Dobri Staljin

Najzad sam ubio svog oca. Samotna zlatna kazaljka na modrom brojčaniku kule Moskovskog univerziteta pokazivala je minus četrdeset stepeni celzijusa. Saobraćaj je zamro. Ni ptice nisu smele da polete. Grad se skočanjio, poput ljudskih pihtija. Ugledavši svoj odraz u ovalnom kupatilskom ogledalu, ujutru sam ustanovio da mi je kosa na slepoočnicama posedela za jednu noć. Imao sam tada trideset i dve godine. Bio je to najhladniji januar u mom životu.
Istina, otac mi je i dan-danas živ, čak je do nedavno vikendom redovno igrao tenis. I sada, mada jako ostareo, sam kosi električnom kosilicom travu u letnjikovcu, između hortenzija i ruža, među grmovima ogrozda, omiljenog od detinjstva. Čak vozi i auto, kao i uvek tvrdoglavo ne stavljajući naočari, čime dovodi mamu do očajanja a pešake do užasa. Osamivši se na spratu vikendice, u kabinetu čije prozore stružu grane visokog hrasta, usporeno i tromo, gladeći energičnu bradu, kuca nešto na pisaćoj mašini (možda baš knjigu uspomena?). Ali sve to su malenkosti. Ja nisam počinio fizičko, već političko ubistvo - a po zakonima moje zemlje to je bila prava smrt.

*

Mogu li se roditelji smatrati ljudima? Oduvek sam sumnjao u to. Roditelji su neizazvani negativi. Od svih koga srećemo u životu, najmanje poznajemo svoje roditelje, upravo zato što ih i ne srećemo, već se ta inicijativa izvorno preduzima od "predaka": oni su ti koji sreću nas. Pupčana vrpca nije presečena - sastavljeni smo od njih upravo onoliko koliko ih ne razumemo. Time je osiguran kolaps znanja. Sve ostalo čine nagađanja. Plašimo se da sagledamo njihovo telo i da im zavirimo u dušu. Oni se, stoga, nikada i ne pretvaraju u ljude, ostajući zauvek mnoštvo utisaka bez određenog izvorišta, nekakve varljive prikaze-strašila.
Roditelji su neprikosnovena bića. Naši sudovi o njima su bespomoćni, isisani iz malog prsta, utemeljeni na predrasudama, na neiživljenim detinjim strahovima, na borbi savršenstva sa stvarnošću, na opravdavanju neopravdivog. Roditelji su bespomoćni pred našim ocenjivačkim sudom. Naša uzajamna ljubav ne pripada ni njima ni nama, već instinktu, zabludelom koliko u majčinskim nedrima, toliko i u nedrima civilizacije. U tom instinktu mi energično tražimo svetlo načelo ljudskosti, i ne možemo da se, svojim dubokoumnim spekulacijama, ne svetimo instinktu zbog njegovog slepila. Ljubav pod nazivom "očevi i deca" nema zajednički imenitelj zahvalnosti, već je krcata beskrajnim uvredama i nesporazumima, iz kojih se rađa gorčina odocnelog sažaljenja.
Roditelji su štit između nas i smrti. Poput velikih umetnika, ni oni nemaju pravo na uzrast; naša neizbežna pobuna protiv njih biološki je ispravna baš koliko i moralno odurna. Roditelji su ono najintimnije što posedujemo. Ali kada se porodična intimnost raširi do razmera međunarodnog skandala, što porodicu dovodi do ivice preživljavanja, kako se to s nama desilo, i nehotice počinju razmišljanja, sećanja, analiziranja. Tek sada sam napokon odlučio da napišem knjigu o tome.

*

28.06.05 Blic

Autor poistovećuje svoje „književno rađanje“ sa prećutnim porodičnim ratom protiv oca, Vladimira Jerofejeva, „jednog od najsjajnijih sovjetskih diplomata onog vremena“. Zato on, u autobiografiji, iz perspektive objektivnog posmatrača (uhode, voajera), predočava roditeljev život i kontroverznu političku karijeru, kao ključ svoje stvaralačke (anarhične) ličnosti i (angažovane, „neprijateljskom ideologijom Zapada“ zatrovane) poetike. Za mladića koji je, posle „srećnog staljinističkog detinjstva“, sazreo (otuđio se) u „ukusnoj, mirisnoj i razvratnoj“ Francuskoj, „balzamovana“ sovjetska država, oličena u ocu, postaje „metafora nesreće, inkarnacija besmisla“; kao što je ruska književnost trebalo da se obračuna sa socrealističkim „konstruktorima duša“, tako je i Viktor (mislio da) mora da (politički) ubije Vladimira, svog disciplinovanog dvojnika, da bi stekao stvaralačko samopouzdanje i u ostarelom roditelju konačno prepoznao požrtvovanog i naivnog čoveka.
Izgrađujući roman (autobiografiju) na motivu sukoba oca i sina, temeljnog ne samo za rusku književnost (Turgenjev, Dostojevski, Beli), već i za najbitnije tokove savremene proze (u kojima je filozofija zamenjena psihoanalizom), Jerofejev je, kao i uvek, istovremeno pripovedač, kritičar i teoretičar. Ispitujući odnos (istorijske) istine i (mitologizujuće) fikcije u kulturi i politici, ali i u ljudskom umu, on osmišljava uspomene pomoću izmišljenih događaja. „S parčetom ogledala iz Andersenove bajke u srcu“, ovaj slovenski literarni Diogen, apatrid zaljubljen u neku nepostojeću Rusiju, sve ispituje kroz sviftovsku lupu nakaznosti; on je paradoksalan umetnik, istovremeno promućuran i zaslepljen, privlačan i nepodnošljiv.

Vesna Trijic

06.05.05 Vreme

Roditelji su štit između nas i smrti. Poput velikih umetnika, ni oni nemaju pravo na uzrast; naša neizbežna pobuna protiv njih biološki je ispravna baš koliko i moralno odbojna.
Sa Frojdom ili na njemu, priča o simboličkom oceubistvu kao trenutku istinskog čovekovog stupanja u Svet, to jest među "ozbiljne i odgovorne" ljude, jedna je od priča na kojima se drži naša jednobožačka civilizacija, manje-više jedina koja veruje u "napredak" i "prosvećenost", jedina koja je, dakle, istorijska. Tamo gde nema istorije, gde je protok vremena – ako je uopšte priznat i prepoznat – kulturno irelevantna činjenica, i Preci su tek bića kojima zauvek želimo da ličimo, a ne da ih na ovaj ili onaj način "prevladamo".
Roman Viktora Jerofejeva Dobri Staljin manje je autobiografija – pisac će na jednom mestu reći da ne može da piše "pravu" autobiografiju, i to je više od koketerije – mada jeste kolekcija povremeno fascinantnih pabiraka i medaljončića iz odrastanja u nakaznoj "sovjetskoj eri", doduše iz paradoksalne, privilegovane pozicije deteta visokog diplomate, a više ispovest o jednom nehotičnom, ali zato ništa manje efikasnom "političkom oceubistvu". Mladi (i, naravno, nadobudni) pisac Viktor J. pokreće sa grupom kolega samizdatski almanah sastavljen kao provokativni "salon odbijenih" na ideološkoj cenzuri, po sistemu: "evo, pogledajte šta sve Oni neće da objave!". Godina je 1979, vrhunac brežnjevljevskih "godina zastoja", i Režim se baca na njih svom silinom; jedna od "uzgrednih" posledica buntovničkog, "prometejskog" čina mladog, do tada tek salonskog intelektualnog antisovjetčika jeste i nagli završetak diplomatske karijere njegovog oca – spolja civilizovanog bonvivana, ali ipak istinskog sovjetskog Vernika – taman kad je ova išla k vrhuncu, te očevo doživotno guranje u zapećak.
To je, dakle, okosnica ove Priče, i Jerofejev će nas odmah upoznati s tom činjenicom, samo zato da bi nam na sledećih gotovo tri stotine stranica ispričao ono sve ostalo, te se na kraju vratio (ob)razlaganju samog Prelomnog Čina. Jer, Dobri Staljin zapravo je, na jednoj strani, prvoklasna – i nikako u lošem smislu "sociologizujuća", nego strogo književna – vivisekcija jedne epohe i jednog sumanutog Poretka, dakle, novi čin potrage za pitanjem "kako je sve to uopšte bilo moguće"; o tome su, naravno, napisane hiljade knjiga svih žanrova, no Jerofejevljevo se majstorstvo ogleda baš u tome što ama baš ni jednog trenutka neće prepustiti čitaoca dosadi "već viđenog": u Dobrom Staljinu sve to kao da se nekako dešava prvi put, tj. kao da se o tome prvi put piše... Ovo sve otuda što je Dobri Staljin, na drugoj strani, po strukturi fragmentarna a ipak tako celovita (auto)biografska inventura u kojoj nema popusta ni za koga, počevši od samog pisca, ali nema ni jalovog Naknadnog Pametovanja. Jerofejev, dakle, naizgled "mirno" odmotava priču svoje porodice iz visoke sovjetske klase – na jednom će se mestu duhovito uporediti sa Nabokovim: stariji je pisac iz aristokratije, mlađi iz Nomenklature; takoreći rođaci... – koja je pre svega priča o Ocu (ni kišovska, još manje kafkijanska, ali svakako vrlo prepoznatljiva onima koji dele slično istorijsko iskustvo) i Sinu (a ni Sveti Duh nije daleko, mada je taj u CCCP-u bio zvanično nepostojeći). O očevoj ideološkoj Veri i sinovskom odbacivanju njenih okova, u početku pomalo blaziranom – ne zato što bi tome nedostajali dobri razlozi, nego zato što sin "klasno" hteo-ne hteo pripada socijalističkoj "zlatnoj mladeži", onoj koja nije lično okusila ništa od najgorih strana "sovjetske civilizacije". I zato tek treba da se izbori za verodostojnost svoje pobune – ako ćemo pravo, i za stvarnost svog životnog opredeljenja – pa i po cenu narečenog političkog oceubistva.
Ovaj nezaobilazan roman, remek-delo sazrevanja jednog moćnog pisca, takođe je delom svojevrstan nastavak Enciklopedije ruske duše utoliko što iznova džara po njenim osetljivim tačkama i istorijskim opterećenjima; Jerofejevljevi su redovi, recimo, o tome zašto "ruska duša" dan-danas u dubini obožava surovog gruzijskog Hazjajina i za ove krajeve vrlo poučno štivo... Uostalom, Sovjetskog Saveza odavno nema, ali "sovjetski čovek" i dalje je tu, baš kao i njegova živopisna balkanska varijanta. Taj se poredak sa orijentalnom lakoćom igrao pojedinačnim ljudskim sudbinama: to je bilo strašno za život, ali su pisci poput Jerofejeva makar uspeli da transcendiraju te povesti o bezbrojnim i umalo pa bezimenim "slamkama među vihorove" u literaturu kakvu ne piše niko drugi i nigde drugde, kakva se valjda i ne može pisati bez iskustva zamorčića u jednom mahnitom istorijskom Eksperimentu.

Teofil Pančić

26.03.05 Danas

Novi roman Viktora Jerofejeva možda je prekretnica za ono što će nam od ovog autora ubuduće stizati", kaže Vladislav Bajac, književnik i osnivač i urednik izdavačke kuće "Geopoetika", koja je objavila najnoviju knjigu Viktora Jerofejeva, "Dobri Staljin". Za prevod sa ruskog pobrinula se Draginja Ramadanski.

Ruski pisac i kritičar, Viktor Jerofejev, spada u ruske pisce koji su imali od samog početka pikarski život i neobičnu biografiju. Detinjstvo je proveo u Francuskoj, budući da mu je otac bio diplomata. Tako Jerofejev od najranijih dana ima priliku da poredi Evropu i evropske manire, gradove i menije, sa onima u Rusiji. Zbog ove činjenice on neće niti manje zavoleti Evropu , niti biti bliži Rusiji, ali će steći jedinstveni, kosi, drugačiji pogled i na rusku i na evropsku stvarnost i prilike. U 38. godini brani doktorsku disertaciju na temu " Dostojevski i francuski egzistencijalizam" (u Americi je objavljena 1991), a kasnih sedamdesetih urednik i je i učesnik u nastanku čuvenog samizdatskog almanaha "Metropolis". Istinsku popularnost Jerofejevu doneće karakteristična, durskomolska proza "Anino telo", kao i dela "Kraj ruske avangarde", "Život sa idiotom" i roman "Ruska lepotica". Ljubitelji eseja rado čitaju i njegovu esejističku knjigu "U lavirintu prokletih pitanja". Romani "Strašni sud", "Pet reka života", "Enciklopedija ruske duše", baš kao i zbirke pripovedaka "Muškarci", "Bog X: priče o ljubavi", donele su mu čitaoce širom sveta.

Roman "Dobri Staljin", svakako je štivo kojim će Jerofejev steći nove poklonike. Ovaj roman, koji je pikarska mešavina autobigrafije i fikcije, u kojoj autor ne štedi ni glavnog junaka, ni njegove roditelje, a ni čitaoca, jdinstven je i u Jerofejevljevom opusu, ali i u savremenoj ruskoj literaturi.

U "Dobrom Staljinu" Jerofejev tvrdi da "analiziranje roditelja liči na intelektualni incest". Tu analizu u ovoj nesvakidašnjoj prozi on proširuje i na intelektualno i duhovito seciranje Rusije, Evrope, čitavog sveta, baš kao i na sve njegove stanovnike. Najuzbudljiviji delovi ovog ispovednog romana, i najautentičniji delovi ispovesti, na prvi pogled deluju kao - prvorazredna fikcija.A nas je još Borhes naučio (a njemu je to šapnuo Homer), da je stvarnost uzbudljivija od svake mašte. Pošto prvu stvara Bog, a drugu čovek.

S. Domazet