Karavan svetog Vlaha

15.12.04

LESKOVAC - U našoj književnosti Saša Hadži Tančić (1948) poznat je prevashodno kao pisac kratkih priča, mada ne odstupa od dužih proznih formi - novela i romana. Piše takođe pesme i književne oglede, a ogledao se kao antologičar i urednik. Dobitnik je Andrićeve i nagrade „Žak Kofino”. Za dve godine direktorovanja u rodnom Leskovcu unapredio je rad Narodne biblioteke u toj meri da je gotovo nemoguće prepoznati.

O aktuelnoj temi „Politike” smatra da se može govoriti sa aspekta politike i sa aspekta umetnosti. Opredelio se za aspekt politike u carstvu umetnosti, pošto kao pisac prednost daje umetničkoj nad neposrednom političkom slikom sveta.

Istorija, samim tim i politika prisutni su u Vašim novijim knjigama. Da li umetnost nalazi uvek siguran put za svoju afirmaciju u politizovanom društvu kakvo je naše?

- Umetnost govori o ,,večnom sad”, a politika i ,,stalnom sad”. Umetnost proširuje i produbljuje polja čovekovog identiteta, transcendira egzistenciju i seže do tamnog i neprozirnog; jednom atributima pitomosti i mekote, drugi put oporo i robusno gorko. Umetnik ili propituje voluntarizam silnika ili spremnošću jedinke stoički podnosi svoj krst i sudbinu.

Kao pisac, ipak, stavljam u prvi plan pročišćavanje zagađene mentalne stvarnosti savremenog sveta umetnosti i kulture.

Kakva je uloga umetnosti novoga doba?

- Svet je danas uskomešan u promenama i procesima „velikog spremanja” na početku novog veka i milenijuma. Navršeni vek, „tek prošlu sadašnjost”, kako bi rekao jedan moj kolega pisac, kontrapunktiramo sa sadašnjim zbivanjima, svumatičko zasenčenim tragičnom sudbinom sveta. Bodlerove „veštačke rajeve” (pod dejstvom narkotika) i ,,ideološke rajeve” (pod dejstvom politike) danas stvara moćna industrija informacija preko medija - fotografije, štampe, filma, radija, televizije i interneta. U njima se osećamo zatečeni silama razaranja, zla i otuđenja.

U savremenoj umetnosti na delu su principi destrukcije tradicionalnih oblika što, na žalost, ima i velike posledice poput isprazne eklektike i pukog eksperimentisanja. Prožimanje tradicionalnog i modernog prva je i prava organska ravan različitog.

A kakav je Vaš odnos kao pisca prema savremenoj drami umetnosti u našem društvu?

- Živimo danas u neodmerenom prostoru, strogo kontrolisani i uslovljeni onim što veliki majstori novog svetskog poretka ubacuju u naše političko svakodnevlje. To je onaj kontejner sa pet zvezdica, o kojem je već napisan pozorišni komad. Pred rasturom, Srbija se „survava”, pada.

Povođenje za Amerikom možda nikad nije u toj meri opterećivalo srpsko društvo kao danas. Odbacuju se tradicionalne paradigme naše „slike sveta”.

Nada ipak postoji i na umetnosti je, kao ,,dežurne”, da je uliva.

I poslednje pitanje, u duhu čuvenog stiha Vašeg sabrata po peru: „Hoće li sloboda umeti da peva”.

- Suprotstavljena su shvatanja i tumačenja poslednjeg rata na prostorima bivše Jugoslavije. Ali to ne znači da bi se srpska kultura trebalo da odrekne sjajnih pesama Branka Miljkovića o Jugoslaviji, pošto je nestala, jer su umetnički snažne i estetski uspele. Ovaj pesnik je hteo slobodu koja peva umesto sužnja koji joj je dao glas. Stvarao je pesme bez pesnika, jer pesma se ne peva ona se živi. Činilo mu se da ceo jedan narod izmišlja reči za pesmu koju će se usuditi da napiše jedan čovek posle sto godina, jer je u ime toga i živela njegova poezija. Ceo jedan narod izmišlja reči za pesmu u tom budućem svetu, kako ga je on video. Vizija se ovde javila u obliku blagostanja koje treba da dođe. Vizija je ovde u znaku nade. A umetnici su oni koji prvi treba da je osete i zažele da je oživotvore - kaže na kraju Saša Hadži Tančić, duboko uveren da je umetnost na strani kolektivnog tragizma ljudske istorije, dok ga politika „proizvodi”.

Danilo Kocić

13.06.03

Pesnik i prozni pisac Saša Hadži Tančić napisao je novi roman, "Karavan Svetog Vlaha", koji je književna kritika već pohvalila, pronašavši prepoznatljivi i dosledni piščev poetski pečat iz dosadašnjih dela.

"Karavan Svetog Vlaha" je, između ostalog, putopisna, egzotična proza u kojoj se mešaju žanrovi i motivi. Svaki deo romana, a ima ih osam, sadrži u sebi, zapazila je kritika, pravi prozni medaljon, a sam pisac je mišljenja da je stvorio "metafizički roman, ali i roman egzotike i otuđenja, čija su osnova vera i duhovnost, kao i duhovna iskustva". To je, nema sumnje, uvideo i žiri nedavno održanog Salona knjiga u Leskovcu, dodelivši Saši Hadži Tančiću za roman "Karavan svetog Vlaha" nagradu "Žak Konfino".

INTERVJU

Kako ste, i zašto, došli na ideju da radnju romana smestite u 17. vek?

– Pitanje je zapravo kako sam i zašto došao na ideju da napišem roman o dubrovačkim karavanima, i da ih skrasim u turskom, osmanlijskom Nišu, zabitoj pravoslavnoj srpskoj varoši pod vlašću muhamedanaca. Zavičajni srpski jug bio je i ostaje moja opsesivna tema. Duh ovog podneblja osmišljavam književno po vertikali njegove egzistentnosti u raznim razdobljima. Afinitet za jednu takvu temu – trgovački karavani Dubrovčana u Nišu – nagnao me je da ga opserviram i fiksiram u sedamnaestom veku. Duh novog vremena ispunio je ovaj vek razuđenim interesovanjima, odveć drugačije nego u renesansi.

Vere i verovanja

Koje su glavne teme koje obeležavaju putovanja, i putnike, na relaciji Dubrovnik – Niš?

– Najpre, putovanje kao simbol opšteljudske sudbine, zatim tragično u ljudskoj sudbini i, nadasve, produbljenje primarne teme sveg mojeg književnog dela – vere i pobožnosti, odnosno umetnička obrada metafizičkih kvaliteta svetog i demonskog, arhetipskog i tragičnog. Kontrastiranjem pejzaža u kojima se likovi kreću sa intimnim unutrašnjim pejzažima njihove svesti objedinjen je niz posrednih motivskih i motivacionih tačaka kojima se iscela spoznaje složenost duhovnog putovanja – od početne tačke ličnog identiteta kroz veru do završne tačke utvrđivanja identiteta hrišćanstva u istorijskom prostoru. Sadržina romana nije istorija, nego svest pripovedača, kojoj je istorija samo parabolični okvir, odnosno prostor za metaforizaciju teme.

Raspravljate o običajima, o veri – mojsijevskoj, hrišćanskoj i muhamedanskoj. Samo pesnik, izgleda, u njima vidi neznatnu razliku?

– Mislite, dakako, na stav pesnika Jakete Palmotića na rastanku s fratrom Bernardinom: "Vidim neznatnu razliku između trojice proroka. Mojsije vredi koliko i Hrist, a ovaj baš koliko i Muhamed". Fratar izbegava to da prihvati, ali mu pesnik predočava: "Onda kao da ništa nisam rekao". Reč je zapravo o moralno-psihološkoj drami pojedinaca, pri čemu se vera i pobožnost ispoljavaju pripadnošću crkvi, a ne kao temeljna unutrašnja duhovna sadržina njihovog bića. Podela je personalizovana, objektivan istorijski status pretočen u psihološku sadržinu vere i verovanja, u unutrašnje vreme egzistencije.

Protagonisti romana obuzeti su takođe preverom, kao još jednom motivskom i motivacionom ravni dela. Takva je fratrova misija privođenja Srba pravoslavaca papskoj mitri, odnosno miralajevo priznavanje turske čalme odbacivanjem vere Gospodovog sina pod pritiskom. Pripovedačevo saznanje gravitira i odgovarajućoj sudbini takozvanog odrečnika od vere ili jeretika. I tako se u ovom mom delu izvesno procenjuje sâm fenomen religije.

Milosrđe i praštanje

Neke osobine Srba kao da ovom knjigom ovekovečujete: "Ropstvo ili smrt, to još jedino mogu Srbi da odaberu", kažete. Zar nije dosta takvih mitova?

– Postavljanjem ovog pitanja prigovarate literarnom sagovorniku, a ne autoru dela.

Kolektivne vrline našeg naroda, kao i individualne vrline naših najvećih umova, vezane su za našu nacionalnu istoriju i moral, a u isto vreme predstavljaju simbole i izraze kojima se slobodno služe ostali evropski narodi. Opravoslavljenje hrišćanske ljubavi milosrđem i praštanjem, od pojedinačnog ka opštem, preporučuje nas svetu kao humane ljude, a ne "mitomane".

Iz te perspektive, šta je za Vas istorija? A šta religija? I koje vreme, pored 17. veka, smatrate još izuzetno zanimljivim?

– Za mene je istorija poraz čoveka. Ali religija osveštava da nema razloga očajanju: trenutak bivstvovanja nije njegova konačna istorija i sudbina njegova duha.

Faktografsku okosnicu svojih dela nalazim u tragediji čoveka koji pokušava da se suprotstavi vremenu i njegovoj neumitnosti, mada to nijednog časa nisu istorijska dela. Zato ne znam do čega će me dovesti nastajanje moje nove proze sa filozofskom okosnicom, psihološkim studiranjem i ličnom dramom pisca Stevana Sremca i njegovog prekretnički uznemirenog Niša u duhu novog doba na razmeđi starog.

Anđelka Cvijić