Iskorak u stvarnost

26.07.03 Politika

Slobodan Selenić je pisac velikih tema u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka. Njegovi romani nisu samo "iskorak u stvarnost", nego i izraz snažne potrebe za reinterpretacijom stvarnosti, pogotovu njenih neuralgičnih aspekata na kojima se proverava karakter jednog društva, njegovi tabui i zamračenja. Po samoj prirodi stvari, budući pisac velikih tema i bivajući to u ideološkom društvu koje takve teme stvara, ali koliko god može sprečava spoznaju o njima, zbog čega piščevi romani u vremenu svoga nastanka imaju i snagu detabuizacije, Slobodan Selenić nije dublje zainteresovan za pitanja jezika ili poetike.

Ali kao čovek modernih vremena i njihov pisac, kao onaj koga istorija zanima zato što se obistinjuje u njegovom vremenu stvarajući od njegovih savremenika tragičke figure sa oduzetim tragičkim dostojanstvom, ljude ostavljene bez patnje i utehe, Selenić je u neprestanom dijalogu sa svojim vremenom, kako sa njegovim temama, tako i sa njegovim izražajnim svojstvima. Otuda u jeziku Selenićeve proze ima toliko jezičke boje piščevog vremena da bismo mogli reći da piščevi romani oličavaju romanesknu istoriju beogradskog žargona od propasti građanske klase do ciklusa ratova za jugoslovensko nasleđe u poslednjoj deceniji 20. veka.

Isto tako, na poetičkom planu, o kojem se kod Selenića, po pravilu, ne raspravlja, uzimaju se ideje modernog doba, pre svega tako što se realistička osnova pripovedanja modernizuje humanističkim pitanjima i psihološkim nijansiranjem. Selenić je pisac modernih vremena i po tome što je u njegovom opusu dosledno ispitivana humanistička projekcija na kojoj je zasnovana, i na kojoj završava moderna.

Potrošena generacija

Razgrćući jedan po jedan društveni tabu, rekonstruišući neka od temeljno važnih istorijskih i političkih zbivanja u srpskom društvu XX veka (politički život Kraljevine Jugoslavije, srpsko i hrvatsko pitanje, Drugi svetski rat i bezmerni zločini u njemu, zatiranje građanske klase na kraju Drugog svetskog rata, slom građanskog sveta, nastanak i mrtvaja ideološkog društva, politika kao zakonomerna sudbina, sve do iskustva potrošene generacije koja se na kraju 20. veka nalazi u procepu između nezavršenog rata od pre pola veka i neželjenog rata u kome mora da učestvuje, što je tema romana "Ubistvo s predumišljajem"), Selenićevi romani su se sklopili u nehotičnu hroniku. U njoj se, kao u celini sklopljenoj najviše po logici nepogrešivog piščevog sluha za romanesknu rekonstrukciju važnih događaja, pojedinačni romani doživljavaju kao odlomci iz Selenićevog susreta sa epohom.

Nastali po principu oblikovanja zanimljivih priča o sudbinskim temama pojedinaca i društva, Selenićevi romani odustaju od linearnog pripovedanja. Oni su obično ukrštene priče koje od vremena ispripovedanih događaja dolaze do vremena pripovedanja. Povezujući dva vremena, oba u žiži interesovanja savremenog čitaoca, Selenićevi romani u sebi usaglašavaju i različite glasove. Junaci ove proze trpe pritisak istorije, ali ga ne vide uvek i u svemu na isti način. Otuda se iz njihovih priča sklapa moguća celina pripovedanja u kojoj se, kroz pojedinačna iskustva, oblikuje suma istorijskog znanja. Kazujući svoj deo priče, Selenićevi pripovedači pokušavaju da uzglobe sopstveni životni slučaj u postavljene istorijske okvire. Priča je najviši izraz njihovog razumevanja, kao što je istorija odlučujuće stanje njihove sudbine.

Građanski roman

Prirodom svoje opsesivne teme romani Slobodana Selenića otkrivaju paradoks moderne srpske književnosti: mi gotovo da nemamo građanski roman, ali imamo veliki broj romana, neki su i među najvažnijim napisanim u 20. veku na srpskom jeziku, o propasti i dezintegraciji građanskog sveta. Drama propasti građanskog sveta naselila je srpski roman mnogo više nego drama njegovog nastanka i postepenog uobličenja.

Da li iz ovakvog tematskog interesovanja srpske književnosti, kao iz neke prikrivene kritike, možemo da zaključimo nešto o karakteru i suštinskoj nedovršenosti srpskog građanskog društva? Selenićevi romani impliciraju pozitivan odgovor, o čemu pogotovu svedoči slika građanskog sveta u romanu "Očevi i oci". U ovom romanu pomenuta drama dobija najdublji, pri tom i nekatarzični lik, ako katarza nije sama priča.

Gojko BOŽOVIĆ

19.07.03 Politika

Jedna od središnjih tematskih preokupacija u romansijerskom stvaralaštvu Slobodana Selenića tiče se ljudske usamljenosti, izolovanosti i teškoća na koje se nailazi u traganju za komunikacijom i razumevanjem. U romanu Očevi i oci takve teme najočiglednije se povezuju sa drugim njegovim karakterističnim predmetom interesovanja, sa problematikom individualnog i društvenog identiteta, kulture i jezika.

Svi Selenićevi romani, sa jednim delimičnim izuzetkom, napisani su u prvom licu, sa stanovišta glavnih junaka. Memoari Pere Bogalja imaju oblik unutrašeg monologa. Veza sa žanrom memoara tu se problematizuje i na formalnom planu i u pogledu statusa i namene svedočenja: pisanu reč zamenjuje mentalni govor, sređenu pripovest mišljenje "bez reda i cilja", a umesto memoarskog tretmana kolektivne istorije, namenjenog javnosti, javlja se introspekcija i komunikacija sa samim sobom, ili sa zamišljenim i davno preminulim slušaocem. Takva narativna situacija odgovara kritičkoj intenciji romana (u pitanju su antimemoari), kao i životnoj poziciji i psihološkoj konstituciji samog pripovedača. Pera Bogalj je čovek koji živi hotimično izolovan od svoje životne sredine, otuđen od porodice u kojoj vladaju do krajnosti izvitopereni odnosi, izdvojen iz sveta "nogatih", kojem oseća da ne pripada.

U romanu Pismo glava nalazimo nešto drugačije narativno rešenje. Pripovest se sklapa iz unutrašnjih monologa četiri različita lika, koji daju svoje lične verzije događaja, a realistička motivacija, brižljivo uspostavljena u Perinom slučaju, naglašeno je odsutna. Maksimilijan Dimitrijević, glavna žrtva u kobnom spletu ljudskih i istorijskih okolnosti, pojavljuje se kao narativni subjekat mnogo godina posle svoje smrti. U oba romana pripovedanje je, inače, retrospektivno, s tim što se, kako se ono bliži kraju, vremenska distanca koja deli pripovedačko i doživljajno ja sve više smanjuje, da bi se u završnici priče u potpunosti izgubila. Peru Bogalja ostavljamo dok očekuje grobare posle majčinog samoubistva, Zlatin tok misli bukvalno prekida dolazak smrti, Radiša rezignirano razmišlja o svojoj sadašnjosti i perspektivama, a Maksimilijanu, koji je već sa one strane ljudskog vremena, ostavljeno je da prisustvuje Šampionovom umiranju i dâ završno viđenje savremenog Beograda.

Zakasnele ispovesti

Dva prva Selenićeva romana imaju, u pogledu narativne poetike, bar još jednu značajnu srodnost. Opredeljenje za unutrašnji monolog ni u jednom od njih ne svedoči o psihološkom interesovanju za rad ljudske svesti ni o ambiciji da se stvori privid direktnog prenošenja psihičkih iskustava. Naprotiv, svi Selenićevi likovi misle kao da pripovedaju, njihov mentalni diskurs stilizovan je u skladu sa njihovim besedničkim i narativnim sposobnostima. Ako bismo pozajmili termin Pere Bogalja, mogli bismo reći da su svi oni zatvoreni u svet vlastitih narativnih istina, kao i da svi imaju potrebu za slušaocem. Komunikacija je u njihovoj fiktivnoj stvarnosti, međutim, unapred onemogućena. U slučaju Pere Bogalja, obraćanje odustnom i zagonetnom Davidu samo podvlači pripovedaču izolovanost. Maksimilijan, kome se svojim monolozima obraćaju Šampion i Zlata, pripada, takođe, svetu mrtvih. Zakasnele ispovesti u ovom romanu ne mogu da izmene prošlost, dovedu do dijaloga ni donesu rasterećenje.

Monološki diskus u Prijateljima dat je u vidu pisanog ispovednog teksta glavnog junaka, Vladana Hadžislavkovića, i smenjuje se, jedini put kod Selenića, sa kazivanjem autorskog pripovedača. Forma pisane ispovesti omogućila je piscu da ispolji nova stvaralačka interesovanja: sa jedne strane, zanimanje za pisani dokument kao realno ili kvazirealno životno svedočanstvo, a sa druge, za jezik i stil kojim se u pisanoj, pa i svakoj drugoj vrsti verbalnog izražavanja, iskazuje govorni subjekat i uspostavlja "narativna istina". Novinu Prijatelja čini i to što junakova ispovest ima u fiktivnom svetu realnog živog čitaoca kome je namenjena i čije reakcije na tekst takođe možemo da pratimo. Istref Veri poredi vlastita sećanja sa Vladanovom pisanom verzijom, zapaža nesaglasnosti i komentariše ono što smatra Vladanovim preterivanjima i iskrivljavanjima. Međutim, u trenucima kada bi njihov zakasneli dijalog mogao da započne, Istref otkriva da je prošlost zauvek izgubljena: zajedno sa kućom koja oličava njegov svet, Vladan je, neobjašnjivo i sasvim bukvalno, nestao iz savremene stvarnosti.

Sve do romana Timor mortis Selenić je prećutno stavljao u zagradu status pripovesti kao književnog teksta i autorsko prisustvo iza sveta fikcije. Njegove poslednje dve knjige donose, u tom pogledu, veliku promenu: u njima se istražuje šta se može desiti kada na književnu pozornicu stupi i autor i svoje posredovanje učini jednom od tema romana. Takvu ulogu igra u romanu Timor mortis student medicine Dragan Radosavljević, koji u oktobru 1944. godine, dok se vode bitke za Beograd, piše knjigu o svom preminulom sustanaru, stogodišnjem Stojanu Blagojeviću. U Ubistvu s predumišljajem roman o ljubavnom životu svoje bake Jelene sastavlja početkom devedesetih studentkinja dramaturgije Jelena Panić. Na činjenicu da se dva romana svojom pričom nadovezuju jedan na drugi i da se u njima javlja slična narativna situacija skrenuo je u jednom intervjuu pažnju sam pisac. U obe knjige, kaže Selenić, star čovek priča o prošlosti mladim slušaocima. Retrospektivna pripovest, karakteristična za Selenića, dobija u ova dva romana istinskog slušaoca, koji posreduje kao beležnik i tumač, i koji ima za cilj da je sačuva za budućnost pretvarajući je u knjigu. Ono nepredvidljivo što se u tom procesu dešava postaće, u oba lučaja, jedna od glavnih tema romana.

Osećanje poraza

Razjašnjavajući svoje shvatanje ideacione funkcije jezika – njegove sposobnosti da izrazi i strukturiše naš pogled na svet – Halidej na jednom mestu kaže: "Govornik može da vidi ono što je iza ili oko pozadine njegovog semantičkog sistema, ali je svestan da, dok to čini, vidi stvarnost u novoj svetlosti, poput Alise u kući iza ogledala". Upotrebljavajući jezik u raznim situacijama, menjajući registre, čovek pokazuje da poseduje repertoar semantičkih perspektiva, a postajući svestan takvih svojih prolazaka kroz ogledalo proširuje svoje razumevanje, stupa u dijalog sa drugim pogledima na svet – doživljava, kako kaže Rodžer Fauler, "kreativnu relativnost pogleda". Pripovedač koji poseduje takvu vrstu jezičke i ideološke svesti koja vodi onom što je Bahtin nazvao heteroglosijom izvodeći nas iz monoloških "narativnih istina" pojavljuje se prvi i jedini put u poslednjem Selenićevom romanu. Činjenica da je upravo Jeleni Panić data uloga slušaoca, učesnika u fiktivnom dijalogu i autora knjige daje Ubistvu sa predumišljajem jedinstven kvalitet unutar njegovog opusa.

Jelena Panić svoju knjigu sastavlja od "pabiraka", dok sebe vidi samo u ulozi priređivača. Roman sadrži sve tipove pripovedanja prisutne u prethodnim knjigama, sa jednim izuzetkom – u njemu nema mesta formi unutrašnjeg monologa.

U Ubistvu sa predumišljajem o jeziku se i otvoreno raspravlja. Jelenin i Kojovićev dijalog o mogućnostima razumevanja među generacijama povremeno se pretvara u svojevrsnu simboličku dramu u kojoj se sudaraju, uzajamno oprobavaju i mire različit jezici, iskustva i pogledi na svet. Za Jelenu to je prilika za osobenu intelektualnu igru, koja i inače karakteriše njenu izrazito ličnu varijantu urbanog omladinskog žargona – za humorno poigravanje semantičkim potencijalima različitih jezičkih varijeteta i stilova, kojim se uvodi mnoštvo perspektiva i ostvaruje heteroglosija. Bilo da to čini sa simpatijom ili, kao u slučaju Bijesnog Psa, sa jetkom ironijom, Jelena u svoj jezik uvodi reči i izraze iz njoj tuđih dijalekata i registara, citira, šali se i izruguje, kao da na taj način pokušava da emotivno savlada i sebi osmisli svet koji je okružuje i predstavi ga kroz svoju "umetničku istinu" u njegovom pluralizmu i ambivalentnosti. Međutim, poput drugih Selenićevih junaka, i Jelena će morati da upozna bol gubitka i osećanje poraza. Bogdanova smrt promeniće sve: ona će definitivno potvrditi ljudsku nemoć, odsustvo smisla, izlišnost govora i pisanja. Jelena gubi interes za svoj rukopis i odlazi "na uvek" u Novi Zeland, a njenu knjigu završava izdavač – još jedan glas u romanu – epitafom nestalima i zatrtima.

Vladislava RIBNIKAR