Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove.
Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović).
Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012).
Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).
Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994).
Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski…
Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „?????????? ?? ????????“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave.
Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi.
Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.
Članica Srpskog PEN centra.
Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012.
06.04.10
Zasecanje bez anestezije
Radmila Lazić
U SLUČAJU pesnikinje Radmile Lazić kritika je jednoglasna: ne objavljuje često, ali svakom knjigom razmrda naše pesničke navike i popravi našu pesničku sliku.
U prilog tome ide i ugledna nagrada “Laza Kostić”, koju je nedavno dobila za zbirku “Magnolija nam cveta itd.” (izdavač zaječarska Matična biblioteka “Svetozar Marković”), za najbolje književno delo objavljeno između dva Međunarodna salona knjiga u Novom Sadu. Žiri je ocenio da u nagrađenoj zbirci Radmila Lazić predstavlja “oštru poeziju ovog vremena, saobraznu svemu onome što nas se tiče, ali na žestok pesnički način”.
* Verujete li da poezija danas ima moć da nas popravi i otrezni?
- Ako je poezija nekada želela da opčini, ona danas svakako želi da razotkrije i otrezni. Njenu moć opčinjavanja preuzeli su političari i mediji. Ukrali su nam “vatru”. Zato se čini da je poezija izgubila primat, da je na margini, što je opet propagandni trik. Poetska moć “nije od ovoga sveta”, kako bi rekao pesnik, nije zemaljska i dnevna kao moć političara, njena je moć ontološka, čak i kada govori o stvarnom, pa i naizgled trivijalnom. Za razliku od medija i političara, poezija se obraća pojedincu, a ne masi ili kolektivu, pa je samim tim njena moć nedužnija. Ona dakle računa s pojedincem, s njegovim srcem i razumom, pa i sa njegovom ličnom autopsijom.
* Pesme iz ove zbirke pokazuju, između ostalog, i da je ljudima najteže da budu iskreni prema sebi i drugima?
- Kada bih znala to da objasnim verovatno ne bih pisala poeziju. Pesnik ili pesnikinja nemaju gotove odgovore, pišemo da bismo proverili to što vidimo, osećamo ili mislimo. Pisanje je na neki način put saznavanja za pesnika. Pokušavam neke stvari i pojave da sagledam iz drugog ugla, da ih razotkrijem... Moj način nije ulepšavanje i obmanjivanje, kao što nije ni samoobmanjivanje, već suočavanje, zasecanje, bez anestezije... Ali pesma nije nikada samo ono što je pesnik nameravao da kaže. Ona je uvek više od namere pesnika. Njeno značenje i domet zavise i od onoga koji čita.
* Iz vaših stihova odjekuje snažan i nepotkupljiv ženski pesnički glas koji hoće da osvetli sve mučne stereotipe. Očekujete li da posle ovih stihova neprijatnije bude muškarcima ili ženama?
- Ja uglavnom govorim ženama, i o ženama. Za razliku od muškaraca koji, i kada pišu o ženama, obraćaju se muškarcima, jer im je važno njihovo
mišljenje. Kako često pišem o ženskim zabludama i slabostima, pretpostavljam da nekim ženama neće biti prijatno da se suoče sa sopstvenim demonima. A kako je jedna od najvećih slabosti žena muškarac, kritična sam i prema toj vrsti odnosa, tako da verujem da ni mnogim muškarcima neće biti svejedno. Uostalom, poezija i nije banjsko kupalište. A opet, ako neko ima potrebu za tom vrstom užitka, neka čita Jovu Jovanovića Zmaja, a ne Radmilu Lazić.
* U čemu je, po vašem mišljenju, razlika između muških i ženskih pisaca ili pesnika?
- Tokom cele istorije čovečanstva muškarci i žene igrali su drugačije uloge u životu, a to se potom prenosilo i na književnost. Žene su dugo imale strah da budu ono što jesu, da govore i pišu ono što misle i osećaju. Želele su da se dopadnu muškarcima, moćnim bardovima i kritičarima, pa su pisale ono što bi oni voleli da pročitaju. Rascep i razlika između ženske i muške književnosti nastaje onoga trenutka kada su spisateljice i pesnikinje izgubile strah i počele da govore svojim glasom o svetu onakvom kakvim ga one vide, kada su prestale da ugađaju ukusu muškaraca. Naravno, još uvek ima i drukčijih primera, primera neslobode, imitiranja...
* Kako vidite našu sadašnju pesničku pozornicu i njene glavne tokove i predstavnike?
- Naša pesnička scena nije uniformna. Na njoj ima mnogo različitih poetičkih pravaca i modela pevanja, svaki od njih ima svoje reprezente koji imaju zavidne, i postojane, pesničke rezultate. Ako treba nešto akcentovati na toj sceni, onda je to svakako dominacija pesnikinja poslednje decenije. Naročito treba zabeležiti pojavu tri mlađe pesnikinje, Milene Marković, Dragane Mladenović i Maje Solar. Njihove poetike su sasvim različite, a opet svaka na svoj način ruši stereotip o ovakvom ili onakvom ženskom pisanju. Što je veoma važno za žensku poeziju, da ne podlegne jednoj jedinoj doktrini, jer doktrine ubijaju dar, a ima i takvih tendencija i slučajeva. Na sreću, ove tri pesnikinje su od integriteta.
* Pišete li novu zbirku?
- Više nego pišem, ćutim. Tada se, u stvari, najviše piše, posle se samo zapisuje. Dakle, razmišljam, istražujem... baciti rukavicu u lice ili izvršiti ličnu autopsiju?!
URBANOST JE STANjE DUHA
* Ljudi se masovno sele u gradove, pa da li to znači i da čitaoci danas traže i osećaju urbanu poeziju i književnost?
- Migracija iz sela u grad je odavno završena. Sada se već iz gradova odlazi u selo. Mada je Internet učinio nevažnim gde živimo. Urbanost ne označava samo mesto boravka, nego stanje duha, način mišljenja i življenja, način govora, jedan kulturni i civilizacijski nivo. Ako želimo da se obraćamo savremenicima, da im govorimo o onome što ih se tiče, moramo govoriti jezikom kojim oni govore, a ne nekakvim arhaičnim jezikom ili zaboravljenim dijalektom. Osim ako ne želimo da komuniciramo sa mrtvima.
NADANJA
* Zašto je jedna pesma u zbirci posvećena Sonji Savić?
- O, nemojte me pitati to, mogla bih ponovo da napišem pesmu. Nisam poznavala Sonju, ali to nije bitno... Sonja je bila jedinstvena ličnost. Personifikovala je urbanost i rokenrol, bunt i nepotkupljivost, samosvojnost i krhkost, izneverena nadanja... sva naša izneverena nadanja.
Bane ĐORĐEVIĆ
