Boje i barut

17.06.12

Književnica Olgica Cica o romanu posvećenom slikarki Nadeždi Petrović: Bila je poput Kosovke Devojke, negovala ratnike u tri uzastopna rata
VOLIM neobične, izuzetne ljude. Previše je prosečnosti oko nas u svakom smislu. Previše je straha koji nas usitnjava, sateruje u neke zaklone, da se skoro i ne vidimo - kaže za „Novosti“ književnica Olgica Cica iz Trebinja, povodom svog romana „Boje i barut“, romansirane biografije slikarke Nadežde Petrović, u izdanju Grafičkog ateljea „Dereta“.
Autorka na kraju knjige kaže da joj je jedan tekst u „Novostima“, o pojavljivanju novčanice sa likom velike slikarke, skrenuo pažnju na tu „posebnu ženu, hrabru, nadarenu, plemenitu“.
- U vreme kada je žena morala da bude samo muškarčev mali prst, usudila se da se ispolji kao celovita ličnost koja misli, govori, stvara, mitinguje, ide u rat, koja kreira svoj život onako kako želi i oseća, ne obazirući se na zapanjenost okoline, koja ne prašta originalnost i neuniformisanost. Nadežda bi i danas bila uočljiva i drukčija, a živela je krajem 19. i početkom 20. veka - objašnjava nam Olgica Cica.
* Zašto ste izabrali naslov „Boje i barut“?
- Logično je izrastao iz Nadeždine suštine i njene kratke i kao meteor blistave životne priče. Ona je bila zaljubljenik i majstor jasne, jake i čiste boje na svojim platnima. Živela je s bojama i gledala svet kroz njih. To je bio njen jezik, način izražavanja. To je bila ona sama. Ali nije se narcisoidno učaurila u taj svet gde se najbolje osećala. Bila je čovekolika iznutra, kao izvana. Bila je samarićanka, Kosovka Devojka, koja brižno neguje ratnike u tri uzastopna rata (dva balkanska i Prvi svetski rat), a taj deo njenog života obeležavam imenom barut. Nadežda pati sa svojim narodom, zabrinuta je za njegovu budućnost. Postaje medicinska sestra, želeći da što više očeva, braće, sinova i muževa ostane u životu. Ona je prvo čovek, pa tek onda umetnik. Nažalost, njenu sjajnu vertikalu pobeđuje pegavi tifus 1915. godine.
* Šta vas je najviše pogodilo u njenoj sudbini?
- U priči o njoj, kao i uopšte u životu, pogađa me što naš mentalitet često ne prepozna vrednosti, ne daje im zasluženo mesto, i zato mnoge od njih bespovratno propadnu, ne usuđujući se da se oglase i strepeći od uzaludnosti.
* Smatrate li da se nismo dovoljno odužili Nadeždi Petrović?
- Ljudima kakva je Nadežda - tvorac lepote, heroina, humanitarka, ne može se niko i nikad dovoljno odužiti. Skoro sve veličine u istoriji čovečanstva su ostale uskraćene, ali one su baš zato i velike što više daju, nego što očekuju. One su neiscrpne u davanju, ali su i svesne ljudske ograničenosti. Ipak, vole čoveka takvog kakav jeste. Htela bih da se svi mi češće setimo da, prepoznajući i ceneći te veće i bolje od nas, obogaćujemo sebe budeći sopstvenu plemenitost i svetlost, koje tako često zatrpavamo grubošću i senkom. Moja knjiga o Nadeždi Petrović je potreba da nešto, makar malo i skromno, učinim za nju i da pokažem radost što i takvi postoje. Taj mali napor za ljudskost i lepotu me je veoma usrećio.
BORAC BEZ ILUZIJA - UVEK učim od boljih od sebe. Od ovakvih kao što je Nadežda Petrović treba da učimo kako biti čovek, borac, kako ustati kad padneš, kako ostati veran onom najboljem delu sebe, kako osećati drugog čoveka, kako zaista živeti život, a ne samo imati iluziju da ga živiš - kaže autorka.

B. ĐORĐEVIĆ