Praxis i Korčulanska letnja škola
Od ustanova gde još uvek možemo koliko-toliko javno da delujemo, ostali su Korčulanska letnja škola i Praxis. Blagodareći, pre svega, međunarodnom ugledu, ostalo je nešto javnog prostora koji nije ustrojen kao „rezervat“. Održavan je uobičajeni ritam rada, zahvaljujući retko viđenoj upornosti Rudija Supeka, predsednika UO KLŠ i Gaje Petrovića, urednika Praxisa. Uživanju u blagodetima permanentnog obrazovanja, slušanjem predavanja svetski uglednih filozofa i naučnika, morao sam da dodam i konkretna zaduženja, kao član UO i sekretar međunarodnog izdanja Praxisa. Izabrali smo i temu narednog zasedanja, „Šta je, zapravo, staljinizam“, ali je i ovde došao kraj. Oba mesta su „ugašena“. Uskraćena je izvesna federalna dotacija, a onaj koji je o tome brinuo, Avdo Humo, predratni komunista i revolucionar, nestao je iz vrha nomenklature, „šuškalo“ se da je sklon političkom pluralizmu. Nikakve finansijske podrške nije bilo sa strane, a polaznici i čitaoci nisu bili ni izbliza toliko imućni da bi mogli da se samofinansiraju.
U značajnija okupljanja spadaju Zimski filozofski susreti koje organizuje Filozofsko društvo Srbije, počev od 1971, na Tari, gde je bio i drugi, zatim u Vrnjačkoj banji i potom na Divčibarama, 1974. godine. Učesnici su filozofi, sociolozi i književnici iz čitave Jugoslavije (na poslednjem su bili i nekada žestoki polemičari Dobrica Ćosić i Dušan Pirjevec). Na poslednjem o temi „Socijalizam u kultura“, došlo je i do hapšenja pesnika Dragoljuba Ignjatovića, koji je na skupu kritički govorio o stanju u zemlji, pogotovo u poljoprivredi. (Direktor hotela, s kojim sam se dogovarao o organizaciji skupa, rekao mi je na rastanku, da bi želeo da me više nikada ne vidi, jer mu je policija ruinirala sobe montiranjem prislušnih uređaja.)
Uhapšenik je ubrzo izveden pred sud u Valjevu, gde ga brane advokati Savo Strugar i Srđa Popović. Sledi novo hapšenje i suđenje, Srđi Popoviću, zbog slaganja s inkriminisanim govorom pesnika Ignjatovića, time što je rekao da je prilikom dolaska u Valjevo kroz prozor automobila video da ima problema u poljoprivredi. Obojica su osuđeni, pesnik strože i oštrije od advokata. (U pauzi suđenja sretnem sudiju Novicu Cenića, kolegu iz studentskih dana, pa ga pitam šta se to dešava, a on škrto odgovori: „Mora se“.)
Prostor za javno delovanje je sve skučeniji i teskobniji. Preostao je samo lični angažman, s manjom grupom prijatelja ili potpuno sam. S nekolicinom prijatelja latili smo se pripreme knjige dokumenata o Junu. Kada je posao već poodmakao, ukazale su se teškoće oko završetka posla. Kada je s obimnim rukopisom iz mog stana pošao ka svom stanu u suprotnom delu grada, Iliju Moljkovića, člana uredništva knjige, inače publicistu i priznatog majstora lekture i korekture, presreli su na ulici odveli u policiju, saslušali ga i uzeli rukopis. Kakva je paska posredi pokazuje i to da je saslušana, u dalekoj Murskoj Soboti, moja tašta, Amalija Švent, inače poštanska službenica jer se njeno ime nalazi na pak-papiru u koji je umotan sumnjivi rukopis; to je zapravo omot paketa koji je ona uputila, kao rođendanski poklon, svojoj unuci a mojoj ćerki Nini.
Nije manje bizaran ni naredni momenat. Poduhvat je doveden u pitanje kada je već počelo štampanje knjige, jer je izdavač, Univerzitetski odbor SSBU, povukao pristanak i otkazao saradnju, s tim da podmiri ne baš male štamparske troškove. Štampanje je prekinuto. Naviknut da dovršavam započeti posao, dobijam pristanak Praxisa da bude izdavač i, pozamašnim radom u sisačkoj štampariji, uz primerni entuzijazam radnika (koji su navodno odbili da štampaju časopis Praxis), dovršavamo štampanje zbornika Dokumenti jun-lipanj 1968. I, opet nevolje. Sud je zabranio distribuciju, ali je, posle izvesnog natezanja, knjiga postala dostupna javnosti, uz nalog da se odrežu listovi na kojima su odštampana dva ranije objavljena dokumenta (programi beogradskih i zagrebačkih studenata).
Drugi posao lišen je spoljnih neprilika, ali je „crnački“. Odlučio sam da napišem svoju verziju minulih zbivanja, i to dok su akteri živi, ne poštujući famoznu vremensku distancu. Rukopis je završen 1969. godine. Ispao je preobiman (više stotina strana). Fakultetski Institut za filozofiju, pod upravom profesorke Svetlane Knjazev, dao je rukopis izabranim recenzentima (Rudi Supek, Andrija Krešić i Božidar Jakšić) koji su ga pozitivno ocenili.
Od nedovršenih poslova, ostala mi je obaveza da dovršim doktorsku disertaciju. I to sam nekako svršio, koristeći deo već pomenutog rukopisa. Disertaciju sam odbranio 1976. na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.
