Erik-Emanuel Šmit rođen je 1960. u Lionu. Tokom studija izučavao je muziku i književnost. Godine 1983. diplomirao je filozofiju na Ecole Normale Supérieure, a 1987. je i doktorirao. Šest godina kasnije, posle sjajnih odziva na njegov književni rad, odlučuje da se potpuno posveti pisanju.Šmit je pre svega pozorišni pisac. Dobitnik je nagrade Francuske akademije nauka za celokupno pozorišno delo, a mnogi njegovi komadi, od prvog, izvedenog 1991, pa do danas, višestruko su nagrađivani, sa još mnogo više nominacija. Tokom tri meseca, za svako izvođenje Zagonetnih varijacija, njegovog slavnog komada poznatog i beogradskoj publici, tražila se karta više. Tada su otkupljena prava za prikazivanje u mnogim zemljama: Finska, Grčka, Japan, Poljska, Argentina, Rusija... Svuda su u glavnoj ulozi čuveni, najbolji glumci nacionalnih glumišta.I sve tri novele koje čine Trilogiju nevidljivog – Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, Gospodin Ibrahim i cvetovi Kurana i Milarepa – izvode se na pozorišnim scenama Francuske, ali i Velike Britanije, SAD, Nemačke.Šmitov uspeh zasniva se na njegovoj sposobnosti da majstorski postavi zaplet o promišljanju vere, o traganju za istinom i samospoznajom, ili o prefinjenim psihološkim odnosima i složenom unutrašnjem životu "običnih" i manje običnih ljudi, koji za Šmita obični nikad ne mogu biti.
Dragi Bože,
Zovem se Oskar i imam deset godina. Zapalio sam mačku, psa, kuću (mislim da su se čak i crvene ribice ispekle), i ovo je prvo pismo koje ti šaljem jer do sada nisam imao vremena zbog učenja.
Odmah da ti kažem: mrzim da pišem. Treba stvarno nešto da me natera. Jer pisanje podrazumeva kićenje, doterivanje, ulagivanje, itd. Pisanje je najobičnija laž koja ulepšava stvarnost, a to samo odrasli mogu. Hoćeš dokaz? Evo pogledaj, na primer, početak mog pisma: Zovem se Oskar i imam deset godina. Zapalio sam mačku, psa, kuću (mislim da su se čak i crvene ribice ispekle), i ovo je prvo pismo koje ti šaljem jer do sada nisam imao vremena zbog učenja, a mogao sam i ovako da napišem: Zovu me Ćela, izgledam kao da imam sedam godina, živim u bolnici zato što imam rak i nikad ti se do sada nisam obratio zato što čak ni ne verujem da postojiš.
Samo, ako tako napišem ništa od mog pisma, neću ti biti posebno zanimljiv, a stvarno si mi potreban. Čak bi mi odgovaralo da nađeš vremena da mi učiniš dve-tri usluge.
Da ti objasnim.
Bolnica je super simpatično mesto, s mnogo odraslih koji su dobro raspoloženi i pričaju glasno, s mnogo igračaka i gospođa u ružičastim mantilima koje su spremne da se igraju s decom, s drugarima koji su uvek tu, kao recimo Bekon, Ajnštajn ili Pop Korn, ukratko, bolnica je jedno veoma prijatno mesto, ako si bolesnik koga je zadovoljstvo videti.
Mene više niko ne gleda sa zadovoljstvom. Od moje operacije presađivanja kičmene moždine, osećam da me više niko ne gleda sa zadovoljstvom. Doktor Diseldorf svoj jutarnji pregled samo odrađuje, vidi se da je razočaran mnome. Gleda me bez reči, kao da sam nešto skrivio. A ja sam se baš potrudio da im olakšam operaciju: bio sam miran, dozvolio sam im da me uspavaju, bolelo me je, ali se nisam drao, i uzimao sam sve lekove koje su mi davali. Ponekad mi dođe da se izderem na njega, da mu kažem da je možda on, doktor Diseldorf, sa svojim crnim obrvama, kriv što operacija nije uspela. Ali kad ga vidim onako nesrećnog, progutam uvrede. Što češće doktor Diseldorf tužno ćuti, to se ja više osećam krivim. Shvatio sam da sam postao loš bolesnik, bolesnik koji ne dopušta ljudima da veruju da je medicina čudo.
Lekarovo mišljenje je zarazno. Sada me svi na spratu, i bolničarke, i internisti, i čistačice, gledaju isto tako. Tužni su kada sam ja dobro raspoložen; trude se da se smeju kad provalim nešto. Stvarno, više nije zabavno kao ranije.
Jedino se baka Ruža nije promenila. U svakom slučaju, mislim da je prestara da se menja. A i to nikako ne bi ličilo na nju. Baka-Ružu ti neću opisivati. Pošto mi je ona rekla da ti pišem, mora da ste dobri drugari. Jedini je problem što je samo ja zovem baka Ruža. Stoga ćeš morati da se potrudiš da shvatiš o kome pričam: to je najstarija od svih gospođa u ružičastim mantilima koje dolaze da prave društvo bolesnoj deci.
Koliko imate godina, baka-Ružo?
Možeš li ti, dragi moj Oskare, da pamtiš trocifrene brojeve?
O! Mora da se šalite!
Ne šalim se. Niko ne sme da sazna koliko imam godina jer će mi zabraniti da dolazim i nikada se više nećemo videti.
A što?
Ovde sam protivzakonito. Postoji izvesna starosna granica da bi neko mogao da radi za Ružičaste mantile, a ja sam je odavno prešla.
Prošao vam je rok trajanja?
Da.
Kao jogurtu?
Pst!
Okej! Neću nikome ništa da kažem.
Bilo je strahovito hrabro s njene strane što mi je odala tajnu. Srećom te je naišla na pravog čoveka. Ja znam da držim jezik za zubima, mada mi je potpuno čudno kako baš niko nije primetio sve one bore koje joj se lepezasto šire oko očiju.
Drugom prilikom sam saznao još jednu tajnu. To će ti, Bože, sigurno biti dovoljno da shvatiš o kome je reč. Šetali smo se po bolničkom parku, kad je baka Ruža ugazila u govno.
U, jebem mu!
Baka-Ružo, kakve su to ružne reči?
Ti, klinac, da me pustiš malo na miru, pričam kako ja hoću.
Baka-Ružo!
I mrdni malo dupe. Ovo treba da bude šetnja, a ne trka puževa.
Kad smo seli na klupu da pojedemo po bombonu, upitao sam je:
Kako su mogle da vam izlete onako ružne reči?
Profesionalna deformacija, dragi moj Oskare. U mom poslu brzo bih bila gotova da sam imala isuviše prefinjen rečnik.
A čime ste se vi to bavili?
Nećeš mi verovati
Kunem vam se da ću vam verovati.
Bila sam kečerka.
Ne verujem vam!
Da, da, kečerka! Zvali su me Daviteljka iz Langdoka.
Otad, kad god sam neraspoložen i kad smo sigurni da niko ne može da nas čuje, baka Ruža mi ispriča poneki svoj veliki okršaj: Daviteljka iz Langdoka protiv Mesarke iz Limuzena, ili o svom dvadesetogodišnjem nadmetanju s Dijabolikom Sinkler, Holanđankom koja je mesto grudi imala granate, a naročito je volela da priča o svetskom prvenstvu na kome se borila protiv Ula-Ule, zvane Keruša iz Buhenvalda, koju nikada niko nije pobedio, čak ni Čelična Butina, baka-Ružin idol. Često sanjarim o njenim borbama, zamišljam u ringu svoju prijateljicu kakva je sada, kako u svom ružičastom mantilu, onako malecka i stara, pomalo nesigurna na nogama, mlati divljakuše u kostimima. Imam utisak da sam to ja. Postajem najjači. Svetim se.
Sad, ako ti, Bože, i dalje, uprkos svemu što je rečeno o baka-Ruži ili Daviteljki iz Langdoka, ne uspevaš da shvatiš ko je to, onda treba da prestaneš da budeš Bog i da odeš u penziju. Nadam se da sam bio dovoljno jasan.
Nego da se ja vratim svojoj muci.
Ukratko, moja operacija presađivanja kičmene moždine ovde je razočarala mnoge. Efekat moje hemoterapije takođe je bio razočaravajući, ali to nije bilo toliko strašno, zato što su se svi nadali da će presađivanje uspeti. Sada mi se čini da su lekari ostali bez ideja, žalost ih je videti. Doktor Diseldorf, za koga mama misli da je veoma lep, iako po mom mišljenju ima prejake obrve, izgleda kao tužni Deda Mraz koji nema više poklona u svojoj košarici.
Atmosfera je sve gora. Pričao sam o tome sa svojim drugom Bekonom. U stvari, ne zove se on Bekon, već Iv, ali smo ga mi prozvali Bekon zato što mu to ime mnogo više odgovara, budući da mu je čitavo telo prekriveno opekotinama.
Bekone, sve mi se čini da me lekari više ne vole, bacam ih u depresiju.
Ma daj, Ćelo! Lekari su neuništivi. Uvek imaju gomilu ideja kakve bi sve operacije mogli da izvedu na tebi. Po mojoj računici, meni sleduje bar šest komada.
Možda ih ti inspirišeš.
Reklo bi se.
Ali zašto mi prosto i jednostavno ne kažu da ću umreti?
Na to je Bekon reagovao kao i svi drugi u bolnici: pravio se da ne čuje. Kad u bolnici pomeneš glagol umreti, niko te ne čuje. Možeš biti siguran da će nastati tišina i da će se odmah promeniti tema. Probao sam sa svima osim s baka- Ružom.
Stoga sam jednog jutra hteo da proverim da li se i ona pravi gluva kad joj se o tome priča.
Baka-Ružo, imam utisak da svi izbegavaju da mi kažu da ću umreti.
Ona me gleda. Da li će i ona reagovati kao svi ostali? Molim te, Daviteljko iz Langdoka, odoli iskušenju i nemoj da zapušiš uši!
Oskare, zašto hoćeš da ti se kaže nešto što i sam znaš?
Dobro je, čula je.
Sve mi se čini, baka-Ružo, da ljudi bolnicu zamišljaju drugačijom nego što jeste. Svi se ponašaju kao da se u bolnicu ide samo da se ozdravi, dok se, u stvari, u bolnicu ide i da se umre.
U pravu si, Oskare. Čini mi se da i sa životom pravimo istu grešku. Zaboravljamo da je život loman, trošan i prolazan. Svi se pravimo da smo besmrtni.
Baka-Ružo, operacija, znači, nije uspela?
Nije mi odgovorila. To je bio njen način da mi odgovori da sam dobro shvatio. Kada je bila sigurna da sam razumeo, prišla mi je i zamolila me preklinjućim glasom:
Naravno, ja ti ništa nisam rekla. Obećavaš?
Obećavam.
Zaćutali smo na trenutak, tek toliko da sredimo utiske.
Oskare, možda ne bi bilo loše da napišeš pismo Bogu?
Pa zar i vi, baka-Ružo?
Šta zar i ja?
Nemojte i vi! Mislio sam da vi ne lažete.
Pa ne lažem te.
Zašto mi onda pominjete Boga? Već sam jednom naseo na priču o Deda Mrazu, to mi je sasvim dovoljno!
Oskare, kakve veze imaju Bog i Deda Mraz?
Imaju. To je sve čisto ispiranje mozga!
Pa zar ti veruješ da bih ja, bivša kečerka, sa sto šezdeset pobeda od mogućih sto šezdeset pet, od čega četrdeset tri nokautom, misliš da bih ja, Daviteljka iz Langdoka, mogla i na trenutak da verujem u Deda Mraza?
Ne.
E pa vidiš, ja ne verujem u Deda Mraza, ali verujem u Boga. Eto.
Naravno, tako rečeno, sve je izgledalo drugačije.
A zašto bih ja pisao Bogu?
Osećao bi se manje usamljenim.
Manje usamljen uz nekog ko ne postoji?
Na tebi je da zamisliš da postoji.
Nagla se ka meni.
Svaki put kad budeš poverovao da postoji, postajaće sve stvarniji. Ako budeš uporan, postaće potpuno stvaran i onda će ti mnogo pomoći.
A o čemu da mu pišem?
Piši mu o čemu razmišljaš. Misli koje ostanu neiskazane počinju da opterećuju, puštaju korenje, čine te tromim, koče te, zauzimaju mesto novim idejama i truju te. Ako ne budeš pričao, postaćeš smetlište starih, smrdljivih misli.
Okej. Uz to, imaš pravo da svakog dana od Boga tražiš jednu stvar. Ali pazi, jednu jedinu!
Taj vaš Bog, baka-Ružo, nije za vraga. Aladin je, zahvaljujući duhu iz lampe, imao pravo na tri želje.
Čini mi se da je bolje imati pravo na jednu želju dnevno nego na tri želje za ceo život?
Jasno. Dakle, mogu sve od njega da tražim? Igračke, bombone, kola
Ne, Oskare. Bog nije Deda Mraz. Od njega možeš da tražiš samo duhovne stvari.
Kao na primer?
Kao na primer: hrabrost, strpljenje i objašnjenja.
Dobro, shvatam.
A možeš i da mu tražiš da pomogne nekom drugom.
Ne treba se zanositi, baka-Ružo. Imam pravo samo na jednu želju dnevno, kako da je ne iskoristim za sebe! Eto. Trudio sam se, Bože, da ti u ovom prvom pismu pokažem malo kakav život vodim ovde u bolnici, gde me sad svi gledaju kao najvećeg neprijatelja medicine. Voleo bih da mi otkriješ da li ću ozdraviti. Odgovori mi sa da ili ne. To bar nije komplikovano. Da ili ne. Treba samo da precrtaš nepotrebno. Pišem ti sutra.
Puno pozdrava
Oskar
P. S. Nemam tvoju adresu: kako da ti pošaljem pismo?
