Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove.
Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović).
Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012).
Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).
Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994).
Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski…
Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „?????????? ?? ????????“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave.
Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi.
Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.
Članica Srpskog PEN centra.
Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012.
22.11.04
Put bez predumišljaja
Radmila Lazić
O njoj se danas govori i nagađa. Rođena je u Kruševcu 1949, ali zavičajem smatra Valjevo i okolinu – odakle su joj roditelji. Danas živi i radi u Beogradu. Tako bi glasila najkraća biografija Radmile Lazić, pesnikinje sa devet knjiga pesama i nekoliko nagrada – “Milan Rakić”, “Đura Jakšić”, “Desanka Maksimović”. Priredila je knjigu antiratne prepiske, a njena antologija savremene ženske poezije “«Mačke ne idu u raj”» objavljena je 2000. Poznati su njeni naslovi knjiga: “To je to”,1974; “Pravo stanje stvari”,1978; “Podela uloga”,1981; “Noćni razgovori”, 1986; “Istorija melanholije”, 1993; “Priče i druge pesme”, 1998, “Iz anamneze”, 2000, “Najlepše pesme”, 2003; “Doroti Parker bluz”, 2003.
Pokrenula je i uređivala časopis za žensku književnost «Profemina», a u Americi je objavila knjigu pesama : “A Wake for the Living”» u prevodu Čarlsa Simića. l Od vaše prve pesničke zbirke “To je to” prošlo je ravno tri decenije. Sada je pred nama “Doroti Parker bluz”. Posle relativno distanciranog posmatranja života kao da stižemo do urlika uma, srca pobune i otpora. Kako vi sami vidite taj razvojni luk?
- U pitanju je razvojni put, postepeno otkrivanje sopstvenog pesničkog bića. Lagala bih ako bih rekla da sam svoj pesnički put predvidela ili planirala. Bio je to put bez predumišljaja. Radila sam. Oslobađanje, odnosno osvajanje pesničke slobode, vidim kao rezultat . Pesnička sloboda se osvaja tek pošto upoznamo sve zabrane i ograničenja. Tek pošto se oslobodimo naučenog, opštih mesta - da pišemo o onome o čemu se piše, da kažemo to na način na koji se o tome govori, da vidimo kako drugi vide. Tek pošto se oslobodimo gledanja tuđim očima, možemo poverovati da smo pronašli svoje pesničko biće, svoj izraz. Ja sam u to poverovala tek kada sam napisala šestu knjigu pesama.
Jezik i pol
l Izbegavajući orfejsku/mušku poziciju u pesništvu vi ste se našli na terenu onoga što se zove ženska poezija. No vaše pesme su, i po oceni kritike, izvan tog lirskog okvira. Šta za vas jeste ženska poezija? Gde su joj izvori i duhovni preci?
- Ja sam po vokaciji liričarka. No, moja liričnost nije «mekog štimunga», ona je opora, gorka...pa ako tome dodamo i demistifikujuću poziciju mog lirskog «ja», može se reći da na neki način izneveravam «očekivanja» kritičara, otuda me možda neki od njih pogrešno čitaju. Lirska pesma jeste ženska pesma. Lirsku pesmu je stvorila žena. Ona što je tužila i vapila ali i opijala se zanosima. Samo što ženama nije bilo dozvoljeno da ih potpisuju pa su u većini slučajeva te pesme nazivane narodnim. Naše pretkinje su bezimene pesnikinje.
l Brodski je jednom rekao da jezik ima pol. Mnogo kopalja se lomi oko toga da li je žensko pismo – drugo pismo...
- Ako smo svi mi biseksualana bića mi smo i bilingvalna bića, ono što u nama prevlada najdubljeg je poriva, pa je tako i sa jezikom. Žensko pismo je nesrećno nazvano «drugo», samo da bi se razlikovalo od onog koje je smatrano jednim, jedinim, univerzalnim. Pismo nije nužno saobrazno polu, za to ima bezbroj primera, uzmimo Margerit Jursenar ili Prusta. Lingvistička specifičnost ženskog pisanja nije samo društveno uslovljena ona jeste i proizvod polno-simboličke razlike, što ne znači da se svako biće identifikuje sa svojim polom, za šta su ovo dvoje velikana takođe dobri primeri.
l Afirmaciji i boljem razumevanju ženske poezije posvetili ste i zapaženu antologiju “Mačke ne idu u raj” u kojoj ste obuhvatili dvadeset pesnikinja za koje mislite da izražavaju autentičnu žensku situaciju. Da li je poetika prestupa, raskid sa kanonizovanim mišljenjem, subverzivnost iskaza, negativna estetika, obavezan poetički princip novog ženskog pevanja?
- Žena ne može da piše a da ne bude subverzivna. Žensko pevanje je dvostruko subverzivno, u odnosu na svet kao takav i u odnosu na kanon. Ako ste pesnik vi se suprostavljate poretku stvari, ustrojstvu sveta, bilo da svet vidite drukčije ili da želite drukčiji svet, a ako ste žena-pesnik , odnosno pesnikinja, vi se još suprostavljate i propisanom položaju, situaciji... Jer, ako hoćete da opišete svoju ličnu, autentičnu situaciju vi morate najpre da poreknete propisanu. Naravno da ovo ne važi za sve žene i za sve pesnikinje, ima ih kojima «skrojena haljina» sasvim dobro stoji, no, zbog njih nije ova priča.
l Pitanje o feminizmu i radikalizaciji pobunjeničkog pogleda na svet se nameće svom silinom. I čitanjem antologije, naročito vašeg iscrpnog predgovora, i vaših najnovijih stihova, kao neposredne pesničke prakse...
- Radikalizacija je neminovan ishod iskustva mene kao jedinke, kao žene. Žensko iskustvo me je odredilo i radikalizovalo moj pogled na svet. Žene prolaze kroz slične situacije ali naši pojedinačni doživljaji tih situacija se razlikuju. Ako umemo da ih prepoznamo i imenujemo ta iskustva bivaju autentična. Pesničku praksu upravo to određuje - koliko prepoznajemo i kako imenujemo. Koliko smo u stanju da nešto prepoznamo i još više koliko smemo da to imenujemo. Prvi deo može biti viša sila ali ovo drugo je samo sopstvena odluka.
Nije svaka molba pristajanje
Vaša najnovija knjiga negde je ocenjena kao incidentna, na drugom mestu je stavljaju u red sa “Otkrovenjem” Rastka Petrovića, čak je označavaju i kao potres srpske književnosti. Kakva su vaša iskustva sa tumačima/kritikom? Koliko su spremni/kvalifikovani za čitanje ženske poezije, uslovno rečeno?- Za kritičara je važno najpre da voli poeziju, a zatim da nema predrasude i da ne kalkuliše. Predrasude su najpogubnije. Nikakvo poznavanje teorija ne može nadoknaditi «uskogrudost» pogleda. Za one koji nemaju predrasude nije nužno da poznaju feminološke teorije, mada bi naravno bilo poželjno da je drukčije, nažalost... O mojoj poeziji nije mnogo pisano. Ipak, imala sam sreće sa nekoliko kritičara koji nisu imali predrasuda, sa onima koji su imali «petlju» da u njoj vide » incident» ili «potres». Kukavičluk bi teško prepoznao ono što nikako nije kukakvičko.
l U poslednje vreme ne mimoilaze vas ni nagrade. Posebno ona sa imenom Desanke Maksimović. Ona je tražila pomilovanje, između ostalog, vaše lične zapovesti su malo drugačije...
- Nisam ja dobila toliko nagrada koliko se čini. Ima više nagrada koje su me zaobišle. Ali izgleda da se stvorio drukčiji utisak zato što nije uobičajeno da se pesnikinje nagrađuju, naročito ne značajnijim nagradama. Nagrada sa imenom Desanke Maksimović mi je najdraža i najpriličnija, ako mene pitate. Što se tiče « traženja pomilovanja» Desanke Maksimović i mojih «zapovesti», reklo bi se da su to opoziti, ali oni su to samo donekle, polazna tačka je zajednička, u pitanju je samo drukčiji način izricanja. Traženje pomilovanja takođe uključuje nepristajanje kao i izricanje zapovesti. Nije svaka molba pristajanje, ne moli se da bi se zadržao status kvo, naprotiv. A zapovesti, naročito ako su lične, često nalikuju molbi, molitvi.
Milan Živanović
23.01.05 Danas
Svetska a naša
Poljubi il ubi, Radmila Lazić
Dobru poeziju kada čitate, ili vam se noge odseku, ili vam tutnji u grudima, ili vam vlaži čelo.
Ili sve to zajedno, u najboljem slučaju.
Ova zbirka pesama je izbor koji je pesnikinja sama načinila, povodom dobijanja Disove nagrade za 2004. godinu. A dobiti "Disa" nije mala stvar; za razliku od nekih, ova nagrada ima i težinu i kvalitet, i što je najvažnije nije kompromitovana.
Ispisujem svoj život sat po sat, kaže u pesmi. Za razliku od ostalih, Radmila život ne meri danima ili godinama, nego satima: kao da želi da učestvuje i proživi svaki minut svakog sata, i to u glavnoj ulozi. Zamislite, da ono što ste hteli da ostavite za sutra ili prekosutra, ostavite za sat ili dva; i zamislite, šta biste sve uradili za tih sat ili dva do sutra ili do prekosutra.
To njena poezija hoće: sad, a ne sutra, ovde, a ne tamo.
Radmilu zanima žena, ili bolje:šta je žena, ko je žena, kako živi žena, sa kim i zašto spava, šta jede, šta pije, šta mrzi, a šta voli,...i da ne nabrajam sada sve ženske pikanterije, nije primereno. Ipak, razlikujmo žensko i ženstvo.
To nije isto. Nije žena samo domaćica.
Zato Radmila Lazić i jeste pesnikinja A1 formata: ume da razlikuje.
I to možda najviše u trilogiji "Doroti Parker bluz", "Jutarnji bluz" i "Pozni bluz" (o kakvom je bluzu reč, prosudite sami!). Tu je žena sve: i buntovnica, i ljubavnica, i nevoljena, i zaboravljena, i raspaljenica, i raspuštenica, i iznošena, i izlizana, i prevarena, i omamljena, i pesimistkinja, i ono drugo, i ludača, i štreberka, i mačkica, i usamljenica, i romantičarka, i pragmatičarka i...sve ono što se može pomisliti i zamisliti, pa i ono nepristojno (umal’ da lanem!).
Ali ostaje žena.
A njoj nije lako, jer čujte šta kaže: sama ležem u krevet, sama se budim. Žuljaju me uspomene, budućnost me svrbi. I upravo zbog ovoga, vaš vodič je spreman da svakog pogleda u oči i da mu kaže:
Ovde nema feminizma, tražite ga na drugom mestu (znak uzvika).
Radmilina poezija oslobađa i raskiva, kao nekad Sapfo ili romantičari, ali ostaje na zemlji: čvrsto i raširenih ruku. Iako besne i pune gliba, Radmiline pesme trezne i udaraju šakom o sto, prkose neizvesnosti i promašenosti. Kao neki budilnik, ili još bolje, alarm.
Za ženu/e, pre svega.
Ima li ova knjiga mana, nešto što ne ide, ili ne stoji. Čini mi se, ima. Po cenu da preteram, naslov.
Marko Krstić
25.05.04 Glas javnosti
Nove knjige
Radmila Lazić: “Poljubi il ubi”
Kao 30. u ediciji "Knjiga gosta", izašla je zbirka od pedesetak pesama Radmile Lazić, ovogodišnje dobitnice Disove nagrade. Ovaj izbor napravila je sama autorka podelivši pesme na dve grupe: "Lirske posledice" i "Žensko pismo". Pogovor je napisao Tihomir Brajović koji je rekao da je Lazićeva jedna od onih pesnika koji "u zrelost ulaze podižući i pojačavajući svoj poetski glas, pevajući "punim plućima" i bez zazora od neumerenosti i neravnomernosti".
On je dodao da u poslednjim njenim pesmama postoji "imanentna tenzija, delotvorna unutrašnja napetost koja predstavlja energetsko oscilovanje između revolta i rezignacije, između pobune i pomirenja, između snage osećanja i snage suočavanja". Čitaoci koji su Radmilu Lazić upoznali preko poslednje, njene najčitanije zbirke, "Doroti Parker bluz", sada imaju prilike da pročitaju i pesme koje su nastale ranije, iz različitog literarnog senzibiliteta.
