01.01.00
Večernje novosti
02.11.2002.
Novo lice ruske duše
VIKTOR Jerofejev jedan od najkontroverzinijih savremenih ruskih pisaca, posle dužeg vremena, ponovo je ovih dana bio u Beogradu. Ovo je njegova druga poseta. Krajem osamdesetih učestvovao je na susretima ruskih i srpskih pisaca, a sada je bio povodom promocija njegovih knjiga, ?Enciklopedije ruske duše? koju je objavila ?Geopoetika?, i ?Muškarci?, u izdanju ?Platoa?.
?Enciklopecija ruske duše? s novim netradicionalnim pristupom uzburkala je ustaljena mišljenja i sliku Rusa o sebi.
- Izlaskom ove knjige iz štampe mnogi Moskovljani su pitali kako to da me još uvek nisu ubili- kaže Jerofejev za ?Novosti?. - Na neki način ona predstavlja potiranje stereotipa o Rusima i izaziva žestok otpor kod čitalaca. Ali da bi se neki stereotip prevazišao treba ga dovesti do apsurda. Ja nisam stručnjak za srpsku dušu, ali mislim da postoje neke dodirne tačke i mislim da će Jugosloveni koji pročitaju ovu knjigu moći da je razumeju. To se odnosi na seks i politiku, na moral i haos koji se nalazi u glavama i nekakav ?baš me briga? stil prema tradicionalnim vrednostima. Mi se razlikujemo, ali postoje stvari koje nas zbližavaju. Iznenadila me je hrabrost direktora ?Geopoetike? što je objavio moju knjigu, jer sam na jugoslovenskom tržištu još uvek novajlija, a ona nervira i razdražuje čitaoce.
Knjiga kratkih ogleda ?Muškarci? lascivno skida masku sa ?uvošteno? moralno definisanih likova - ?provokativno i duhovito, drsko i ironično, poigravajući se opšteprihvaćenim stavovima, sujetom muškaraca ili najdubljim tajnama ljudske svesti?.
- Knjiga je nemilosrdna prema muškarcima. Oni su izgubili svoju tradicionalnu ulogu, a drugu nisu našli. A to je osnova njenog humora i duhovitosti, jer ona je između ostalog smešna. Ali, do protesta je došlo i kod žena, koje su se takođe, tradicionalno pomerile sa svoje pozicije i uplovile u otvoreno more. ?Muškarci? su po obimu mala knjiga i nije je teško pročitati. Za razumevanje je dovoljno pogledati poslednju priču o magarcima.
Kako kaže, postoje mnogi koji ga mrze u njegovoj domovini, što znači da je pisanjem pritisnuo neko tačno, bolno mesto.
- ?Muškarci? su prilično radikalna knjiga gde se otvoreno piše o užasnom konfliktu između muškarca i žene. Tamo ima mnogo neusklađenosti između klasičnog i savremenog seksa i lažnih mišljenja o lažnim vrednostima, o tome je pisano otvoreno, ali bez ikakvih instrukcija čitaocu šta i kako treba da radi. Za razliku od većine, a možda i svih pisaca, ne smatram da imam klasičnu publiku već sagovornike. Obični ljudi koji govore o mojim knjigama, uključujući kritičare, više otvaraju svoju dušu, nego što ih analiziraju.
Jerofejev je u Beograd doneo i neke svoje neprevedene naslove.
- Nastojaću da u saradnji sa izdavačima iz Beograda bude objavljeno još mojih prevoda. ?Ruska lepotica?, moj najpopularniji roman, preveden je na 30 jezika. Želeo bih da se i srpski prevod nađe među njima. Poglavlje ?Nataša Rostova 21. vek? govori o savremenoj ljubavi u Moskvi, govori o mladim devojkama i njihovom odnosu prema ljubavi.
U Moskvi su ovih dana izašla njegova Sabrana dela Jerofejeva u 13 tomova.
Rusija
- Ako je u Rusiji danas nešto lepo, onda je to kultura. Ma kako da je nesavršena, naša ruska sloboda, mi ipak, živimo slobodno. To je još uvek lep osećaj i ima ukus ceđene pomorandže. Naš najveći podstrek u kulturnom društvu je činjenica da ne možemo da nađemo savremenu definiciju. Postoje ljudi koji tvrde da smo mi Evropljani, ali smatram da nisu u pravu, da je naš identitet drugačiji. I da ćemo mi u Evropi uvek biti tretirani kao jako siromašni rođaci kojima pokazuju kako se koriste nož i viljuška. Sa druge strane nož i viljušku treba koristiti. I od toga počinju problemi.
D. MATOVIĆ
Dnevnik
15.11.2002.
VIKTOR JEROFEJEV, ENCIKLOPEDIJA RUSKE DUŠE, GEOPOETIKA, BEOGRAD, 2001. PREVELA S RUSKOG DRAGINJA RAMADANSKI, str. 125.
Rusi su ne samo ušli u našu književnost nego su poslednjih godina postali i (naši) kultni pisci. Velike zasluge za to ima dr Draginja Ramadanski kao i nekoliko izdavača koji su se zainteresovali za učenike i nastavljače eksperimentalne tradicije ruske kulture i pisma kakvo su negovali Šklovski, Rozanov, Tinjanov i drugi avangardisti i teoretičari. Tek odlaskom iz rodnog kraja oni su uspeli da sagledaju svoj slučaj, ali i postojbinu, na uzbudljiv i literaran način. Jedan iz te plejade je i Viktor Jerofejev (1947). Sada je pred nama prava džungla ruskih stereotipa, kojima se Jerofejev podsmeva, ali ih i brani. I dok Enciklopedija ruske duše još nije do kraja pročitana, u izlozima je prekriva nova knjiga Jerofejeva Muškarci. Osim što je promenio izdavača (Plato), drugi je i prevodilac (Natalija Nenezić). No dok ne dođemo do poslednjeg hita evo nešto iz Enciklopedije:
- O Rusima je pisano više nego o bilo kome. Ali Rusi ne čitaju učene tekstove. NJih hvale na sva zvona ili psuju na pasja kola, a Rusi ne čitaju. Do njih ništa ne dopire. Pre su se vadili na gvozdenu zavesu. Ispalo je gore i od toga. (Knjiga).
M. Živanović
01.01.00
Politika
09.11.2002.
Tajna književnost: Viktor Jerofejev
Rečima ne treba smetati
Postoji tajna književnosti, i ta tajna nema nikakav odnos prema bilo kakvoj drugoj upotrebi reči osim književne. U tome nema mistike, osim ako neko sâm po sebi nije mističar. Sve zavisi od toga kako čovek stvari doživljava u svom srcu
Ruski pisac Viktor Jerofejev bio je, nema sumnje, najatraktivniji gost tek završenog Sajma knjiga u Beogradu. Poznat našim čitaocima po delima "Anino telo ili Kraj ruske avangarde", "Ruski cvetovi zla" i "Enciklopedija ruske duše", prevedenim na srpski, došao je u Beograd da predstavi svoju najnoviju knjigu "Muškarci", objavljenu u novopokrenutoj biblioteci "Posle Orfeja" izdavačke kuće "Plato" i u odličnom prevodu Natalije Nenezić.
"Muškarci" su, ne samo zbog kvaliteta Jerofejevljeve proze već i zbog piščeve harizme, bili najtraženiji na štandu "Platoa", a isti izdavač, i isti prevodilac, na zadovoljstvo pisca, najavljuju novo delo Viktora Jerofejeva "Ruska lepotica". U razgovoru za "Politiku" jedan od najintrigantnijih predstavnika savremene ruske proze govori o svojim knjigama, shvatanju kulture, novim literarnim trendovima u Rusiji... I o sebi.
U Rusiji Vas smatraju kontroverznim piscem, a ipak su Vam objavili sabrana dela. Šta je uticalo na takav preokret? Jeste li se Vi promenili, i u čemu je Vaša kontroverza?
- Ne, nisam se je promenio. Rusija se promenila. I dopustila kontroverznost kao činjenicu. Biće da se to dešava drugi put u istoriji Rusije. Prvi put je to bilo tačno pre sto godina, u vreme srebrnog veka, i zato ne vidim nikakvu protivrečnost u tome što mene objavljuju, a istovremeno me prilično aktivno mrze.
? Vi ste ostali isti?
- I jesam i nisam. Ostao sam veran onom polju koje mi je bilo dodeljeno od samog početka. Deo tog polja već sam preorao; ostaje mi još jedan deo za obradu. Ipak, naučio sam da bolje orem, a uvek postoje i mlade snage koje pomažu, pa se uglavnom jedna energija zamenjuje drugom.
? Vi ste i pisac, i književni kritičar, i teoretičar. Kojim putem ide savremena ruska proza? Da li joj je kritika dorasla?
- Kod nas u državi postoje različite vrste proze koje opslužuju veliki broj kultura iz kojih se sastoji Rusija. Te kulture nemaju nikakve veze jedna s drugom. I to je jedan od razloga zašto Rusiju možemo da nazovemo i jedinstvenom i, istovremeno, najkonfliktnijom zemljom. Jer, te kulture jedna drugu ne čuju, a kritika je, po pravilu, partijska u smislu da opslužuje te kulture. I to uglavnom one koje su meni neprijateljske. Tako gledano, kritika ne odgovara savremenoj prozi, ali to je, smatram, moj veoma ličan pogled. Drugi bi rekli: "Naprotiv, ona u potpunosti odgovara".
? Koliko pre dva meseca Vašem se kolegi sudilo. Sa čim se to u modernoj književnosti Rusije vlast ne miri?
- Ruska književnost ne izaziva vlast. Ali, kako tamo i vlast pripada određenoj kulturi, pa kada knjiga dospe u nju dolazi do neke vrste hemijske reakcije koja liči na eksploziju. Te knjige mogu da uđu u drugu kulturu, i budu lekoviti napitak, ali za ovu one su naprosto otrov. Sa tačke gledišta vlasti to je politički zaista potpuno ispravno jer ona je sve organizovala tako da takva knjiga za nju jeste otrov. I zato se to ne tiče samo jednog čoveka kome se sudi, već se tiče određenog pravca u ruskoj prozi koji se odrekao tradicionalnih vrednosti. Ali, najvažnije odricanje je vezano za pojam zla, zato što je tradicionalna ruska svest uglavnom doživljavala zlo kao spoljašnjeg neprijatelja - on može da bude iz inostranstva, može da bude Jevrejin, može da bude ateizam ili, sa druge strane, religija. Zavisi već od režima, ali to jeste uvek neprijatelj koji se nalazi spolja. Moja generacija pisaca je došla do potpuno druge ideje: da je neprijatelj, za sada, u nama samima, da je to zlo u nama, i da tradicionalna ruska kultura znači smrt humanizma, i na kraju krajeva satanizam. I tome smo mi objavili rat.
Tražiti skandal
? Kakvo to, onda, zlo u jednom društvu najviše pokreće pisca, a da njegova reč ne zvuči programski?
- Borba za slom zvuči pomalo preširoko. U suštini, radi se o definiciji, o saznanju da zlo postoji. Čitava ruska književnost sastojala se od toga da treba spasti čoveka, ali se malo bavila onim koga treba spasti. Ali, uslov da neko bude spasen jeste da, ipak, treba shvatiti ko je objekt spasavanja. A mi smo time počeli da se bavimo. I zato će pre biti da je to razgovor ne o zlu, već o ljudskoj prirodi. I to je oštar razgovor, zato što je u ruskoj kulturi bilo malo previše slatkog deserta u odnosu prema ljudskoj prirodi.
? Da li ste stoga izabrali da pisci kao Vi u neku ruku moraju da šokiraju čitaoca?
- Sve zavisi od one kulture u koju dospevaju knjige. Pošto prevazilaze etnografsku potrebu za narodom koga treba shvatiti, već uglavnom govore o ljudskoj prirodi, one su u tom smislu i mnogo univerzalnije nego pređašnja kultura u Rusiji. Dakle, ako dospeju u prijatnu evropsku klimu, one tamo nikoga ne šokiraju jer su prosto određeni dodatak kulturnim vrednostima koje su tamo bile, i koje i danas postoje. Ali, one su nastale u kulturi koja je uvek odricala te vrednosti, i koja ih ne razume. Zato su one, razume se, u njoj skandal. A tražiti skandal sâm po sebi, kada pišeš za čitaoca iz tridesetak jezika kao što ja činim, teško je. To je jednostavno smešno po definiciji. Kada pišeš za trideset jezika, ti faktički pišeš ni za koga. I to je ono što je Niče rekao: "Pišem za sve i ni za koga". Ja čak skandal uklanjam iz svog polja, jer se, nažalost, dešava u mojoj zemlji. A mislim da je to određeni kulturni pokazatelj... U Srbiji se već osećam bolje. I to je kulturni pokazatelj.
? Da li biste promenili nešto u svojoj "Enciklopediji ruske duše"?
- Ne, to je relativno sveža knjiga a, osim toga, ni u jednoj od mojih knjiga ništa ne želim da popravljam. Knjigu doživljavam kao određeni zapis, matricu koju ja nisam napisao; ja sam prosto prepisivač. Može da se kaže da nešto tu nije uspelo, ili da nisam nešto čuo kako treba, ali vraćati se rušenju te matrice, to je gotovo nemoguće. Može samo da se pokvari. Ni u jednoj knjizi ne menjam čak ni zareze. Mogu samo da kažem da je "Enciklopedija ruske duše" zoološki vrt ruskih stereotipa, i pošto sam sve te životinje stavio u isti kavez, malo su previše počele da se tuku međusobno.
Jezik koji ja razumem
? Šta biste kao pisac sa iskustvom savetovali mladome piscu?
- Danas sam ručao sa Miloradom Pavićem, prvi put sam ga sreo. Iznenadilo me je da čita moje knjige. I ja sam morao da pročitam njegove, zato što su me moji čitaoci u Rusiji uvek pitali za mišljenje o Paviću. Na kraju ručka, popivši dve flaše italijanskog vina, složili smo se da rečima ne treba smetati. I da reči treba da budu veće od pisca. I to je dobro, drago mi je što, došavši u Srbiju, nalazim čoveka koji govori jezikom koji ja razumem. To se ne dešava u svakoj zemlji. Postoji tajna književnosti, i ta tajna nema nikakav odnos prema bilo kakvoj drugoj upotrebi reči osim književne. U tome nema mistike, osim ako neko sam po sebi nije mističar. Sve zavisi od toga kako čovek stvari doživljava u svom srcu.
? Napisali ste eseje o muškarcu, da li biste bili tako ironični, provokativni i prema ženi?
- I o ženama sam napisao ovakvu knjigu. Zove se "Ruska lepotica", i još je provokativnija. I opet dolazimo na razgovor o kulturama koje su spremne na takvu vrstu provokacije. Mada je i ova knjiga, "Muškarci", u potpunosti posvećena ženama. Samo postoje prilično grube reči vezane za žene. U Nemačkoj smo čak imali probleme zato što su urednice koje su sebe smatrale feministkinjama proglasile tu knjigu potpuno antiženskom. Ali, to je potpuni idiotizam. Tu ništa ne može da se uradi. Jer je i to deo naše zajedničke kulture. Idiotizam.
Hvala "Politici"
I dok se spremamo da zahvalimo piscu na razgovoru, Viktor Jerofejev dodaje:
- Hoću da kažem nešto, kao dodatak svemu što sam rekao. Da sam šezdesetih godina, kada sam bio student, ne znajući srpski jezik, pokušavao prilično često da čitam "Politiku", zato što je "Politika" bila najliberalnija novina koja je dospevala u Sovjetski Savez. U njoj je moglo da se pročita i o eksplozijama nuklearnog oružja u Rusiji, da se, na kraju krajeva, pusti informacija o Rusiji koja u samoj Rusiji ne bi prošla bez problema. I zato što razgovaram za "Politiku", hoću da sa velikim zakašnjenjem kažem "Hvala" novinama moje mladosti.
Anđelka CVIJIĆ
