Izbledele duše

01.06.20

Lipar

„Na groblju, svako od nas, počinje svoj život iz početka: prvi dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga godina… deset godina, dvadeset… a onda, polako, počinjemo, da umiremo i po drugi put – u sećanjima. Tad počinje naša beskonačna i večna smrt”.
Dušan Kovačević, Sabirni centar
Iz opsežnih istraživanja Tihomira Đorđevića, Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju i Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju, možemo zaključiti da je verovanje u natprirodno, kao i pomeni o tome u starim spisima, bilo veoma rasprostranjeno na prostoru cele Srbije i njenih susednih država. Zbog toga je interesantno što je prvi književni vampir, Glišićev Sava Savanović, pozicioniran u zapadnu Srbiju, baš kao i njegov ženski pandan gotovo 150 godina kasnije, veštica iz nove knjige Mladena Jakovljevića. Međutim, roman Izbledele duše mnogo je više od literarnog promišljanja o veštičarenju u vreme kada su u našoj zemlji upokojavani vampiri i paljene starije žene za koje se sumnjalo da u dosluhu sa đavolom jedu ljude i nanose štetu usevima i stoci.
Nije slučajno što je Jakovljević za mesto zbivanja neobičnih radnji izabrao toponim koji je sa istorijskog aspekta poznat kao „pakleno stratište” gde „još i danas duše smiraj ištu”, kako je u pesmi Crni vrh zabeležio Ljubomir Thorilić. Reč je o planini Gučevo na kojoj se 1914. godine odigrao krvav boj između srpske i austrougarske vojske, poznatiji kao „Bitka iznad oblaka”. Okolina ove planine na čijem vrhu se danas nalazi velika kosturnica u koju je položeno hiljade srpskih i austrougarskih vojnika, poslužila je kao inspiracija Mladenu Jakovljeviću za jednu drugačiju kosturnicu, sačinjenu od neupokojenih duša.
Roman Izbledele duše jeste priča o snazi zaborava i posledicama koje iz njega proizlaze. Okosnica dela je smrt, koja, ma koliko da je nezgodna i neugodna tema, ipak je inspirativna zbog polivalentnih mogućnosti koje nudi svojom neproverivošću. Vladislava Gordić Petković, čiji je predgovor „Svratiti u smrt” i svojevrsni putokaz o čitanju dela sa ovom tematikom, ističe da je najvažnije o njoj misliti u okvirima zakona priče, a ne logike. To čitaocu omogućava saživljavanje sa romanom u kom se konačnost pokazuje kao privid, a želja za moći – najvećim pokretačem, čak i tamo gde bi se njeno prisustvo moglo posmatrati kao paradoks.
Radovan, jedan od protagonista romana, disovski, po modelu „to je onaj život gde sam pao i ja”, budi se na drugoj strani nama poznatog sveta. On je mrtav, ali ne zapravo – zalutao je u svet duša koje su umrle, ali egzistiraju dok god im neko pali sveće. Kada to prestane, oni blede i bivaju preseljeni u ništavilo: „Ne ideš nigde, nego te prosto više nema” (65). Mogućnost nastanka ovakve „stvarnosti” otkriva se postepeno – zamešateljstvom Vidoja „Prvoupokojenog”, onoga koji jedini nije obuzet strahom da može izbledeti i koji je odgovoran za nastanak neuobičajenog čistilišta za one koji su sahranjeni na teritoriji groblja (ograđenog žicom i kamenom) u čiji je nastanak upletena i jaka crna magija. Kao što se smatra da ubica vampira mora biti neko izuzetan (sa stanovišta porekla, rođenja itd.), tako se i Radovan otkriva kao neobični novajlija u svetu mrtvih – nema grob, bleđi je od ostalih i Vidoje (koji po principu Nomen esT omen vidi i zna sve što se u drugoj stvarnosti nastanjenoj mrtvima dešava) ne može da ga oseti.
U drugoj pripovednoj niti koja se odigrava paralelno, u svetu živih, pop Branko, narator „sa ove strane”, kao neko ko je ranije imao posla sa neupokojenima, prati tom prilikom probuđeno čulo, koje detektuje obdelavanje nečistih sila i u svom novom okruženju (pop je u selo došao iz Đunisa, istoriji poznatog od 1898, a legendi po ukazivanju Bogorodice koja je blagoslovila izvor i prorekla da će lečiti bolesne). Često pominjana, ali nikada u potpunosti opisana, epizoda o njegovoj ulozi u slanju zalutale duše na pravo mesto, otkriva ga kao liminalno biće, čoveka međuprostora. On je svojevrsni WiTcher, poput junaka sage poljskog pisca Andžeja Sapkovskog (Andrzej Sapkowski), onaj koji pomaže ljudima da se izbore sa demonima, koji uspostavlja ravnotežu i narušeni poredak. Ova zabranjena činodejstva na popu Branku su ostavila neobične posledice: „Prelazak u drugi manastir, košmarne noći, glavobolje oko punog meseca i potkresivanje brade i brkova bez ogledala” (113), što može značiti da je na neki način preuzeo smrt na sebe ili grehe zalutale duše, kako bi je otposlao na mesto gde pripada. Njegov saborac u borbi protiv onostranog jeste zagonetni Simeon, akter jedne ljubavne minijature u romanu, čovek crkve, ali i iznenađujuće dobrih borbenih sposobnosti. Uz njegovu i pomoć igumana Teodosija, pop Branko će učestvovati u do sada neviđenom događaju u srpskoj književnosti – upokojavanju veštice.
Mladen Jakovljević je razne stare srpske običaje i verovanja vešto utkao u roman Izbledele duše – od razgraničavanja na ono što (se) valja i na ono što (se) ne valja, tradicionalnih načina sahranjivanja i vođenja računa da životinja ne pređe preko upokojenog, do verovanja da su krvopije (vampiri) aktivni u noći punog meseca. Ovim uverenjima odvajkada živućim u srpskom narodu pridružuju se i osobeni maniri borbe protiv veštičarenja. Za razliku od Njegoševog uputstva („Lasno ti je prepoznat vješticu / Sjedih kosa i krst ispod nosa”), primenjivog na žive veštice, junaci Jakovljevićevog romana imaju posla sa pokopanom, čiji grob pronalaze zahvaljujući simbolima uklesanim na kamenu ispod kog je zatrpana – okom u pentagramu. Ovaj simbol zlog, urokljivog oka, smatra se veštičijim znakom i pokazateljem da su na snazi zle sile2. Sa druge strane, on se tokom crnog opela poništava crtežom figure sa krakom više – Solomonovim pečatom, koji simbolizuje jedinstvo materijalnog i duhovnog sveta. Prema Rečniku simbola, san svih naučnika i filozofa izražen je u Solomonovom pečatu3 jer on podrazumeva svođenje mnogostrukog na jedno i nesavršenog na savršeno. U romanu je opisan proces sapinjanja veštice vezivanjem vunice oko udova: „uzme se vitlo na koje se namota crvena vunica i onda se ostavi tako na pun mesec da stoji sve do naredne mesečeve mene na osveštanom tlu. Onda se ta vuna omota oko srebrnog krsta i potopi u svetu vodicu tri dana pre Ivanjdana…” (178). Ovakva vrsta imobilisanja veštice umnogome podseća na sapinjanje koje je opisao Vuk Vrčević: „valja joj nožem crnijeh kora potkinuti petne žile i one ispod koljena da ne bi iz groba doma dolazila i ljudma zlo činila”. Svi obredi koje Jakovljević opisuje duboko su uronjeni u srpsku tradiciju, ali i nasleđe iz zapadne kulture u kojoj je sprovođena i zvanična praksa obračunavanja sa onima za koje se verovalo da upražnjavaju crnu magiju.
Za duše koje još nisu izbledele vreme gotovo da postoji – stalno je dan pred smrkavanje, nema mirisa, nema ni bola, osim pri dodiru sa maglom koja opasuje groblje. Prema Rečniku simbola, magla je „simbol mešavine vazduha, vode i vatre, mešavina koja prethodi svakoj konzistenciji, takav je haos pre šestodnevnog stvaranja i utvrđivanja sveta”. Uspostavljanje i uređenje sveta nije moguće dok magleni nered ne bude razvejan, stoga duše tavore u ambisu koji im je nametnut tuđim izborom njihovog grobnog mesta, sve dok ne izblede. Magla egzistira na granici metafore neuhvatljivosti, nejasnosti i džumbusa i, u ovom romanu, portala u nestanak i specifičnog zida – kazne za davno počinjene grehove, kazne koja je neopoziva dok se grehovi ne priznaju i ne zatraži oprost. Zanimljivo je to što umrli koji i dalje učestvuju u jalovom „životu” sa one strane, vremenom shvataju kakva je priroda njihovog obitavanja tu, ali ne žele da se pobune i pođu putem promene i za sebe i za one koji će tek nabasati na posmrtnu enigmu, jer se boje konačnog kraja. Zbog toga, postojanje u „nemestu ni na nebu, ni na zemlji, ni u paklu” (196) deluje kao bolja ideja od definitivnog preseljenja u ništavilo.
Osim neuobičajenog pristupa temi smrti, roman Izbledele duše na osobit način rekonstruiše sliku vremena u kom se radnja zbiva. Jezički postupak kom je pribegao Mladen Jakovljević karakteriše upotreba mešavine jezika kojim se danas služimo i dijalekta autentičnog za prostor zapadne Srbije. Na ovaj način, osim zaboravljenih običaja oživljava i jezik koji je vremenom izbledeo. Dragana Radovanović, autorka pogovora romana, navodi da se Jakovljević „priklonio onim piscima koji teže da ilustracijom nekog lokalnog govora i/ili dijalekta iskažu intimnu potrebu – specifična zavičajna osećanja i pokažu običaje, verovanja i ’narodnu’ misao čitavog jednog kraja” (252). Primera radi, rečenica kojom se pridošlice u „sredokraću između života, smrti i ništavila” (222) pitaju o svom produženom postojanju – „Zašto sam ja ovdena i vakav?” (226), oslikava originalnost tršićkog govora do njegovog priklanjanja standardu. Značaj Vuka Karadžića za srpski jezik nije samo nagovešten kroz odabir područja na kom se odvija radnja romana – u jednoj minijaturi čitaoci upoznaju meštanina sela koji se zove Vuk i kome „slova idu”, a „motika nikako”, a kroz priču o običajima i njihovim varijetetima od mesta do mesta, pop Branko kaže da „kad bi svaku čudnovatost i drugojačijost ispitivao, ceo život bi čovek mogao tome da posveti i da ne sakupi sve priče i razlike” (80) – što se može posmatrati kao aluzija na Vukovo celoživotno pregalaštvo da uradi upravo to.
Osim Dragane Radovanović, jezičkog stručnjaka, kojoj se Jakovljević prilikom promocije romana u Novom Sadu zahvalio na smernicama, naročito na predlogu za intenziviranje dijalekatskih sekvenci i Vladislave Gordić Petković, autor je ovom prilikom sarađivao i sa Željkom Pahekom, jednim od najpoznatijih srpskih ilustratora i scenarista, koji je osmislio izgled melanholične korice Izbledelih duša. Za svoj drugi roman Jakovljević je oslikao brojeve poglavlja, pokazavši ilustratorske sklonosti – uklopio je redne brojeve u crteže grobova, oblike izvijenog rastinja i plamtećih sveća (poslednje poglavlje u kom se konačno prožimaju dva sveta predstavljeno je kao dvosmerni putokaz).
Roman Izbledele duše ne bi smeo da ostane samo podatak u istoriji srpske književnosti, jer je reč o delu koje na mnogo različitih nivoa objašnjava zbog čega je fantastika važna, kao i bilo koji drugi vid literature. Osim toga, evociranje jezika koji danas ne postoji, običaja koji su zaboravljeni i verovanja u stvari koje su bile aktivni učesnici u oblikovanju života naših predaka, ovde je uklopljeno tako da roman kao celina tvori jedno skladno i nezaobilazno delo, bilo da je čitalac poklonik fantastike, drame, istorijske fikcije ili krimi romana.
Marijana S. Jelisavčić

10.11.19 Danas

Roman Izbledele duše Mladena Jakovljevića, objavljen u izdanju Akademske knjige, sagledavanjem stvarnosti iz perspektive fantastičnog podseća u kolikoj meri odjeci prošlosti oblikuju sadašnji identitet, lični jednako koliko i kolektivni, kao i koliko su značajni za njegovo očuvanje.

Preplitanjem dve narativne linije, jedne o mladiću koji se obreo u zagrobnom svetu i druge o svešteniku u ovozemaljskoj stvarnosti, ova slojevita priča doseže izvan poznatog mesta i vremena u kojem se radnja dešava, prevazilazeći okvire podneblja zapadne Srbije 19. veka.

Duboko utemeljeno u narodnu tradiciju, običaje, izreke i leksiku, ovo slojevito delo sazdano na principima folklorne fantastike značaj tradicije i sećanja apostrofira svetom prošlosti i porukom da je najstrašnija osuda postojanja zaborav. Smisao postojanja poništen je zaboravom, rasplinjavanjem sećanja prethodnih pokoljenja, bez kojih nema sadašnjosti, ni budućnosti.

U predgovoru pod naslovom Svratiti u smrt Vladislava Gordić Petković primećuje da je ovaj roman “verovatno prvi srpski svevremeni i savremeni moralitet“ čiji se autor hvata “u koštac sa temom koja od Šekspirovog Hamleta do Sabirnog centra Dušana Kovačevića predstavlja piščev izazov i košmar: to je ars moriendi, veština umiranja, preseljenje duše na onaj svet i suočenje sa obredima prelaza, sa ritualima opraštanja”.

Prebacivanje tereta zaborava na one koji su otišli i pokušaji junaka da se tog tereta reše, ili bar da ga podele sa živima, priču sa nivoa donošenja spasa nesmirenim dušama od užasa praznine postepeno izdiže do vapaja za očuvanjem sećanja i identiteta, čiji je značajan činilac jezik.

Sučeljavanje prošlosti i sadašnjosti, sem izraženim prožimanjem običajnog, mitskog i arhetipskog, u romanu se postiže i uvođenjem dijalekatske leksike u standardni govor, čiji je međuodnos svojevrsni odraz prožimanja stvarnosnog i fantastičnog, ne samo opisivanjem mesta na razmeđi svetova, nego i preoblikovanjem elemenata običajne prakse autorovom maštom.

“Dijalekta kojim junaci ove priče govore nema”, navodi autor u uvodnoj reči, pojašnjavajući da on nije izmišljen, nego da junaci romana “govore mešavinom jezika koji se nekada govorio u jednom kraju, tog iz kojeg se vidi Gučevo, i onog koji je danas nama poznat”.

Mada je govor junaka blizak standardu, njegovim odabranim najspecifičnijim obeležjima dočarane su osobenosti jednog podneblja, kao i običaji i verovanja čitavog jednog kraja. Dragana Radovanović u pogovoru posvećenom jeziku zapaža da je “u romanu Izbledele duše sačuvan duh vremena u duhu jezika”.

R. A. K.