Zubima za vjetar

14.05.11 Danas

Slučajni susret, u drevnoj Veneciji između dvoje glavnih junaka, biće okidač da odigraju partiju ruleta u kojoj će jedno sve dobiti, a drugo sve izgubiti. Priča se potom vraća u prošlost, u dve paralelne radnje u rasponu od pola veka. U njenom središtu su Jana i njena unuka Ora.

Jana, mlada Crnogorka, majka dvogodišnje devojčice koja očekuje još jedno dete, nekoliko godina po okončanju Drugog svetskog rata, ubija muža - istaknutog partizanskog oficira. Jer je od nje sakrio da je pre rata imao porodicu.

Partija će Janu prisiliti da se vrati u učaurenu i zaostalu Crnu Goru, iznad čijih krutih pravila neće uspeti da se izdigne, već će morati da živi „hvatajući se zubima za vjetar“. U tu i takvu Crnu Goru jedan čovek dolazi za Janom, ali će se ubrzo nepovratno razočarati u partiju i godinama kasnije postati jedan od najpoznatijih disidenata Titove Jugoslavije.

Posle pola veka, Balkan izlazi iz novog rata, Crna Gora je jednako siromašna i neosvešćena, a Janina unuka Ora je neprilagođena i buntovna. Teško pristaje na novi sistem podaništva i potčinjenosti. Po povratku sa puta u Ameriku, Ora će neplanirano svratiti u Vojvodinu, kod one prve dedove porodice. Tu će upoznati tople ljude, ali i otkriti jednu mračnu tajnu...

To je siže obimnog romana, prvenca Ines Mrdović, poznate crnogorske novinarke koja se danas istovremeno bavi i književnošću i borbom protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao aktivista civilnog sektora.

Ona je u ovom dvodelnom harmonično komponovanom romanu realističkog prosedea u dvadeset jednom poglavlju, svoje junake i događaje smestila u okvire nekoliko vremenskih prekretnica - u 1949/1950, 1995/1996. i prološku 2005. godinu. Tu smenu godina i generacija, propratila je logičnim smeštanjem i ukrštanjem i različitih prostornih okvira - juga Srbije, Vojvodine, Crne Gore. Naslovna sintagma „zubima za vjetar“ ostaje kao propratni čin svakog vremena i svih prostora, bez obzira na to što ju je spisateljica stavila u usta svoje glavne „tragetkinje“ Jane Perović i što je uz nju najsraslija i njoj najpotrebnija.

Brojna su pitanja isturena pred čitaoca, od nekih događaja krećemo sa žustrim dijalogom s junacima, s buntom, analizom i vrednovanjem svega logički iskazanog i sklopljenog. S naše vremenske distance, ponešto, kao na primer aplauz publike na suđenju Jani Perović, učini se čak grotesknim. Čovek se iskreno zapita da li vredi baviti se ijednim pitanjem pod kapom nebeskom ako neke kategorije ostaju nepromenjene. Šta znači moral ako se u njegovo ime ubija, otima, siluje, ratuje, obavljaju čistke neistomišljenika i leče kompleksi inferiornosti? Šta znači braniti obraz, braniti sina, državu - kad se u to ime unesrećuje i sveti zbog nezadovoljstva samim sobom? Dokle će čovek dopuštati da revolucija „jede svoju decu“?

Jedno vreme - ono bliže 1949. godini - nosi svoje breme, svoje aveti i ističe svoje idole, među kojima je najimpozantnija figura partizanskog komesara Danila Vranca koji je bio spreman „da gazi po vatri da bi ostvario cilj“, da bi napredovao i nešto postigao u životu. Sva imovina bogatih je konfiskovana i nacionalizovana a za Danila i njegovu porodicu nije bilo oskudice u hrani, imao je struju i partijsko vozilo na raspolaganju, povlastice kakve njegovi susedi nisu imali. Taj uzvišeni i visokocenjeni partizanski borac - nije imao ništa protiv toga! Njegova savest i osećaj za pravdu nisu okrznuti ni poljuljani, čak ni antipodom u isledniku Ivanu Neleviću, čoveku sa zaštitničkim instinktom za pravdu ali na početku s nedovoljnom snagom da pobedi i sopstvenu slabost. Ipak, ostvariće u životu neki svoj vrhunski domet, što je ujedno i najjača svetlost i živa nada za izlazak iz mraka u romanu.

One iz vremena 1995. koji gledaju u tuđe i tamo nalaze sve bolje, koji vapiju za „fantastičnim svijetom“ Amerike koji baca „u trans“, „na koljena“, rajskom zemljom slobodnih i srećnih, gde se „diše punim plućima“, spisateljica ocrtava podjednako koloraturno kao i one nekultivisane, neprilagođene, nazadne i nespremne za promene i proširenje vidika. U Vojvodini se živelo u iluzijama, sa indoktriniranom svešću, zatočenim umovima, nenaučeno da je sloboda jedina istinska vrednost. One pak koji su se Zapada domogli i osetili njegov ukus, domaći su doživljavali kao promašene povratnike ili uzete pod svoje (Zapada), otuđene, daleke, bez osećaja i potrebe za bliskošću. To su oni koji su jedan od detalja ružne balkanske slike, u okovima sopstvene duše bez tolerancije i koji utehu nalaze u folk kiču... Po Ori, unuci Jane Perović, junakinji koja unosi neki red u mračnu prošlost i neosvećene dugove, poravnanje svojim odlukama koje se kose sa onim što će reći njena familija, „ceo ovaj region je jedan težak bolesnik koji grca u svojoj bolesti a svetski moćnici isprobavaju različite terapije - pa možda neka pokaže rezultate“. Sankcije, inflacija, „bistrenje“ politike na svakom koraku, beznadežna, smutna i zla vremena nose kao svoj pečat i sudbinu. U stilskom smislu, roman je primer prave realističke proze - oslobođene poetike onoliko koliko je i čitav oslikani period takav. Nema mnogo osećanja pa nema ni emotivnog verbalnog naboja. Stanje inhibiranosti, sabitosti, nosilac je života ovih često do ogoljenosti surovih i muškaraca i žena.

Spisateljica Ines Mrdović smelo se uhvatila u koštac s temama koje će izazvati pravu buru među čitaocima, ali to valjda i jeste cilj angažovane, funkcionalne književnosti koja treba da stvara neki bolji, vrli svet, nerascepljen, bez raskola i zaceljen od rana i suviše razornih zabluda. Taj nukleus, ta jezgrena energija u romanu Ines Mrdović, počinje od Jane Perović i nastavlja da se razvija kroz njenu unuku Oru. Nadajmo se i dalje - kroz neki novi literarni poduhvat Ines Mrdović.

Radica Ilić