Ubistvo s predumišljajem

"Ubrzo se videlo koliko je Slavkov oprez bio na mestu.Napivši se rakije dok se jagnje okretalo na ražnju, preljubazni Đorđe je odjednom okrnuo ćurak naopako.Prvo se razgoropadio što nismo pili dovoljno rakije, ali konačno ga je razjarilo to što Sjuzan odbija da proba njegovo jagnje.Kada je i posle ponovljhenog zahteva zakleta vegetarijanka ostala pri svome, gostoljubivi Đorđe je počeo besomučno da puca iz automata.Imali smo sreće da su ga ukućani obuzdali pre nego što je nekoga pogodio metak iz njegovog kalašnjikova.
Sreća nas je pratila i po dolasku u Knin.Prijavljujući se, prema propisima, policiji i tražeći dozvolu za boravak i novinarski rad, upznali smo ministra za informacije u vladi RSK, gospodina Stojiljkovića,ako se dobro sećam imena,koji je lako obećao Bulki da će kod vojnih vlasti izdejstvovati dozvolu za prenos zemnih ostataka Bogdana Bilogorca u Beograd.
Još jedna prepreka je, tako, bila prebrođena.
Ispostavilo se, međutim, da je nalaženje zemnih ostataka Bulkinog Bogdana mnogo teži poduhvat nego što smo mogli pretpostaviti.Po svemu sudeći,27. januar je bio krvav dan, pun strašne ratne napetosti od koje pamćenje ratnika postaje nepouzdano.Glavna operacija je protivnapad vojske RSK na pravcu Smilčić-Kašić- Islam Grčki i tu je poginulo mnogo boraca.Međutim, istoga dana vođene su,takođe krvave, bitke na liniji Jasenice-Rovanjska,a i za dominantni vis kod naselja Škabrnja i za Veliku i Malu Bobiju na obroncima Velebita.
Može izgledati čudno, ali uprkos svih Bulkinih, pa i mojih, napora, nismo sa sigurnošću mogli utvrditi na kom terenu je poginuo Bogdan."Vučići sa Vučja" tvrdili su da je Bogdan bio sa njima i da je poginuo na prilazima Kašiću. Njihov komadant,međutim, potvrđujući da mu je tog dana bio pridodat jedan dobrovoljački vod i da su mnogi iz njega poginuli,nije bio sasvim siguran da je među poginulima bio i Bogdan.Jedan bivši arkanovac,koji je, uvređen zbog kaznenih batina po turu, napustio svog vođu i pristupio dobrovoljcima iz Lipovače, opet, tvrdio je da je Bogdan poginuo pored njega u pokušaju da se osvoji vis iznad Škabrnje.Jedna do glave ošišana devojka iz bolnice "Sveti Sava" u Kninu, koja je dvadeset sedmog nadgledala prihvat i organizovala transport ranjenih i mrtvih neposredno iza prvih borbenih linija na masleničkom ratištu, tvrdila je, pošto je pogledala Bogdanovu sliku,da takav nije prošao kroz njihovu stanicu.Čak i da smo mogli da se pouzdamo u devojčino pamćenje fizionomija, kojim se hvalila, i ova informacija nije mnogo značila: mada niko to nije hteo otvoreno da prizna, bilo je jasno da su mnoge mrtve u tim bitkama sahranjivali tek nekoliko dana kasnije,kada su hrvatske snage malo popustile, a i tada su uz veliki rizik i u velikoj žurbi,često ne vodeći računa o indentifikaciji poginulih.
Protivrečnost i pomanjkanje pouzdanih informacija,međutim, nije obeshrabrilo Buliku.I najnepouzdaniju vest, bilo kakav nagoveštaj razrešenja, sledila je sve dok ne iscrpe sve mogućnosti daljeg obaveštavanja.
Gde sve Bulika nije bila, i s kim sve nije razgovarala! U Republičkom odboru Crevenog krsta RSK, u hotelu "Kamen" u Benkovcu gde su bili smešteni perdstavnici UMPROFOR-ove civilne policije,u štabu Kenijskog odreda, "crnih četnika", kako su ih zvali zbog njihove privrženosti Srbima, među dobrovoljcima Kosmetsko-topličkog odreda, kod "Vukova sa Vučja", kod Arkanovih "Tigrova",u Četničkom odredu SRS, u obrovačkoj kafani "Obrovac" i prodavnici "Bukovičanka",gde su se skupljali ratnici, kod seljaka izbeglih iz sela oko Maslenice i Peruče - gde god je bilo ikakvih izgleda da se dođe do kakvog putokaza,Bulika je, ne posustajući, sledila trag koji bi je odveo do Bogdanovog groba.
U svojo potrazi, ničeg se nije strašila.
Opsednuta, mahnita, unezverena, jurila je od jednog mesta do drugog, primicala se protivničkim linijama onoliko koliko vojnici nisu smeli prići, gađali su je snajperi, trčala je kroz Obrovac ne hajući za granate koje joj u najdoslovnijem smislu reči preleću preko glave-hrvatske sa Marune,Jasenice,Rovanjske: srpske sa brda iznad Zrmanje ka Maloj Bobiji,Maslenici,Rovanjskoj - a one zalutale, nedobačene,padaju gde stignu,u sam centar,na kafanu "Obrovac",u fabrički krug Tvornice glinice,jedanput i na kiosk od koga je Bulika bila udaljena tek desetinu metara, drugi put tako blizu nje da je pravo čudo što je ostala nepovređena.
Međutim,pravi putokaz ka Bogdanovom grobu nije nalazila.I kad sam u Bulikinoj upornosti već počeo da perpoznajem prve znake umora,po treći put joj se nasmešila sreca.Čim smo stigli u Knin, naime, naš vodič Slavko nam je pomenuo da se na ovom ratištu nalazi izvesni Vidosav iz Belog Potoka,sela ispod Avale, koji po okolnim bojnim poljima traži grob svog sina.Zagubio mu se trag u nekoj gomili leševa za čiju propisnu sahranu u jeku borbe nije bilo vremena.Vidosava međutim nije napuštala nadada će sinovljev leš ipak naći i da će ga preneti do kuće, pa je tragajući,borce ispitujući,meštane,sve koji bi mu u traženju mogli pomoći, postao pravi i jedini znalac grobnica i mesta svih bitaka u krvavom krugu između Knina, Obrovca,Benkovca,u zaleđu Novograda,Pridrage i Pasljuva,na masleničkom mostu i Zemuniku,između Peruče i Vrlike,na pravcu Vodica i Skradina,kod Velike Glave i sela Pamučari i Vujci.Oni koji sinove,muževe,braću ne bi pronasli,obraćali su se Vidosavu,već legendi lokalnog folklora,nekoj vrsti domaćeg vešca tragača, večitog oca koji luta ratištima,srpskog Ahasvera koji je,a da mu to niko nije naložio,dobrovoljno ostao u krvavom okrugu svesrdno pomažući svima da nađu leševe svojih kad već on sinovljev nije uspeo da nađe i kući prenese.
Mi,međutim,Vidosavu nismo poverovali.Uprkos Slavkovoj preporuci, izgledao nam je ćaknut.Ličio je na one čudotvorce travare kojima veruju zabrađene babe u seoskim zabitima Kučeva i Tresibabe.
-Ovaj ziher leči i rak.Kravljom pišaćkom - sećam se da je rekla Bulika kad smo se rastali od Vidosava.
Ispričali smo,doduše,sve što bi moglo da mu pomogne u nalaženju grobnice,dali mu jednu Bogdanovu fotografiju i osnovne podatke,i odlučili da se oslonimo na zvanične organe i učesnike u bitkama 27.januara.
Bili smo sasvim zaboravili na Vidosava,kad se on jednog dana pojavio u našem hotelu i Buliki,već obeshrabljenoj i sklonoj da digne ruke od daljeg traganja,rekao:
Našao sam grobnicu.
I odista ju je našao.
Kolektivnu grobnicu, u jednoj vododerini između srpskih zaselaka Lakatac i Konjane.
Do zaselaka smo se dovezli konjskom zapregom koju je Vidosav negde iznajmio za pedeset maraka.Na jednoj uzvišici dao je znakda stanemo.
-To je tamo dole.Vidiš uzvišenje?
Vidimo ga.Do njega možemo stići samo peške.Skidamo sanduk,otvaramo ga i njega ređamo ašov,lopatu,veliku ponjavu - sve to je Vidosav, majstor od zanata,unapred pripremio.On ija uzimamo sanduk između sebe i jedva izvlačeći noge iz mešavine otopljenog snega i blata,probijamo se prema grobnici.
-Tu je - kaže Vidosav.
To što vidimo zapravo nije nikakva grobnica,već jedno prirodno terensko udubljenje iskorišteno da se u njega poređaju leševi i potom prekriju zemljom.Vidosav, seljački, proračunato sporim pokretima, ali stalno u istom ritmu, podiže sloj tla i širokim zamahom ga odbacuje u daljinu. Mi stojimo ukočeni, pogleda prikovanog za zemlju koja se pojavljuje ispod lopate.
Kada je treći put prešao površinu grobnice, počeše izranjati leševi.Tek rukav od bluze, ili bosa noga, bela kao kost, načete usne i zubi puni šljunka i peska, razdrobljeno rame,ključnjača probila pocepanu košulju.
Bulika dohvati ašov i uze i sama razgrtati zemlju. U jednom trenutku stade, kada primeti da se ispod Vidosavove lopate pojavljuje jedna gusta, crna kosa puna sive zemlje.
Ne znam šta je u tom času prolazilo kroz Bulikinu glavu, ali ja odjednom shvatih da na neki čudan način već danima, sve otkad smo stigli u Knin i započeli našu potragu, nosim u svesti upravo tu sliku koja je sada pred mojim očima: Vidosav prevće po rupi punoj iznakaženih leševa, belih, kao brašnom posutih, najedenih lica, smeđih, u uniformama kroz koje je probila krv spajajući odeću i tela u velike skorele kraste: stratište kao neuredno đubrište, i na njemu blista bačena jedna crnokosa glava.
Bulika tiho kriknu, i brzo reče, šapatom, uplašena, valjda, da bi Vidosav lopatom mogao da povradi Bogdanovo lice:
- Stani!
A potom, kao da je potrebno objašnjenje zašto, dodade:
- To je kreten.
Vidosav prestade razgrtati, i pogleda Buliku ispitivački, iskusan, ceneći treba li joj pomoć ili ne.Kada vide da se drži na nogama, odloži lopatu i stade razmicati rukama zemlju sa Bogdana.
Lice nema.Brljotina.Rupa ispunjena skorelom krvlju, mozgom i blatom.Crno runo iznad skorele mase.Učini mi se da sam i to video: setih se psa koga je naš auto pregazio na putu za Kragujevac.Gomila izmešanogkrvavog mesa i krzna koja još podrhtava.
Na Bogdanu je sve mrtvo.Telo u uniformi, mršavo, smanjilo se , teško se razaznaje od zamlje kojom je pokriveno i opkoljeno.Izgleda čitavo. Noge u pletenim čarapama.Jedna ruka mu je još u zemlji, a druga, kao na zakletvu, položena preko grudi.
Bulika kleče pored leša. Uze ledenu,blatnjavu ruku i poljubi je.Zatim ovlašno otrese Bogdanovu kosu od zemlje, bijući po njoj opuštenim prstima, kao četkom.Zatim se saže i poljubi crnokosu glavu u teme. Nekoliko puta zaredom.
Ličila je na muslimanskog vernika koji klanja.
Ne diže se s kolena.
Ne plače.
Vidosav je pušta da kleči.Koliko treba - sve Vidosav zna - ali ne i duže no što je korisno.
Prilazi Buliki s leđa.Stavlja joj svoju šaku na njen pognuti zatiljak.Kaže:
- Ajde, snajka, ajde.
Bez reči, potom, hvata Bogdana za ramena,a meni daje znak da prihvatim njegova izuvena stopala.Stavljam telo na prostrtu ponjavu.Bulika nam prilazi i preostalim delom prostirke prekriva Bogdana, pomislih - kao majka detekad se otkrije u snu:da ne nazebe.
Stavljamo telo u sanduk.Vidosav nas pušta da stojimo iznad leša,a on poče da zatrpava rupu.
Ćutimo.
Dugo.
Ko zna šta mislimo.
Kada je konačno završio sa radom,Vidosav odlaže lopatu i staje iznad zatrpane rake.Krsti se, i počinje, svojim rečima, leševima , kao da su živi, u početku sigurnim, pa sve drhtravijim glasom,besediti:
- Za zlo ne uzimajte, mili moji sinovi, što vas u večitom počinku uznemirismo, ova Panić Jelena,student iz Beograda, i ja,Vidosav Prokić, seljak ispod Avale.Vi ništa od teg nemate, ali drugara vašeg, Bogdana,izvadismo,kući da ga pratimo.Daće Bog,lepi moji momci, i vas će vaši jednog dana pronaći,kad završi ovi jebeni rat, pa u rodnu crnicu odneti.Ja bi vas, sinovi moji, očinjega mi vida,sve preneo sam, jednog po jednog bi nosio, na leđa, ako treba, kad bi znao di ste i odakle ste, taki mladi i mrtvi.Ali ne znam - reče, i tu stade ridati.Gledamo ga jedno vreme,a onda Bulika čini najbolje što se može, Vidosav je maločas nauči.
Stavlja mu šaku na pognuti zatiljak.Kaže:
- Ajde,Vidosave,ajde,majstore.
Automobil za transport za Bogdanovih zemnih ostataka nismo pronašli.Bili smo srećni kada je privatni prevozniik,"Janićijević-trans", pristao da na krov svog autobusa stavi kovčeg,umotan u ceradu, da se putnici nebi sablažnjavali.
Pošli smo iz Knina čim je zavladao mrak, negde oko osam časova uveče.Paljba iz pravca Novigrada i s raketne topovnjače iz pravca Biograda ostajala je za nama, postajala sve tiša.Udaljavamo se od pandemonijuma.Niko u autobusu negovri, mada su mnogi budni.Zure kroz prozoru neprozirni mrak.Neko dete nesnosno monotono plače.
Bulika je, za Buliku sasvim neuobičajno, mirna i usredsređena. Posle panične aktivnosti, napetosti,opsednutosti grozničavim traganjem,sada sedi ispražnjena.Obavila je posao i ,verovatno, shvatila da nije obvila ništa.A možda se varam.Možda joj je lakše pošto je poljubila na rastanku nepoljubljenog dragana.Pokušavam to da doznam:
- Kako se osećaš?-pitam.
Nevidim joj lice u mraku.
Kaže:
- Nezaboravno.
Kaže to ravno,bez znaka usklika.Avetno.
Saslušavši tu čemernu polušalu prvi put se uplaših za Buliku.Ne znam tačno zašto. Nevidim opasnost jasno, ali je osećam kako se nadnosi nad mojou prijateljicu. Međutim,shvatam da je u tom času ništa netrebe pitati.Jutro je starije od večeri.
Pokušavam da spavam.
Uspevam, traljavo.
Zaustavljaju nas na nekom kontrolnom punktu.Mamuran sam, neznam gde se tačno nalazimo.U autobus se penje neki bradati momak u maskirnoj uniformi,tako s teškim brauningiom za probijanje oklopnih vozila u ruci.S vrata pita:
- Imal ko da je musliman?
Niko mu ne odgovara.
- Neću mu ništa - nastavlja ratnik - tek da znamo?
Ono dete i dalje, dosadno, monotono kmeči.
Kada je svanulo negde oko sedam časova ujutru, lupiše, jedna za drugom, dve granate, jedna sa leve,druga sa desne strane druma, ali dosta daleko od našeg autobusa.
- Majstore,gde smo? - Pitam Stojiljkovića seniora,koji se u vožnji smenjuje sa sinom.
-Na majevičkom - kaže. - Neđe izmeđ Brusnice i Lukavice.Ođe ti vazda puca.
Imena sela mi zazvučaše poznato.Setih se da su pomenuta u pogršnoj vesti Informacionog centra Istočnobosanskog korpusa u Bijeljini.Pogledah Buliku.Mislio sam da spava.Glava joj je na naslonu sedišta, oči zatvorene.Ne otvarajući ih i ne pomerajući se, kaže:
- Tu kreten nije poginuo.
Opet je u načinu na koji je to rekla bilo nešto zbog čega se, po drugi put, uplaših za Buliku.
Upitah je, kao što se pita bolesnik:
- Kako si?
I dalje žmureći reče:
- Otišla sam u kurac.
Bogdana Bilogorca sahranili smo 17. februara u porodičnu grobnicu Aranđelovića na Novom groblju.
Gugutka i Goca su ponudili Buliki da dođe kod njih na nekoliko dana.Nije htela.Nije, sledećih dana, prihvatila ni moje predoge - da ručamo zajedno, idemo u bioskop, svratimo na piće kod Gugutke.Predlozi jesu bili nedotupavni, ali ja nisam moga da se setim boljih.
Nagovorio sam je da završi knijigu:
- Treba da dopišeš XII glavu.Kniga se ipak završava tek Bogdanovom smrću.
- Jebeš knjigu. Radi s njom šta oćeš.
Javila mi se 28. februara u neko doba noći:
- Prodala sam gajbu.
Pitao sam:
- Pa gde ćeš sad da stanuješ?
- Kod gadure. Idem, u New Zealand. - Na koliko?
- Na uvek.

26.07.03 Politika

Slobodan Selenić je pisac velikih tema u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka. Njegovi romani nisu samo "iskorak u stvarnost", nego i izraz snažne potrebe za reinterpretacijom stvarnosti, pogotovu njenih neuralgičnih aspekata na kojima se proverava karakter jednog društva, njegovi tabui i zamračenja. Po samoj prirodi stvari, budući pisac velikih tema i bivajući to u ideološkom društvu koje takve teme stvara, ali koliko god može sprečava spoznaju o njima, zbog čega piščevi romani u vremenu svoga nastanka imaju i snagu detabuizacije, Slobodan Selenić nije dublje zainteresovan za pitanja jezika ili poetike.

Ali kao čovek modernih vremena i njihov pisac, kao onaj koga istorija zanima zato što se obistinjuje u njegovom vremenu stvarajući od njegovih savremenika tragičke figure sa oduzetim tragičkim dostojanstvom, ljude ostavljene bez patnje i utehe, Selenić je u neprestanom dijalogu sa svojim vremenom, kako sa njegovim temama, tako i sa njegovim izražajnim svojstvima. Otuda u jeziku Selenićeve proze ima toliko jezičke boje piščevog vremena da bismo mogli reći da piščevi romani oličavaju romanesknu istoriju beogradskog žargona od propasti građanske klase do ciklusa ratova za jugoslovensko nasleđe u poslednjoj deceniji 20. veka.

Isto tako, na poetičkom planu, o kojem se kod Selenića, po pravilu, ne raspravlja, uzimaju se ideje modernog doba, pre svega tako što se realistička osnova pripovedanja modernizuje humanističkim pitanjima i psihološkim nijansiranjem. Selenić je pisac modernih vremena i po tome što je u njegovom opusu dosledno ispitivana humanistička projekcija na kojoj je zasnovana, i na kojoj završava moderna.

Potrošena generacija

Razgrćući jedan po jedan društveni tabu, rekonstruišući neka od temeljno važnih istorijskih i političkih zbivanja u srpskom društvu XX veka (politički život Kraljevine Jugoslavije, srpsko i hrvatsko pitanje, Drugi svetski rat i bezmerni zločini u njemu, zatiranje građanske klase na kraju Drugog svetskog rata, slom građanskog sveta, nastanak i mrtvaja ideološkog društva, politika kao zakonomerna sudbina, sve do iskustva potrošene generacije koja se na kraju 20. veka nalazi u procepu između nezavršenog rata od pre pola veka i neželjenog rata u kome mora da učestvuje, što je tema romana "Ubistvo s predumišljajem"), Selenićevi romani su se sklopili u nehotičnu hroniku. U njoj se, kao u celini sklopljenoj najviše po logici nepogrešivog piščevog sluha za romanesknu rekonstrukciju važnih događaja, pojedinačni romani doživljavaju kao odlomci iz Selenićevog susreta sa epohom.

Nastali po principu oblikovanja zanimljivih priča o sudbinskim temama pojedinaca i društva, Selenićevi romani odustaju od linearnog pripovedanja. Oni su obično ukrštene priče koje od vremena ispripovedanih događaja dolaze do vremena pripovedanja. Povezujući dva vremena, oba u žiži interesovanja savremenog čitaoca, Selenićevi romani u sebi usaglašavaju i različite glasove. Junaci ove proze trpe pritisak istorije, ali ga ne vide uvek i u svemu na isti način. Otuda se iz njihovih priča sklapa moguća celina pripovedanja u kojoj se, kroz pojedinačna iskustva, oblikuje suma istorijskog znanja. Kazujući svoj deo priče, Selenićevi pripovedači pokušavaju da uzglobe sopstveni životni slučaj u postavljene istorijske okvire. Priča je najviši izraz njihovog razumevanja, kao što je istorija odlučujuće stanje njihove sudbine.

Građanski roman

Prirodom svoje opsesivne teme romani Slobodana Selenića otkrivaju paradoks moderne srpske književnosti: mi gotovo da nemamo građanski roman, ali imamo veliki broj romana, neki su i među najvažnijim napisanim u 20. veku na srpskom jeziku, o propasti i dezintegraciji građanskog sveta. Drama propasti građanskog sveta naselila je srpski roman mnogo više nego drama njegovog nastanka i postepenog uobličenja.

Da li iz ovakvog tematskog interesovanja srpske književnosti, kao iz neke prikrivene kritike, možemo da zaključimo nešto o karakteru i suštinskoj nedovršenosti srpskog građanskog društva? Selenićevi romani impliciraju pozitivan odgovor, o čemu pogotovu svedoči slika građanskog sveta u romanu "Očevi i oci". U ovom romanu pomenuta drama dobija najdublji, pri tom i nekatarzični lik, ako katarza nije sama priča.

Gojko BOŽOVIĆ

19.07.03 Politika

Jedna od središnjih tematskih preokupacija u romansijerskom stvaralaštvu Slobodana Selenića tiče se ljudske usamljenosti, izolovanosti i teškoća na koje se nailazi u traganju za komunikacijom i razumevanjem. U romanu Očevi i oci takve teme najočiglednije se povezuju sa drugim njegovim karakterističnim predmetom interesovanja, sa problematikom individualnog i društvenog identiteta, kulture i jezika.

Svi Selenićevi romani, sa jednim delimičnim izuzetkom, napisani su u prvom licu, sa stanovišta glavnih junaka. Memoari Pere Bogalja imaju oblik unutrašeg monologa. Veza sa žanrom memoara tu se problematizuje i na formalnom planu i u pogledu statusa i namene svedočenja: pisanu reč zamenjuje mentalni govor, sređenu pripovest mišljenje "bez reda i cilja", a umesto memoarskog tretmana kolektivne istorije, namenjenog javnosti, javlja se introspekcija i komunikacija sa samim sobom, ili sa zamišljenim i davno preminulim slušaocem. Takva narativna situacija odgovara kritičkoj intenciji romana (u pitanju su antimemoari), kao i životnoj poziciji i psihološkoj konstituciji samog pripovedača. Pera Bogalj je čovek koji živi hotimično izolovan od svoje životne sredine, otuđen od porodice u kojoj vladaju do krajnosti izvitopereni odnosi, izdvojen iz sveta "nogatih", kojem oseća da ne pripada.

U romanu Pismo glava nalazimo nešto drugačije narativno rešenje. Pripovest se sklapa iz unutrašnjih monologa četiri različita lika, koji daju svoje lične verzije događaja, a realistička motivacija, brižljivo uspostavljena u Perinom slučaju, naglašeno je odsutna. Maksimilijan Dimitrijević, glavna žrtva u kobnom spletu ljudskih i istorijskih okolnosti, pojavljuje se kao narativni subjekat mnogo godina posle svoje smrti. U oba romana pripovedanje je, inače, retrospektivno, s tim što se, kako se ono bliži kraju, vremenska distanca koja deli pripovedačko i doživljajno ja sve više smanjuje, da bi se u završnici priče u potpunosti izgubila. Peru Bogalja ostavljamo dok očekuje grobare posle majčinog samoubistva, Zlatin tok misli bukvalno prekida dolazak smrti, Radiša rezignirano razmišlja o svojoj sadašnjosti i perspektivama, a Maksimilijanu, koji je već sa one strane ljudskog vremena, ostavljeno je da prisustvuje Šampionovom umiranju i dâ završno viđenje savremenog Beograda.

Zakasnele ispovesti

Dva prva Selenićeva romana imaju, u pogledu narativne poetike, bar još jednu značajnu srodnost. Opredeljenje za unutrašnji monolog ni u jednom od njih ne svedoči o psihološkom interesovanju za rad ljudske svesti ni o ambiciji da se stvori privid direktnog prenošenja psihičkih iskustava. Naprotiv, svi Selenićevi likovi misle kao da pripovedaju, njihov mentalni diskurs stilizovan je u skladu sa njihovim besedničkim i narativnim sposobnostima. Ako bismo pozajmili termin Pere Bogalja, mogli bismo reći da su svi oni zatvoreni u svet vlastitih narativnih istina, kao i da svi imaju potrebu za slušaocem. Komunikacija je u njihovoj fiktivnoj stvarnosti, međutim, unapred onemogućena. U slučaju Pere Bogalja, obraćanje odustnom i zagonetnom Davidu samo podvlači pripovedaču izolovanost. Maksimilijan, kome se svojim monolozima obraćaju Šampion i Zlata, pripada, takođe, svetu mrtvih. Zakasnele ispovesti u ovom romanu ne mogu da izmene prošlost, dovedu do dijaloga ni donesu rasterećenje.

Monološki diskus u Prijateljima dat je u vidu pisanog ispovednog teksta glavnog junaka, Vladana Hadžislavkovića, i smenjuje se, jedini put kod Selenića, sa kazivanjem autorskog pripovedača. Forma pisane ispovesti omogućila je piscu da ispolji nova stvaralačka interesovanja: sa jedne strane, zanimanje za pisani dokument kao realno ili kvazirealno životno svedočanstvo, a sa druge, za jezik i stil kojim se u pisanoj, pa i svakoj drugoj vrsti verbalnog izražavanja, iskazuje govorni subjekat i uspostavlja "narativna istina". Novinu Prijatelja čini i to što junakova ispovest ima u fiktivnom svetu realnog živog čitaoca kome je namenjena i čije reakcije na tekst takođe možemo da pratimo. Istref Veri poredi vlastita sećanja sa Vladanovom pisanom verzijom, zapaža nesaglasnosti i komentariše ono što smatra Vladanovim preterivanjima i iskrivljavanjima. Međutim, u trenucima kada bi njihov zakasneli dijalog mogao da započne, Istref otkriva da je prošlost zauvek izgubljena: zajedno sa kućom koja oličava njegov svet, Vladan je, neobjašnjivo i sasvim bukvalno, nestao iz savremene stvarnosti.

Sve do romana Timor mortis Selenić je prećutno stavljao u zagradu status pripovesti kao književnog teksta i autorsko prisustvo iza sveta fikcije. Njegove poslednje dve knjige donose, u tom pogledu, veliku promenu: u njima se istražuje šta se može desiti kada na književnu pozornicu stupi i autor i svoje posredovanje učini jednom od tema romana. Takvu ulogu igra u romanu Timor mortis student medicine Dragan Radosavljević, koji u oktobru 1944. godine, dok se vode bitke za Beograd, piše knjigu o svom preminulom sustanaru, stogodišnjem Stojanu Blagojeviću. U Ubistvu s predumišljajem roman o ljubavnom životu svoje bake Jelene sastavlja početkom devedesetih studentkinja dramaturgije Jelena Panić. Na činjenicu da se dva romana svojom pričom nadovezuju jedan na drugi i da se u njima javlja slična narativna situacija skrenuo je u jednom intervjuu pažnju sam pisac. U obe knjige, kaže Selenić, star čovek priča o prošlosti mladim slušaocima. Retrospektivna pripovest, karakteristična za Selenića, dobija u ova dva romana istinskog slušaoca, koji posreduje kao beležnik i tumač, i koji ima za cilj da je sačuva za budućnost pretvarajući je u knjigu. Ono nepredvidljivo što se u tom procesu dešava postaće, u oba lučaja, jedna od glavnih tema romana.

Osećanje poraza

Razjašnjavajući svoje shvatanje ideacione funkcije jezika – njegove sposobnosti da izrazi i strukturiše naš pogled na svet – Halidej na jednom mestu kaže: "Govornik može da vidi ono što je iza ili oko pozadine njegovog semantičkog sistema, ali je svestan da, dok to čini, vidi stvarnost u novoj svetlosti, poput Alise u kući iza ogledala". Upotrebljavajući jezik u raznim situacijama, menjajući registre, čovek pokazuje da poseduje repertoar semantičkih perspektiva, a postajući svestan takvih svojih prolazaka kroz ogledalo proširuje svoje razumevanje, stupa u dijalog sa drugim pogledima na svet – doživljava, kako kaže Rodžer Fauler, "kreativnu relativnost pogleda". Pripovedač koji poseduje takvu vrstu jezičke i ideološke svesti koja vodi onom što je Bahtin nazvao heteroglosijom izvodeći nas iz monoloških "narativnih istina" pojavljuje se prvi i jedini put u poslednjem Selenićevom romanu. Činjenica da je upravo Jeleni Panić data uloga slušaoca, učesnika u fiktivnom dijalogu i autora knjige daje Ubistvu sa predumišljajem jedinstven kvalitet unutar njegovog opusa.

Jelena Panić svoju knjigu sastavlja od "pabiraka", dok sebe vidi samo u ulozi priređivača. Roman sadrži sve tipove pripovedanja prisutne u prethodnim knjigama, sa jednim izuzetkom – u njemu nema mesta formi unutrašnjeg monologa.

U Ubistvu sa predumišljajem o jeziku se i otvoreno raspravlja. Jelenin i Kojovićev dijalog o mogućnostima razumevanja među generacijama povremeno se pretvara u svojevrsnu simboličku dramu u kojoj se sudaraju, uzajamno oprobavaju i mire različit jezici, iskustva i pogledi na svet. Za Jelenu to je prilika za osobenu intelektualnu igru, koja i inače karakteriše njenu izrazito ličnu varijantu urbanog omladinskog žargona – za humorno poigravanje semantičkim potencijalima različitih jezičkih varijeteta i stilova, kojim se uvodi mnoštvo perspektiva i ostvaruje heteroglosija. Bilo da to čini sa simpatijom ili, kao u slučaju Bijesnog Psa, sa jetkom ironijom, Jelena u svoj jezik uvodi reči i izraze iz njoj tuđih dijalekata i registara, citira, šali se i izruguje, kao da na taj način pokušava da emotivno savlada i sebi osmisli svet koji je okružuje i predstavi ga kroz svoju "umetničku istinu" u njegovom pluralizmu i ambivalentnosti. Međutim, poput drugih Selenićevih junaka, i Jelena će morati da upozna bol gubitka i osećanje poraza. Bogdanova smrt promeniće sve: ona će definitivno potvrditi ljudsku nemoć, odsustvo smisla, izlišnost govora i pisanja. Jelena gubi interes za svoj rukopis i odlazi "na uvek" u Novi Zeland, a njenu knjigu završava izdavač – još jedan glas u romanu – epitafom nestalima i zatrtima.

Vladislava RIBNIKAR

12.07.03 Politika

Romani Slobodana Selenića poznati su po čestim upućivanjima na srpsku istoriju, i prisustvu beogradskog prostora kao konstruktivnog faktora u njegovim pričama. Taj istorijsko-dokumentarni aspekt Selenićevog dela teži da baci u zasenak književne i umetničke procese tipične za piščev opus. Njegova fikcija ne odražava samo stvarni svet već je bogata i unutrašnjim odrazima, gde komponente jednog romana ulaze u narativne planove drugog. Jedan od likova u "Prijateljima", na primer, hvali se da je mnogo bolji demonstrant nego drugi, slavniji, koji se zove Krsman. Krsmanovo ime se samo pominje, ali se on pojavljuje u važnijoj ulozi u "Ubistvu s predumišljajem". Postoje i celi iskazi koji se prenose iz jednog teksta u drugi. Na primer, Maksimilijanov dolazak se najavljuje u romanu "Pismo glava" rečima "Vratio se Maki! Kao sablast lebdi nad Beogradom!". Ta fraza odjekuje u "Prijateljima", u vezi sa Vladanom: "Nestao je Vladan! Kao kuga lebdi nad Beogradom!".

Ovi refreni su, u stvari, delovi dužih opisnih pasusa o Beogradu koji se ponavljaju u dva romana. Na sličan način, naslov petog romana "Timor mortis" čuje se prvi put u šapatu umirućeg Šampiona u romanu "Pismo glava: "Timor mortis conturbat me". Avetinjsko prisustvo Beograda i njegovih žitelja odjekuje u Selenićevim knjigama kao da oni istovremeno ne pripadaju ni jednoj i pripadaju svima, produbljujući tako efekat neobične tajanstvenosti grada i likova. Takva obeležja Selenićevog poetskog stila naglašavaju ulogu kreativne svesti koja obrađuje materijal književno-fikcionalnog sveta, upravo da bi afirmisala svoje prisustvo i svoju kontrolu nad svetom istorijske reference. Prilagođavajući istorijske modele vlastitoj svrsi, Selenić ukršta svetove istorijske reference i književne kreativnosti, i kombinuje ih da bi svojim romanima dodao jedan suptilni ton sa naglašenim intertekstualnim vezama.

Parodijske inverzije

Književno-fikcionalni aspekt Selenićevih romana naglašava i uključivanje mnogih elemenata koji su karakteristični za grotesku. Groteskni svet obeležavaju slike velikog preuveličavanja, parodijskih inverzija i hiperboličnih deformacija. U jednom napisu o Selenićevim ranim romanima Petar Džadžić ukazuje na prisustvo groteske kad kaže: "Likovi stiču obličja karikature, a okolnosti i situacije vid groteske i farse (to se delimično odnosi na delove iz ’Memoara Pere Bogalja’ a naročito na ’Prijatelje’)". Moram da naglasim da u svom razmatranju Selenićevih romana ja ne bih tvrdio da su to primeri klasične groteske niti da je groteska jednako vidljiva u svim njegovim delima. Međutim, groteskni elementi jesu prisutni, i vrše posebne funkcije na narativnom i semantičkom nivou romana.

Element višeznačnosti je bitan za grotesku, jer to je svet koji leži izvan pravila razvijanja događaja u normalan i racionalan poredak. Nema krajnjeg objašnjenja za groteskni svet. U izvesnoj meri, likovi koji ga naseljavaju nalaze se tu da bi predstavili određen groteskni element ili da bi bili protivteža nesavršenstvima groteske. Perina gorčina, Vladanova obuzetost sobom i snobizam, propadanje Stojana Blagojevića u starosti, Biljanina prosta dobrota – to su primeri koji ne bi prošli test psihološkog realizma ako bismo pretpostavili da je takav realizam nužno odgovarajući estetski kriterijum. U svojoj studiji o groteski u engleskoj književnosti Artur Klejboro daje neke relevantne napomene o likovima u Dikensovim romanima, koji se takođe često smatraju tipovima stvorenim u satirične svrhe. Klejboro kaže da u slabostima Dikensovih likova "termin slabost nipošto ne podrazumeva uvek stvarnu osudu".

Zla vremena

Slično bi se moglo tvrditi za Selenićeve junake. Uzmimo kao primer Peru, sa svim njegovim manama i naročito njegovim stavom prema majci. On je čovek koji je izgubio noge, koji je na kraju pristao da se oženi očevom ljubavnicom kada je ona zatrudnela, da bi se izbegao skandal. On ne traži sažaljenje i sposoban je za vrlo objektivne opise života izvan sveta "nogatih", kao kada priča kako može da se kreće po sobi bez svojih kolica. On opisuje varijacije svog načina kretanja, uključujući jedan metod koji sam naziva "pijani mornar". Perina distanca od vlastitog hendikepa, suvi ton kojim uspeva da opiše svoje kretanje, izaziva uznemirujući i dvosmisleni efekat. Slično, u slučaju Vladana Hadžislavkovića, postoji evokacija simpatije za sudbinu klase koju on predstavlja. Međutim, ta simpatija delimično se gubi zbog Vladanovog snishodljivog i pompeznog izražavanja. U "Ubistvu s predumišljajem" takva dvosmislenost iskazuje se u različitim stavovima Jelene Panić i Bogdana prema figurama iz prošlosti koje oni istražuju. Jelena kritikuje Bogdana što kaže da bi voleo da je Krsman njen deda. Bogdan odgovara: "Svis oni, moja Jelo, svis oni, i Stavro, i Krsman, i Jelena i Jovan, svi iz ove naše knjige, Jelo, svis oni nesretnici u zlu vremenu". On ne brani njihove slabosti i mane, ali vidi da zlo koje ih okružuje, i u kojem na kraju učestvuju, kako je primetio Predrag Palavestra, "dolazi spolja".

Svi Selenićevi romani tiču se zlih vremena. Ti periodi nisu samo zli, već su to i uzburkana vremena naglih istorijskih zaokreta, kada ustanovljene vrednosti i modusi civilizacije nestaju, i kada se pojavljuje novi poredak. Pera i njegova porodica predstavljaju novu klasu koja je iz partizanskih boraca pretvorena u funkcionere komunističke partije i novu vladajuću elitu. Šampion otkriva da je njegov revolucionarni žar neželjen; vlast u njemu vidi pretnju i šalje ga na Goli otok, odakle će se vratiti kao slomljena i patetična figura. Maksimilijan je uhapšen i umire u zatvoru. Vladana užasavaju promene koje donose partizani, kao i Stevana Medakovića. Te promene donose i samoubistva Tankosave, Stavre Aranđelovića i Jovana. Tamarin, jedan od teoretičara groteske, smatra takve prelazne istorijske trenutke najadekvatnijim za grotesku:

"Vidjeli smo da je groteska najuže povezana sa satirom, kritikom i okrutnom negacijom, pa prema tome, i ne ulazeći u detaljnije historijske analize (a koje bi to potvrdile), možemo očekivati da se ona javlja u vrijeme raspadanja (izobličenja) društvenih sistema. Naime – hotimična groteska, kao svjesna satira i kritička karikatura". Selenićevi likovi, sa svojim preuveličanim slabostima i sudbinama, odmeravaju se u odnosu na sredinu koja ih stvara i uništava. Groteskni elementi ispunjavaju takođe satiričnu i kritičku funkciju da bi osvestili nedostatke tih vremena.

Otuđeni svet

Drugi teoretičar groteske, Volfgang Kajzer, takođe primećuje vezu između stvaranja jednog otuđenog grotesknog sveta i momenta tranzicije, ali iz drugačije perspektive: "Otuđeni svet pojavljuje se u viziji snevača ili sanjara ili u polusvetlosti prelaznih trenutaka". Kajzerov naglasak na prelaznim trenucima nešto je je drugačiji od Tamarinovog isticanja kritičke funkcije: "U otuđenom svetu nismo u stanju da se orijentišemo zato što je apsurdan". To ga vodi povezivanju groteske prvenstveno sa jednom egzistencijalnom vrednošću: "Groteska uliva strah od života pre nego strah od smrti". Selenićeva romaneskna evokacija prelaznog trenutka i reagovanje njegovih likova prevazilaze neposredne događaje konkretne istorijske, političke i socijalne sredine. Ti likovi su izgubili orijentaciju i njihov strah se tiče toga kako da žive, kako da obezbede da život ne bude besmislen, prazan, bez svrhe. Pera na kraju pita: "Ima li u svemu tome smisla?" Zlatin život poništavaju Maksmilijanova smrt i potonji brak sa Radišom. Nestanak Vladanove kuće sa lica zemlje vodi opštim zaključcima o prirodi egzistencije. Selenićeva groteska je uvek tragična i retko komična. Ona se gradi na razumevanju da je svet apsurdan i da nema racionalnog i univerzalnog poretka. Njegovi likovi imaju slabosti i povremeno uspevaju da ih prevaziđu, ali takođe žive u brutalnom svetu gde su, kao Šampion, poniženi, i prinuđeni da nose svoju kiblu.

U Selenićevim romanima objektivan izraz groteske i osećanje istorijskog realizma nisu antitetički, već se uzajamno prožimaju i produbljuju. Dramska i satirična svrha groteske doprinose narativnom kretanju i neposrednosti kritičkog dejstva njegovog dela. Groteskni elementi takođe proširuju tematski opseg dela jer preuveličane sudbine njegovih likova traže simbolički nivo interpretacije. Dok im se svetovi raspadaju, oni uništavaju sebe ili druge, pokretani su strahom od života. Taj strah je ukorenjen u konačnoj apsurdnosti: život gubi svrhu, sve je maska, prazan ritual ili razvijen danse macabre. U Selenićevim romanima strah od života je strah od njegove negacije.

Dejvid NORIS