Melanholija

02.02.08

Miljkovićev odnos prema smrti, koji bismo mogli shvatiti i kao princip njegove poetike, ostavio je vrlo duboke, zapravo sudbinske tragove u strukturi njegovog pevanja i mišljenja
Saša Hadži Tančić (1948), pripovedač, romansijer, pesnik i esejista, objavio je desetak knjiga pripovedaka, četiri romana, tri zbirke pesama, pet knjiga književnih ogleda, tri književne studije. Beogradski „Rad” objavio je nedavno njegovu novu knjigu pripovedaka „Ratna prestonica”, a Niški kulturni centar, u biblioteci „Vertikale”, knjigu eseja, ogleda i članaka „Iz dubine književnog dela”. U ovoj knjizi su, između ostalog, i eseji o stvaralaštvu Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Ive Andrića, Branka Miljkovića, Miodraga Pavlovića, Milisava Savića, Jovice Aćina, Gorana Petrovića, Gordane Todorović, Slobodana Rakitića, Zvonimira Kostića i Hrista Georgijevskog. Saša Hadži Tančić je, trenutno, direktor Narodnog pozorišta u Nišu.
Kako se pisac snalazi u ulozi direktora?
Danas nije lako rukovoditi. Tim pre ako nosite u sebi uverenje da je kultura kod nas u novije vreme žrtvovana, dramatično potcenjena. U tome sam video i krizu niškog teatra. Stanje je prilično izmenjeno, kuća stabilizovana – a kako, to moja duša zna. Sve teže usklađujem književni rad i rukovođenje, pa ću se sačuvati za literaturu.
Prošle godine ste obeležili veliki jubilej?
Minulo je sto dvadeset godina od osnivanja i povodom toga datuma posebnim programom, koji je direktno prenosila Televizija Srbije na Drugom kanalu, podsetili smo sa respektom na umetničke učinke generacija koje su nam prethodile, počev od negda aktivnog i inicijativnog književnika Stevana Sremca i velikana glume Dobrice Milutinovića. Pred nama je vreme buduće, a do njega je put dalek, i sadašnji.
Može li saradnja sa beogradskim pozorištima da bude bolja?
I te kako. I već radimo na tome, sve smo interesantniji pozorištima „u krugu dvojke”, pre svega Narodnom pozorištu, s kojim smo obnovili sporazum o saradnji, ali i sa Beogradskim dramskim. Naravno, zaokupljeni pri tome srodnim problemima: zastarelošću organizacije i novim mestom umetnosti scene u novim društvenim okolnostima i u novom veku.
Pišete prozu i eseje. Kako se to prelama u Vašem, žanrovski razuđenom opusu?
I kada razmišljam o književnosti i kada stvaram književnost, između mojih romana i pripovedaka i mojih ogleda i studija postoji uzajamna unutrašnja, pre svega poetička veza. Osvetljavam ono skriveno u dubini književnog dela (naznačeno naslovom nove esejističke knjige), ono što je oblikom, likovima i značenjem pisac „hteo da kaže”, dok u prozi oblikujem karaktere, likove, događaje i stanja, prema fantastičnom i poetskom preosmišljavanju životne u umetničku zbilju.
U novoj knjizi eseja kažete da je čovek danas tehnološki obogaćen, a ljudski osiromašen. Da li je kompjuterska era donela više dobrog ili lošeg literaturi?
Poput prirode zavisne od svetlosti sunca jutarnjeg, popodnevnog ili na zalasku, pred našim očima danas se smenjuju najrazličitije perspektive i dimenzije, umnožene slike umreženog sveta. Realnost se virtualizuje, a vizije vizualizuju. Magičnom moći kompjutera, savremeni čovek već se sve manje prepoznaje likom, kao nekad Narcis u vodi, već poljuljanom apsolutnom verom u ljudske vrednosti.
Literatura pak pre svega vaznosi čoveka, njegovo dostojanstvo i humanitet. Nažalost, nije ujedinila čovekovo Ja u stalnim promenama, a ni biće pisca i ljudi čiju sudbinu deli.
Zamiru, tvrdite, ljudske i umetničke vrednosti. Trčimo ka budućnosti „bez sutrašnjice”. Niste baš optimista?
Moderni čovek je izgleda zastareo. Filozof Vajthed je već najavio opasnost da događaji mogu prevazići čoveka kao bespomoćan anahronizam. Sukob između znanja i etike, intelekta i savesti, koji je Henri Tomas Bakl predvideo pre dva veka, samo potvrđuje neadekvatnu koncepciju o našoj ulozi u svetu. Nisam baš optimista, u pravu ste, mada se uvek činilo da je vreme poslednje i da nade nema. A ima!
Misterija oko Branka Miljkovića nije razrešena. Šta Vi mislite da li je reč o samoubistvu, što je zvanična verzija, ili o ubistvu?
Miljkovićev odnos prema smrti, koji bismo mogli shvatiti i kao princip njegove poetike, ostavio je vrlo duboke, zapravo sudbinske tragove u strukturi njegovog pevanja i mišljenja.
Motivske i motivacione srodnosti pojedinih Miljkovićevih pesama i poetskih iskaza („Isto je pevati i umirati”, „Sada moje pesme traže moju glavu”, „Ubi me prejaka reč”) svedoče o samotragediji. Zahvaljujući svedočenjima njegovih prijatelja pisaca (pre svega Tanasija Mladenovića) možemo govoriti o tome da je čitav njegov život, fizički i psihički, bio omeđen prostorom smrti i izazvane tragedije. Pobedi poezije nad pesnikom pripisujem presudnu važnost.
U jednom eseju kažete da je Balkan primireni vulkan, koji može svakog časa, opet, da zatrese svet. Šta, zapravo, očekujete?
Upravo to!

Zoran Radisavljević

17.03.07

Nisam prvi ni poslednji srpski pisac koji je ostao i opstao u unutrašnjosti, što ne znači da se u Srbiji ne oseća nedostatak jasnog nacionalnog plana koji bi doneo i demetropolizaciju kulture, kaže za Glas Hadži Tančić
Jedan od najplodnijih i najuspešnijih niških pisaca Saša Hadži Tančić za roman "Zvezdama povezani" 1991. godine dobio je "Andrićevu nagradu", a dobitnik je i nagrada "Lazar Vučković","Žak Konfino" i "Ramonda Serbika". Objavio je 9 knjiga pripovedaka, dve knjige izabranih pripovedaka, tri romana, šest knjiga književnih ogleda i studija i tri knjige pesama. NJegove pripovetke prevođene su u Italiji, Španiji, Rumuniji i Makedoniji, a zastupljen je u više antologija savremene srpske proze. Neposredni povod za razgovor sa njim su njegove tri najnovije knjige "Melanholija","Koren, koprena" i "Srpske praznične priče".

Dok su drugi i nogama i rukama grebli da se dokopaju metropole, vi ste ostajali i opstajali u unutrašnjosti. Šta mislite o često pominjanoj "beogradizaciji" srpskog kulturnog prostora?
- Dugo se iz raznih sredina ponavlja ocena da je Beograd dovoljan sam sebi, a da je sva ostala Srbija bez pravih sadržaja i dela u kulturi. Međutim, mnogi pisci su svojim delima doprineli da dođe do preokreta, a ostajali su da žive van Beograda. Goran Petrović u Kraljevu, Radovan Beli Marković u Lajkovcu, Dragan Jovanović Danilov u Požegi, Bojan Jovanović u Nišu. Mislim da mogu i ličnim primerom ostajanja i opstajanja van metropole da ponešto kažem. Ali, ipak, na srpskim prostorima oseća se nedostatak jasnog nacionalnog programa, a samim tim i programa jedne nove, savremene koncepcije kulture kojom bi se obezbedio razvoj celine, a ne samo glavnog grada.

Da li ste se u svom najnovijem romanu "Melanholija" vratili Stevanu Sremcu da biste podsetili da je on u Nišu i pišući o Nišu postao veliki pisac?
- Moj stav je da je mladi Sremac prosto programski boravio u Nišu. Jednostavno zato da bi se lakše kretao među junacima svojih budućih proza i da bi sa osetljivošću naročitog kova proverio težinu tekućeg života. Važno mu je bilo da pokaže da su naše zavičajne sredine bogate stilom života i izražavanja i autentičnim ritmom pripovedanja i da ih treba književno baštiniti.

Čovek je smrtan i melanholičan, poručuju vaše knjige. Mislite li da je život u suštini tragičan?
- LJudski vek je određen i zar onda zaista sve nije "prah i pepeo". I zar zaista nismo tužni posle svakoga smeha i dobrog raspoloženja. I sam Stevan Sremac branio se šalom i humorom kojima je zabavljao sebe i druge,

Priredili ste "Antologiju srpskih prazničnih priča" koja je štampana i u RS, u Banjaluci. Povodom te knjige rekli ste da je "Bog na sreću preživeo"?
- Bog je skoro odsutan iz života modernog gradskog čoveka. Srpski pisci novijeg doba opisuju one koji veruju u Boga, a okrenuti su ljudima bez vere. Drugim tomom ove knjige (prvi je objavljen 2000. godine u Beogradu) želeo sam da oživim i ovekovečim religijske i mistične priče o Božiću, Vaskrsu, slavama, zadušnicama i drugim praznicima. Učinio sam to, pored ostalog, i što slutim "nova ljeta" srpske umetničke proze o veri i pobožnosti.

Vas stvaralački opus obogaćen je ovih dana i knjigom eseja, ogleda i članaka "Koren, koprena" u izdanju leskovačkog "Fileksa". Za tu knjigu "mihizovski" kažete da je "autobiografija o drugima"?
- Tačno je da je u ovoj knjizi malo ličnog života. Tu je spomen na Andrićev boravak u Nišu, ukazivanje na kreativnu saradnju akademika Miodraga Pavlovića i LJubomira Simovića sa ovim gradom i podsećanje na usudni značaj pesništva za tragični ishod Branka Miljkovića. Ja živim u Nišu, ali sam dosta vezan za rodni Leskovac i u svojim esejima i ogledima volim da unosim onaj bolji i plemenitiji duh ova dva grada, duh južnosrbijanstva koji me nadahnjuje.

JUBILEJ KOJI RADUJE I OBAVEZUJE

Saša Hadži - Tančić je upravnik Narodnog pozorišta u Nišu, koje ove godine obeležava 120-godišnjicu postojanja i rada, kao jedno od najstarijih ustanova u srpskoj kulturi.
- Radujem se što ovo moje upravnikovanje teče upravo u vreme tako velikog jubileja. I što ćemo se skorašnjom rekonstrukcijom scene i sale, zahvaljujući zamašnim državnim parama, svrstati u red tehnološki najopremljenijih u Srbiji. Zbog toga smo uz premijeru "Sabirnog centra" samo "načeli" proslavu jubileja, dok centralne svečanosti ostavljamo za jesen, kada ćemo biti "u novom ruhu". Verujem i u nove i još krupnije umetničke domašaje moje pozorišne kuće, kaže Hadži - Tančić.

Tekst i foto: M. Doderović

08.12.06

"NAVIKAO je da živi sam. On i nije želeo drugačije. Uživao je da je sam kad se probudi, ni reč da izusti. Ni na samo pitanje kako je spavao. Nijedna žena to ne bi shvatila. E, to je njemu sve: sam. Ovako je Saša Hadži Tančić video Stevana Sremca u romanu "Melanholija", (izdavač "Rad"), posvećenoj složenoj ličnosti srpskog klasika.
Istaknuti pripovedač, romansijer, esejista i pesnik, inače sada upravnik Narodnog pozorišta u Nišu, Hadži Tančić (1968) ispratio je sve najznačajnije događaje u Sremčevom životu: rano detinjstvo u Senti, školovanje u Beogradu kod ujaka, premeštaj u Niš gde je radio kao gimnazijski profesor, kratak boravak, po kazni, u Pirotu, pa povratak u Beograd, gde je napisao svoja najbolja dela, bolest, pokušaj oporavka u Dubrovniku, posete Mostaru i Kotoru, poslednji dani u Sokobanji.

Šta vas je posebno privuklo ličnosti Stevana Sremca?
- Privukla me tragičnost njegove lične i društvene sudbine. Proza Stevana Sremca oživljava daleki svet srpske starine, razgrađen društvenim poretkom u nastajanju, čiji je bio savremenik, saučesnik i očevidac sa svim svojim ličnim odnosom prema njoj - kaže autor. - Uvidevši da stari svet ne odlazi, nego propada, pre svega zbog svoje materijalne dotrajalosti, novi svet nije dočekao blagonaklonom dobrodošlicom, već beskompromisno i neumitno kritički. Između dva vremena i dva sukobljena sveta, zatičemo junaka "Melanholije" i samog podeljenog i sukobljenog u svom unutarnjem, umetničkom i duševnom biću. Iako profesor istorije, nespreman da služi novoj istoriji, a nemoćan da joj se odupre, on biva konačno poražen, najpre razočaran, a zatim na smrt razboljen.

Vaš junak je veliki melanholik. Gde je uzrok te melanholije?
- Njen suštinski uzrok je u gestu suprotstavljanja banalnom i smrtnom iskustvu egzistencije, odviše stvarnom i profanom, koje je uspelo opisivao. Ekspresivna moć Sremčeve melanholije uzrokovana je i socijalnom zbiljom deteta rano ostalog bez roditelja i posesivnom privrženošću ujaka koji ga je školovao i vaspitavao.Veoma neobičan je odnos Sremca prema ženama. Nije pristajao kada su hteli da ga žene, a propustio je jedinu ljubav svog života, Jelenu, ćerku učitelja i nacionalnog radnika Pantelije Pančića iz Pirota...

Ljubavnu dramu ovog autora oblikovao sam pre svega iz ugla samog stvaranja, stvaranja umetnikovog dela, što se najbolje vidi u poglavlju u kojem se čitalac nalazi zapitan: a može li se pisac zaljubiti u junakinju svoje priče, osetivši u radu na "Zoni Zamfirovoj" svu "radost snevanja"?
Iz vašeg romana se može steći odlična slika kako je Sremac pomno radio na svojim delima, kao što su "Ivkova slava" i "Zona Zamfirova".
- Naš pisac u "Melanholiji" obrazlaže svoje shvatanje stvaranja kao misije "ja sam oko i uho", to znači da osmatra i beleži, a ne da tumači i objašnjava. Tumači svoje literarne postupke, brinući istovremeno o načinu prikupljanja "činjeničnog stanja", tako potrebnog stvaraocu. I učesnik zbivanja i pisac. nadahnjuje se pre svega građom, zaokupljen stvaralačkim mukama oblikovanja dela kao umetničke celine. Sremac je kao pisac u "Melanholiji" stvarni romaneskni lik, uključen u sva zbivanja, ali se njegova misao nadnosi nad stranice romana kao da je on ponekad izvan i iznad svih zbivanja, što se najbolje očituje u opisu načina na koji su u Beogradu, od građe u beležnicama, nastale "Ivkova slava" i "Zona Zamfirova".

VELIKI INTELEKTUALAC
- BEZ ikakve rezerve može se reći da je Sremac, koji je čitao na nekoliko jezika, jedan od najznačajnijih intelektualaca svoga doba i srpske kulture na razmeđi dva veka. Sremčev tzv. konzervatizam ne treba jednostavno posmatrati, upravo zato što je njegova obrazovana ličnost mnogo većih kreativnih vrednosti nego većine onih koji su o njemu tako govorili i predstavljali ga. Umetničkim ravnima "Melanholije" podignut je na odgovarajući, viši nivo od onog anegdotičnog, vidljivog u svakodnevici jednog neženje, dođoša i pedagoga skromnog imovnog stanja, stoga nepatvorenog usamljenika - kaže Saša Hadži Tančić.

D. BOGUTOVIĆ