Antropologija AIDS-a

01.05.07

Antropologija AIDS-a: rizično ponašanje intravenskih korisnika droge, kao što su autori nekoliko prethodnih prikaza1 zaključili, pripada domenu istraživanja ljudske telesnosti. Pored toga, ako možda ne i bitnije, ovo je knjiga koja se bavi koncepcijama koje određena grupa ljudi ima o određenom elementu sopstvene telesnosti. Naime, reč je o upravljanju rizikom od krvlju prenosivih bolesti pri, opet, vrlo određenoj praksi – intravenskom korišćenju droge. U tom smislu, ona je značajan doprinos antropološkim istraživanjima ljudske kognicije. Međutim, njena vrednost se tu ne iscrpljuje. Ova studija predstavlja primer, u domaćoj sredini redak, uspešnog povezivanja akademske antropologije sa njenom primenjenom i društveno relevantnom stranom.
Osnovu za ovu monografiju predstavlja istraživanje kvalitativne dimenzije faktora rizika od infekcije HCV-om i HIV-om, sprovedeno tokom 2004. i 2005. godine u Beogradu, u saradnji londonskog Imperial Collegea, beogradskih ogranaka UNDP-a i Lekara sveta, kao i Centra za etnološka i antropološka istraživanja. Ona, stoga, predstavlja primer za to kako profesionalni antropološki2 angažman može da igra bitnu ulogu u sferama života koje nisu striktno ograničene na akademski domen. Naime, kvalitativno istraživanje prakse intravenskog korišćenja droge motivisano je idejom da njegovi rezultati ukazuju na dimenziju rizika koja obično nije osvetljena klasičnim medicinskim ili epidemiološkim istraživanjima, te da tako može doprineti porastu uspešnosti programa prevencije zaraza HIV-om i HCVom. Međutim, ova knjiga je daleko od toga da deluje kao puka tehnička, odnosno „upotrebljiva“ etnografija: narativi ispitanika korišćeni su kao ilustracija napora da se ocrta „mentalna mapa“ rizika, te da se tako pruži podsticaj kako antropološkoj teoriji, tako i njenoj primeni. Dakle, autor kombinuje dve strane – etnografiju i njene implikacije, uspevajući u onome što je malom broju antropologa pošlo za rukom, a to je da ostvari konstruktivan odnos teorije, etnografije i (široko shvaćene) politike.
Knjiga Bojana Žikića je pregledna i jasno organizovana. Nakon uvodnih napomena o izvođenju (Organizacija istraživanja) i metodologiji (Etnografija intravenskog korišćenja droge u Beogradu) samog istraživanja, pažnja je usmerena na koncept rizika, koji je opet podeljen kako prema „objektivnim“, tako i prema kategorijama u koje ga svrstavaju ispitanici (Osnova pribora za ubrizgavanje droge: igle i špricevi, Interpersonalna aktivnost intravenskog korišćenja droge, Percepcija kontrolisanja rizika: čega se plaše najviše intravenski korisnici droge, Rizično okruženje). Knjiga se završava kratkom raspravom o mogućim implikacijama (Mogućnost primene rezultata proučavanja rizika od HIV i HCV među intravenskim korisnicima droge). Jasna struktura naučnog teksta funkcioniše kao dobra protivteža surovosti i sirovosti etnografskih podataka odnosno – narativa samih ispitanika kojima je ilustrovan. Jedna od vrednosti ove studije jeste upravo u „necenzurisanosti“ načina na koje ispitanici konceptualizuju svoja, većini čitalaca strana ili barem vrlo odbojna, iskustva. Na taj način autor uspeva da skrene pažnju sa tradicionalnog bavljenja etnografijom – ako ne lepih stvari (kao što su, na primer, svadbe i krštenja), a ono barem neutralnih ili „udobnih“ (mitovi ili diskursi) – na društvenu praksu koja, mada za većinu nevidljiva, jeste nešto što se dešava ovde i sada, te je itekako legitiman predmet antropološke analize, čak i ako bismo zanemarili njenu praktično-političku stranu.
Istovremeno, kada je način prezentacije u pitanju, Žikić hoda tankom linijom između etnografskog senzacionalizma i naučne rigidnosti, uspevajući da ne zapadne ni u jedno od ta dva. S jedne strane, on ne konstruiše „etnografiju suza“, čija bi vrednost bila zasnovana na pretpostavljenom sažaljenju i/ili užasnutosti koju bi čitaoci trebalo da osete pri susretu sa iskustvima narkomana, te tako izbegava zamku antropološkog zastupanja.3 Ali, s druge strane, on se ne pretvara ni da je pisanje o praksi intravenskog korišćenja droge identično sa pisanjem o, recimo, pokladama. Sam autor iznosi u uvodu da, „Ova studija nije rađena ni sa nekim posebnim simpatijama za populaciju u okviru koje je vršeno istraživanje, [ali] ... nije ni sa antipatijama“.4 Tako, može se reći u najboljem D"Andradeovskom maniru, autor uspeva da demonstrira čitaocima šta znači naučna zainteresovanost bez upadanja u prezainteresovanost ili nezainteresovanost. Paradoksalno, jedina slabost ove knjige jeste upravo u strogosti s kojom se autor pridržava ovog srednjeg puta: njegov glas je gotovo potpuno prigušen, kao da se trudio da ni na jedan način ne utiče na percepciju problema kod samih čitalaca.
Antropologija AIDS-a predstavlja celovito i zaokruženo delo, koje po značaju, dometu i kvalitetu prevazilazi okvire domaće disciplinarne produkcije. Naime, ona se može čitati na više načina. Za studente etnologije i antropologije ona predstavlja dobar primer istraživanja u domenu primenjene etnologije, te i inspiraciju za njihove buduće karijere ili istraživačke poduhvate; kolegama u disciplini ova knjiga ubedljivo demonstrira kako je moguće kombinovati uzbudljivu, aktuelnu i nadasve relevantnu antropologiju sa minucioznim istraživačkim tehnikama; onima iz srodnih disciplina, političarima i javnim ličnostima zainteresovanim za politiku zdravstva i naročito za programe prevencije HIVa, HCV-a i AIDS-a, ona pruža sistematizovan pogled na dosad neistraženu dimenziju problema. Konačno, a možda i najbitnije, zainteresovani čitaoci, nezavisno od toga koje su struke, uveriće se da je ova knjiga istovremeno važno i zanimljivo štivo.
Jana Baćević

01.07.06

Etnoantropološki problemi

Monografija Antropologija AIDS-a – rizično ponašanje intravenskih korisnika droge, dr Bojana Žikića, pripada širokom domenu antropološkog proučavanja ljudske telesnosti, gde je naglasak stavljen na zdravstvene, posebno epidemiološke uslove tretmana ljudskog fizičkog tela određenim opojnim supstancama, tačnije na zdravstvene i sociokulturne posledice takvog tretmana, a sve to u svetlu mogućnosti stvaranja epidemiološke i društvene osnove za širenje AIDS-a. Predmet autorovih istraživanja predstavlja intravensko korišćenje droge, kao poseban vid negativnog zdravstvenog i sociokulturnog tretmana ljudskog tela, koje se pojavljuje kao dominantan faktor rizika kada su u pitanju krvno prenosive bolesti.
U ovoj knjizi prikazani su rezultati kvalitativnog antropološkog istraživanja koje je obavljeno tokom 2005. godine među intravenskim korisnicima droge u Beogradu. Ta populacija izabrana je za ovu studiju-primera pošto predstavlja društvenu grupu čiji su pripadnici posebno vulnerabilni na pomenute vrste bolesti i koji, samim tim, mogu da se okarakterišu kao društvena i kulturna podloga eventualnom izbijanju epidemije AIDS-a u našoj sredini.
Koristeći teorijske koncepte rizičnog ponašanja i rizičnog okruženja, autor je ukazao na sve bitne elemente prakse intravenskog korišćenja droge koji mogu potencijalno da doprinesu širenju AIDS-a, ali i na to – na koji način se data saznanja mogu upotrebiti upravo u cilju prevencije takvog razvoja događaja. Pored uvodnog teorijsko-metodološkog dela, autor je predstavio organizaciju istraživanja u smislu metodologije naučnog obaveštavanja i naučnog objašnjenja, te u statističkom, strukturnom i infrastrukturnom smislu. Izložio je materijal i analizirao ga tako što je, zapravo, apostrofirao sve ono od čega se sastoji imenovano rizično ponašanje pripadnika date populacije u kontekstu intravenskog korišćenja droge. Tako je razmatrao upotrebu igala i špriceva, percepciju kontrolisanja rizika i potrebu za tim od strane samih intravenskih korisnika droge, rutine injektiranja i vidove rizičnog okruženja, kako fizičkog, tako i socijalnog.
Autor je posebnu pažnju posvetio problematici mogućnosti dalje primene rezultata proučavanja rizika od HIV-a i HCV-a među pomenutom populacijom u smislu sociokulturne dimenzije prevencije širenja oboljenja koja uzrokuju ti virusi. Naime, nakon što je praksa intravenskog korišćenja droge predstavljena u najboljem etnografskom maniru, izneto je mišljenje da – ako već različiti vidovi društvene kontrole i prinude nisu uspeli da iskorene tu praksu – upoznavanje sa njom treba da bude iskorišćeno upravo u svrhu pokušaja smanjenja štete od nje. Bolesti koje se prenose krvlju, a od kojih neuporedivo veći rizik preti onima koji svakodnevno dolaze u nezaštićen i medicinski nekontrolisan dodir sa svojom i sa tuđom krvlju, ne pogađaju samo takve osobe. Njihova meta može da bude praktično bilo ko, a da bi se suzio socijalno epidemiološki prostor za prenošenje tih bolesti, potrebno je sprovesti mere prevencije upravo među pripadnicima onih društvenih grupa koji su im najizloženiji usled svojih navika.
Sa druge strane, kako su pokazala slična istraživanja u svetu – i to, kako u zemljama trećeg sveta, tako i u zemljama u tranziciji i u razvijenim zemljama – takve mere pokazale su se kao izuzetno neuspešne ukoliko su bivale zasnovane isključivo na epidemiološkim, odnosno medicinskim agendama, uopšte. Određene rezultate dale su tek one akcije koje su bile zasnovane na sociokulturnom upoznavanju sa idejama, ponašanjem i navikama pripadnika vulnerabilnih populacija.
Odatle, istraživanja dr Žikića ne samo što predstavljaju pionirski poduhvat u domaćoj nauci, u doslovnom smislu, kada je u pitanju epidemiološka tematika uopšte, a posebno problem AIDS-a, već predstavljaju i doprinos u smislu toga što antropološkim uvođenjem u svet intravenskih korisnika droge i upoznavanjem sa onim elementima njihove prakse koji su rizični na širenje krvno prenosivih bolesti ukazuju na sociokulturnu dimenziju problema čije razumevanje predstavlja uslov sine qua non za funkcionalno bavljenje tim rizikom.
Danijel Sinani