom tri meseca, za svako izvođenje Zagonetnih varijacija, njegovog slavnog komada poznatog i beogradskoj publici, tražila se karta više. Tada su otkupljena prava za prikazivanje u mnogim zemljama: Finska, Grčka, Japan, Poljska, Argentina, Rusija... Svuda su u glavnoj ulozi čuveni, najbolji glumci nacionalnih glumišta.I sve tri novele koje čine Trilogiju nevidljivog – Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, Gospodin Ibrahim i cvetovi Kurana i Milarepa – izvode se na pozorišnim scenama Francuske, ali i Velike Britanije, SAD, Nemačke.Šmitov uspeh zasniva se na njegovoj sposobnosti da majstorski postavi zaplet o promišljanju vere, o traganju za istinom i samospoznajom, ili o prefinjenim psihološkim odnosima i složenom unutrašnjem životu "običnih" i manje običnih ljudi, koji za Šmita obični nikad ne mogu biti.
S jedanaest godina sam razbio kasicu-prasicu i otišao kurvama.
Kasica-prasica je bila od glaziranog porcelana, boje povraćke, s rupom kroz koju je novčić mogao da uđe, ali ne i da izađe. Tu jednosmernu kasicu izabrao je moj otac, jer je odgovarala njegovoj životnoj filozofiji: novac služi da se čuva, a ne da se troši.
U utrobi kasice-prasice bilo je dvesta franaka. Četiri mesečne plate.
Dok sam se jednog jutra spremao za školu, otac mi je rekao:
Mojsije, ništa ne razumem. Ima manje novca nego što bi trebalo. Ubuduće ćeš sve troškove upisivati u svesku u kuhinji.
Znači, nije bilo dovoljno što me grde i u školi i kod kuće, što perem, učim, kuvam, snabdevam, što sam živim u velikom, crnom, pustom stanu, bez trunke ljubavi, što sam više rob nego sin advokata bez parnica i bez žene; još mi je samo falilo da budem proglašen lopovom! A kad sam već osumnjičen, što onda ne bih bar stvarno krao.
U utrobi kasice-prasice bilo je, dakle, dvesta franaka. Upravo toliko je koštala usluga devojaka u ulici Paradi*. To je bila cena zrelosti.
Prve kojima sam prišao tražile su mi ličnu kartu. Uprkos glasu i težini bio sam debeo kao slon sumnjale su da stvarno imam šesnaest godina, mora da su me svih ovih godina gledale kako prolazim i rastem, večito nosajući svoj ceger s povrćem.
Na kraju ulice, pod tremom, stajala je jedna nova. Bila je punačka i lepa kao slika. Pokazao sam joj novac. Nasmešila mi se.
Ti kao imaš šesnaest godina?!
Nego šta, od jutros.
Popeli smo se u sobu. Nisam mogao da verujem, imala je dvadeset dve godine, znala je svoj posao i bila je samo moja. Objasnila mi je kako se treba prati, a onda i kako se vodi ljubav.
Naravno da sam sve to već znao, ali sam je pustio da priča kako bi se prijatnije osećala, a i sviđao mi se njen glas, pomalo prkosan i tužan. Sve vreme sam imao utisak da ću se onesvestiti. Na kraju me je nežno pomilovala po kosi i rekla:
Da dođeš ponovo i da mi doneseš neki poklončić.
To mi je zamalo pokvarilo užitak: zaboravio sam poklončić. Eto, postao sam muškarac, doživeo sam vatreno krštenje između nogu jedne žene. Noge su mi još uvek toliko drhtale da sam jedva stajao na njima, a problemi su već bili tu: zaboravio sam čuveni poklončić.
Dotrčao sam do stana i uleteo u svoju sobu tražeći pogledom najdragocenije što bih mogao da joj dam, a onda se trkom vratio u ulicu Paradi. Devojka je još uvek bila pod tremom. Poklonio sam joj svog plišanog medu.
