Fantastična zoologija u srpskoj pripovednoj prozi

03.09.12

Moje fantastične priče otrgnute su od snova, izronjene iz realnosti, osvetljene ličnim, unutrašnjim, emocionalnim svetlom likova

Posle zbirki izabranih priča „Ključ za čudnu bravu” (1994) i „Povratak u Nais” (1997), koje su objavili beogradska „Prosveta” i „Glas srpski” iz Banjaluke, u izdanju „Raške škole” i kuće TANESI iz Beograda, u biblioteci „Naj”, pojavile su se „Najlepše priče Saše Hadži Tančića”, u izboru i sa predgovorom Miroljuba Jokovića. Izabrane su iz zbirki: „Savršen oblik”, „Zvezdama povezani”, „Hram u koferu” i „Lepi grobovi”. Nedavno je „Službeni glasnik” objavio knjigu Saše Hadži Tančića „Fantastična zoologija”, u kojoj su književni ogledi o srpskoj pripovednoj prozi starijeg i novog doba. Isti izdavač objaviće uskoro istoimenu antologiju sa pričama naših najpoznatijih pisaca 20. veka.
Saša Hadži Tančić (1948), pripovedač, romansijer, pesnik, esejist, antologičar, autor tridesetak značajnih knjiga, živi u Nišu. Jedan je od najznačajnijih i najproduktivnijih pisaca na prostoru južne Srbije i savremene srpske književnosti.

Književna kritika je primetila da podržavate tvrdnju o „smrti velikih priča”. Da li to znači kraj romana, jer savremeni čitaoci nemaju strpljenja za „velike priče”?

Za mene priča, velika ili mala, sadrži u sebi celi jedan svet, vidljiv i nevidljiv, svet vremena, podneblja, života, kulture i ljudskog sna. Sve što kroz nju mogu da naslutim i do čega ona može da me dovede. Jedino tako sagledavam njeno bogatstvo, višeznačnost i vrednost.

U vašim pričama ima fantastike, ali to nije „vampirska fantastika”, vi otkrivate unutrašnja stanja svojih junaka, njihove tajanstvene svetove, ovostrano i onostrano, realno i nerealno... Pa, gde smo, šta nas čeka?

Istražujući tipove vampirskog motiva u srpskoj proznoj književnosti, književni teoretičar Ana Radin ustanovila je svojevremeno psihološki karakter vampiroidnih likova u mojoj ranijoj prozi, inače, jedan od modernijih postupaka horora i psihološke fantastike, a u stilu egzistencijalne jeze i metafizike fatuma. Ovaj fenomenološki autentičan tip, razvijen je i osavremenjen u potonjim mojim delima dubinama ljudske osećajnosti, iracionalnog i stvarnog, do neprepoznatljivog novog doživljaja života i sveta.
A vaše pitanje gde smo, i šta nas čeka, tiče se „moguće stvarnosti”, utopističke, hipotetične budućnosti, kojom se zaokuplja naučna fantastika. Moje fantastične priče otrgnute su od snova, izronjene iz realnosti, osvetljene ličnim, unutrašnjim, emocionalnim svetlom likova.

Neke priče su lirsko-meditativne, čas esejističke, čas putopisne. Priči nije uvek potrebna radnja?

Hvaleći priređivačev izbor „najlepših priča”, prihvatio sam ga kao čvrstu i zaokruženu organsku celinu mojih, inače, razuđenih dosadašnjih traganja i nastojanja, jer pomenute ravni naizmenično susprežu i prožimaju ravni legendarnog i mitskog, konkretnog i simboličkog pripovedanja.

Junaci priča su, često, gradovi - stari i novi, mrtvi i živi. I jedni i drugi imaju dušu, kao ljudska bića?

I mnogo više od toga, filozofiju i stanje duha našeg vremena. A naše vreme je na nas najuticajnije po otuđenju, ugrožavanju bitnosti ljudskog postojanja. Stoga o gradovima pripovedam, pre svega, sa stanovišta „negativnog junaka”, osvajača. Umesto da uzvišeno obasjava dubokim smislom ljudskog bića.

U književnim ogledima iz „Fantastične zoologije” bavite se motivom metonimije i metamorfoze ljudi u životinje i životinja u ljude, po obrascima fantastičnog?

Na primerima dela pisaca starijeg i novog doba ispitivao sam tipove fantastike, žanr fantastične književnosti prema fenomenima odnosa čoveka i zveri, naime, dejstvo jednih na druge. Izučene proze vezane su za likove osetljive na nestvarno ili za animističke predstave i svojstva psihe. To se može naći u pripovednim prozama Ive Andrića, Isidore Sekulić, Milorada Pavića, kao i u pričama Filipa Davida i Bobe Blagojević.

A kako ste pravili izbor za istoimenu antologiju?

S obzirom na knjigu ogleda, posao na pripremi antologije bio mi je olakšan. Trebalo je samo moje poglede ispitati na srodnim delima autora čitavog 20. veka, pre svega autentične oblike i izraz. Imao sam u vidu više nepravedno zapostavljenih i zaboravljenih autora. Tako je, uz metafizički, kritički aspekt fantastike kao žanra, dosad neuočen, odredio izbor priča.

Ko su zastupljeni autori?

Antologiju otvara „Danga” Radoja Domanovića, a izbor se završava prozama novijih autora - Boba Blagojević, Nemanja Mitrović, Mileta Prodanović. Od dvadeset petoro, skupa uzev, izdvojio sam trojicu autora sa po dve proze koje predstavljaju vrhunski doprinos tipološkim i poetičkim osnovama fantastične zoologije - Ivo Andrić, Filip David, Milorad Pavić. Birao sam ih, opredeljen za fantastiku nove, modernističke književnosti, a ne takozvane folklorne fantastike, imajući u vidu uslovljenost vremenskim rasponom od jednog veka (minuli dvadeseti), zatim isključivo pripovedne proze, dakle priče ili pripovetke. Sve tragom dragocenih nastojanja Boža Vukadinovića i Zorana Mišića, do potonjih izučavalaca (Sava Damjanov, Jovica Aćin), ali i otklonom od njih.

Da li je „Fantastična zoologija” prva antologija takve vrste u našoj književnosti?

Borhesova „Fantastična zoologija”, meni uzorita, jedinstvena je u evropskoj i svetskoj književnosti. Fantastike ima u našim antologijama i hrestomatijama, i pojedina dela isticana su kao vrlo uspela, ali, koliko znam, niko ih nije antologijski sagledao. A mislim da takve proze to zaslužuju zbog svega što sadrže, a zacelo sadrže mnogo više od onoga što im se obično do sada pripisivalo i što se u njima videlo.

Zoran Radisavljević