Život na razglednici

17.07.04

Ana Ristović rođena je u Beogradu. Diplomirala srpsku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autorka je četiri zbirke poezije: Snovidna voda (Književna omladina, Pegaz, 1994.), Uže od peska (Gradac, Čačak, 1997.), Zabava za dokone kćeri (Rad, Beograd, 1999.), i Život na razglednici (Plato, Beograd, 2003.)
Za knjigu "Snovidna voda" dobila je nagradu "Branko Radičević", a za knjigu "Zabava za dokone kćeri" nagradu "Branko Miljković" i nagradu sajma knjiga u Igalu. Knjiga "Život na razglednici" ušla je u najuži izbor za nagradu "Vasko Popa".
Njena poezija prevođena je na slovenački, makedonski, slovački, bugarski, finski, engleski i njemački jezik, a prisutna je i u nekoliko domaćih i stranih antologija.
Ana Ristović prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Urednica je revije za kulture Balcanis.

U vašoj najnovijoj knjizi, "Život na razglednici", poezija je smještena između putopisa i eseja. Kakvo značenje oni imaju za poeziju?
- Sastavljajući knjigu, jednostavno sam pošla od ideje međusobnog preplitanja žanrova i različitih pogleda na svijet, tačnije, od ideje, da putopis i esej predstavljaju dva temeljno različita pogleda na svijet, pokušaja da se on sagleda i razumije. Putopisni pogled na svijet je nešto površniji, on se zadržava na samom gledanju i upijanju viđenog, bez potrebe da se viđeno i kritički sagleda, promisli; za razliku od esejističkog pogleda koji svijet promišlja, dopuštajući mislima da se kreću nepredviđenim rukavcima. Poezija je tu, u središtu knjige, kao žanr koji može sjedinjavati u sebi oba pristupa, kao ona koja istovremeno gleda svijet, secira ga svojim istančanim okom, da bi stvorila nadogradnju, koju možemo imenovati nova, izmaštana ili oneobičena stvarnost. Dok se putopis u mojoj knjizi kreće predjelima Švedske, i dok esej razmišlja o putovanju kao takvom, kao i o svima onim žiteljima naših balkanskih krajeva koji godinama nigdje nisu putovali, poezija, obuhvaćena ciklusom pod nazivom "Sobne muve" se bavi uglavnom putovanjima kroz intimne prostore naše (moje) duše i svakodnevice koji se uvijek mijenjaju, i za koje ne postoji povratna karta, već samo u jednom pravcu.

Kako se dobija ta karta ili ko je onaj ko piše poeziju?
- Tu kartu, za razliku od mnogih drugih za neke udaljenije destinacije, posjeduje svako. A onaj ko piše poeziju nije niko poseban, isto je biće koje čini i mnoge druge stvari u svom životu. Možda je samo malo pažljiviji posmatrač, mada dobrih posmatrača ima svuda, a niko ih još nije proglasio za pjesnike.

Šta u vašoj poeziji pridobija posebnu pažnju i zavrijeđuje više nego do sada da bude kazano?
- Od moje treće knjige, "Zabave za dokone kćeri", pa i u ovoj poslednjoj, sve više me interesuje pokušaj da se u poeziju transponira prostor svakodnevice, da se opjeva ono obično, svakidašnje. Pored toga, tu je i u mojim pjesmama sve prisutniji svijet unutrašnje intime, mogla bih reći i ľ emotivne. Ono što me ipak najviše interesuje je kako "pričati" u poeziji o svemu onom običnom, svakidašnjem, a ne zapasti u banalizaciju. Interesuje me taj izazovni rub, i vještina kretanja po njemu.

A prije treće knjige?
- Gotovo svi pjesnici na svojim počecima (u prvim knjigama) ne mogu a da ne odole zavodljivosti barokne razbarušenosti. Čini im se da u pjesmu treba staviti sve; ukoliko su u poeziji skloni naraciji, čini se da se njihova narativnost preliva preko ruba, ukoliko posežu za deskripcijom, poezija počinje da im liči na kitnjastu jelku. Mene su, u početku, u prvoj knjizi "Snovidna voda", ali i u drugoj "Uže od peska", prije svega u poeziji interesovali bajkoviti "predjeli" sušte imaginacije u kojima je bilo malo mesta za stvarnost; tačnije, ukoliko je moje lične, ili tuđe stvarnosti u poeziji tada bilo, bila je isključivo prelomljena kroz prizmu bajkovitog, raspričanog stiha, koji se trudio da pronikne iza "ogledala". Kasnije je stvarnost sve više prodirala u moje stihove, kako sam shvatala da je sama stvarnost po sebi čudna, neverovatna i da poezija ne mora samo da izmišlja novo, već je dovoljno da oneobičava već poznato.

Da li je uticao na sve to odnos modernog čitaoca prema poeziji i kakve on zahtjeve postavlja uopšte?
- Danas, kao i uvijek što je bilo, čitalaca poezije ima malo. Dok se proza može prilagođavati tržišnim zahtjevima koji podrazumijevaju laku probavljivost, i pri tom računati na određeni uspeh, poezija, čak i kada je "lako probavljiva" ostaje slabo čitana. Zbog toga, međutim, ne treba očajavati, besmisleno je. Nikada nisam, pišući, razmišljala o tome kako udovoljiti čitaocu, već kako reći nešto na pravi, jedinstven način. Najviše me raduje kada u moje knjige uspijevaju da zarone i oni čitaoci koji nisu pjesnici ili ljudi koji se profesionalno bave književnošću ľ oni su, naime, najiskreniji.

Čest kriterijum u naznačavanju razlika prisutnih u biću poezije danas je polnost. Kakav je vaš stav prema tome?
- Iako je podjela na žensko i muško pismo danas postala veoma popularna, smenivši neke druge, nekadašnje podjele u poeziji i uopšte u literaturi, moram reći da osobu koja piše, u trenutku dok piše, doživljavam kao bespolno, odnosno izvanpolno biće. Postoje muški autori koji pišu ženskim pismom, postoje i ženske autorke koje pišu muškim pismom: u odgovarajuću fijoku stavljaju vas drugi. Čini mi se da je danas neke druge diktate smijenio diktat polnosti, tačnije rodnosti. Nedavno sam u razgovoru sa jednim američkim pjesnikom saznala da se u Americi na svaku knjigu stavlja određena naljepnica sa natpisom koji knjigu, putem malog marketinškog trika, svrstava u određeni kod. I tako na primjer, na knjigama poezije piše: "Njomens poetry", "Lesbian poetry", "Gay poetry", "Afroamerican poetry", i tome slično, što je samo jedan oblik getoizacije pod maskom tzv. "demokratizacije" literature i pogleda na svijet. Ostaje mi onda samo da se upitam, šta bi rekao Kavafi, kada bi na njegovu knjigu nalijepili naljepnicu "Gay poetry"? Ili, šta bi rekao bilo koji drugi pjesnik ili pjesnikinja, čija poezija, svojim kvalitetom prevazilazi bilo kakve podjele na ovo, ono ili neko treće pismo? Razlika ima svakako mnogo više nego što nam to nameće danas i uvijek prisutna terminologija, i dobro je što je tako.

Pisac kao nijema statua

Malo čitalaca a opet poezije sve više. Mora li pjesnik biti lično angažovaniji u predstavljanju sopstvenog djela ili je dovoljno da to prepusti slučaju (izdavaču, kritičarima, knjižarama...) sa sigurnošću da će ga čitaoci pronaći kad bi i sam to želio?
- Ono što mi se danas čini važnim, kada je u pitanju predstavljanje književnosti u nas, jeste inovacija koja se tiče književnih večeri. Naime, na književnim večerima koje su prilično anahrone, pisac uglavnom ima ulogu nijeme statue, nekoga ko je, čini se, tu zalutao slučajno, dok glavnu ulogu preuzima kritičar koji govori o njegovom djelu. Umjesto toga, čini mi se da bi bilo mnogo korisnije, da na književnim večerima moderator (ili sam kritičar) preuzme ulogu osobe koja sa piscem/pesnikom razgovara o njegovoj knjizi, što bi omogućilo i uključenje publike, i svakako dinamizovalo načine na koje se predstavljaju jedna knjiga i njen autor. Kada me pitate za angažovanje samog pjesnika oko predstavljanja sopstvenog djela, moram reći da je danas uglavnom sve na samim piscima, počevši od angažovanja oko promocije kao i potencijalnih prevoda na druge jezike i tome slično, ukoliko im, naravno, to ne omogući prethodno dobijena nagrada. Rijetki su izdavači koji se sami za to pobrinu.

Pjesnik samog sebe provjerava

Ako bi se od vas zatražilo da nešto poručite onima koji tek počinju pisati kako bi glasila vaša poruka?
- Danas je mladim pesnicima koji tek počinju da pišu mnogo teže nego nama, nešto starijima, koji smo počinjali devedesetih. Naime, nekada je bilo mnogo lakše objaviti prvu knjigu, s obzirom da je postojalo nekoliko konkursa na koje se mogao poslati prvi rukopis. Osim toga, postojalo je i mnogo više književnih časopisa koji su omogućavali redovno objavljivanje najnovije pjesničke produkcije. Nekada je, na primjer, u Srbiji, časopis "Reč" (i pre njega "Književna reč") predstavljao upravo takvo jezgro. Jedino što bih mogla da im poručim je, da pjesnik samog sebe provjerava, iz knjige u knjigu, i da, ukoliko je dobar, uvijek ima osjećaj da se nalazi na početku.

Jovanka Uljarević

21.06.04

Ana Ristović: Postoji granica, koju kada pređemo, možemo reći da smo u potpunosti usvojili strani jezik. I ta granica se zove strah od zaborava maternjeg jezika. Igor Marojević: Moguće je imati više ognjišta: spakovati sopstvene korene i odlučiti na koje mesto ih je trenutno najbolje presaditi
U Srbiji je ponovo na delu nacionalna i jezička klaustrofobija. Sve, naravno, iza priče o zaštiti nacionalnog interesa i identiteta. Kao da se opet zaboravilo da kultura nekim (al)hemijskim procesom, upravo u dodiru sa Drugim i Različitim, dobije neodoljiv ukus.

Kao da se zaboravilo da introvertno ograđivanje kulturološkim granicama zatvara prirodni proces prožimanja bez kojeg duh (pojedinačni i nacionalni, kako god) kao i jezik postaju krti, suvi, mrtvi. Kulturne birokrate provincijalnog tipa ponovo su zasele i kladimo se da bi dobile blagi infarkt kada biste im saopštili da je Berlinski zid srušen poooodavno.

Antiprovincijalizam

Oni (pisci) koji su se bez straha bacili u more različitosti i drugosti svojim knjigama su protivotrov ovakvom nametnutom simplifikovanom naci-identitetu. Ceo jedan tim mogao bi da se sastavi od pisaca koji su u skorijoj prošlosti (a i trenutno), boravili u drugoj zemlji i drugom jeziku i odatle, svako u svojoj šifri, sačinili bedekere antiprovincijalizma.

Spomenućemo samo neke autore, čiji je najopštiji zajednički imenitelj upravo to - hrabar pogled na Drugu stranu: knjiga "Meksiko" Vladimira Arsenijevića (značajna i po tome kako je zaobiđena u tzv. kritici), "Pisma iz Španije" Gordane Ćirjanić, skoro ceo opus Dubravke Ugrešić iz poslednjih deset godina, "Oni ni mrava ne bi zgazili" Slavenke Drakulić, a tu su i dela pisaca kao što su David Albahari, Nebojša Jovanović, Igor Marojević, Ana Ristović. Upravo tekstovi dvoje poslednjih daće nam, naravno, potpuno individualni pogled i još neki od bezbroj rukavaca jezičkog dodira s onim izvan nas.

- Da bismo na izložbi slika na pravi način videli jednu sliku, potrebno je da se od nje, nekoliko koraka, udaljimo. Nekoliko koraka postaju presudni za naš doživljaj: kroz blagu distancu, sve nijanse boja i sva značenja koja nam slika sugeriše sagledavamo na pravi način. Za istinsku bliskost često je potrebno odstojanje. Holandski istoričar i esejista Leon Hansen mislio je na to, rekavši da svaka "intimnost podrazumeva bliskost, ali isto toliko i odstojanje: kao kretanje ka drugom, ona proizlazi iz svesti o udaljenosti". Ponekad je tako i sa našim jezikom, koji smo davno naučili da osluškujemo - kaže Ana Ristović.

Ona dodaje da "udaljivši se od prostora u kome je njegova upotreba svakodnevna, jezik počinje da govori umesto nas i čini se da tek tada, u njegovim susretanjima sa drugim, stranim jezikom, naš jezik počinje da pulsira nekim novim bojama".
- Upravo takvo je bilo moje Şjezičko´ iskustvo u Sloveniji. Postoji granica, koju kada pređemo, možemo reći da smo u potpunosti usvojili strani jezik. I ta granica se zove strah od zaborava maternjeg jezika. To je granica, posle koje dva jezika teku, poput dve paralelne reke, ne mešajući svoje tokove.

Zahvaljujući stranom jeziku, bolje upoznajemo sopstveni, iznova ga sagledavamo kroz razlike, a zahvaljujući udaljenosti od svog jezičkog područja, sopstveni jezik počinjemo da osluškujemo na jedan novi, iznova otkrivalački način i postaje nam možda bliži nego što je to ikada bio. Kroz slovenačku poeziju i pisanu reč, bolje sam sagledavala svoju sopstvenu. I moj govor i moja pisana reč, dobijali su one nijanse iskustva, koje nudi upravo udaljenost: a otuda i neka novoostvarena bliskost - kaže Ristović

Maternji lakša opcija

Iako je, kako kaže, izvan jezičke matice gotovo tri godine, dakle relativno kratko, Igor Marojević smatra da mu dodir sa španskim predstavlja izvesnu prednost.

- Kako još od ranije pišem "Žegu", roman čiji motivi mogu da budu "skliski" za obradu, to sam za sada u upoznavanju španskog na lagani uštrb srpskog video čak i izvesnu prednost, sastavni deo potrebe da izvan matice izgradim privremeni toranj iz koga ću moći da sa daljine sagledavam pominjane motive. U takvom smislu je moguće imati više ognjišta: spakovati sopstvene korene i odlučiti na koje mesto ih je trenutno najbolje presaditi.

No, mogu da zamislim kako je započeti novo delo na maternjem jeziku kad pisac boravi u jednom, tuđem, već dovoljno dugo da npr. izgubi aktivnu upotrebu nekih sinonima. Verujem da u tome ima neke "dijalektike isključivosti". Posledično, na kraju bi čoveku verovatno ostalo ili da se opredeli za drugi jezik i pokuša da potisne maternji, ili da se odlučno vrati maternjem.

Ja sam već morao da tokom priprema za izvedbu moje drame "Nomadi" direktno na španskom dopisujem dijaloge; to jeste forma književnosti u kojoj se ispričano može prilagoditi izvesnim jezičkim ograničenjima, dok u prozi mora biti drugačije, ali sam na osnovu tog iskustva pretpostavio da je prelazak na tuđi jezik u principu od jednog trenutka moguć. No, ostati u maternjem jeziku je gotovo uvek lakša, a potpunija i zato verovatnija opcija - kaže Marojević.

T. Čanak

01.05.04

Zbirka poezije „Život na razglednici” Ane Ristović (izdavač „Plato” iz Beograda) još jednom je potvrdila mišljenje književnih kritičara da autorka pripada najoriginalnijim savremenim mladim srpskim pesnicima. Ana Ristović, koja već nekoliko godina živi u Sloveniji, čitaocima se obraća neobičnim poetskim slikama koje, koliko god u sebi imale ironičnu notu, otkrivaju intimno lirsko, iskazano modernim, samosvesnim jezikom.

Knjiga „Život na razglednici” ušla je u uži izbor za nagradu „Vasko Popa”. Neobično komponovana, ona je, svakako, praznik u našoj najnovijoj poeziji.

Knjigu počinjete putopisom, završavate esejom, između je poezija. Neobično, nema sumnje. Kako ste se, i zašto, na to odlučili?

- Odlučila sam se da knjigu sastavim kombinujući putopis, poeziju i esej, vođena idejom da su „putopis i esej dve tačke između kojih se kreće klatno naše pisane reči”. Tačnije, da naša pisana reč, bilo da je reč o poeziji ili prozi, uvek gravitira između dva oblika izražavanja i opažanja. Jednog, koji prilazi svetu bez potrebe da ga komentariše ili da prema njemu uspostavi kritičku distancu (kao što je to putopis) već da ga samo „opiše”, i drugog, koji posmatra svet iz njegove senke, nošen potrebom da razotkrije sve slojeve stvarnosti koja nas okružuje i da o njima razmišlja, dopuštajući mislima da se kreću neočekivanim rukavcima, kao što to čini esej. A samu poeziju, koja je zastupljena u središnjem delu knjige, vidim kao žanr koji u sebi može da sadrži i jedan i drugi pristup svetu pri čemu je, po mom mišljenju, najbolje ukoliko uspeva da ih na pravi način spoji u jedno.

Mali kosmos

Kojim prostorima putuje Vaša poezija?

- Za razliku od početnog putopisa i završnog eseja koji govore uglavnom o putovanju, odnosno o nemogućnosti putovanja ali i o razmišljanju šta je to što nam putovanja donose, pesme obuhvaćene ciklusom „Sobne muve” usredsređuju se na intimni prostor - jedne sobe, u kojoj se putuje, uvek uzbudljivim i novim ulicama sopstvenih i tuđih emocija. Nadovezaću se na Kavafija, i reći: nema čudnije zemlje, nema nepreglednijeg mora, nego što je to zemlja-more-grad-tvrđava, ponekad kula, ponekad prozor, a ponekad i ruševina, zvana naše srce. Upravo zbog toga se radujem, kada čujem od čitalaca i kritičara da pesme u ovoj zbirci čitaju kao ljubavne. Postoji, naime, grad koji nas uvek prati. I to je onaj koji je u nama. Da hodamo njegovim ulicama učimo se ceo život. I o njemu je, možda, najteže pisati.

Unosite vrlo aktivnu i prepoznatljivu stvarnost u pesme. Da li je reč o novoj „romantici svakodnevice” kakvu nam sugeriše život u 21. veku?

- Kako se od običnog, svakodnevnog motiva može stvoriti čitav mali kosmos, između ostalog odlično nam govori čuvena pesma Vilijama Karlosa Vilijamsa „Samo da kažem”. To je ona poznata pesma o šljivama u frižideru. Kada je novinar koji je radio sa Vilijamsom intervju prokomentarisao da se ta pesma suprotstavlja mnogim shvatanjima o tome šta jedna pesma treba da bude i šta se sve može pretočiti u poeziju, Vilijams je odgovorio: „Da, zato što niko ne veruje da poezija može da postoji u njegovom sopstvenom životu. To je jedna od naših prvih grešaka.”

Poezija svakodnevice, koja svoju inspiraciju traži u onom svakidašnjem, intimnom i oku bliskom, nije proizvod 21. veka, odavno se pojavila, samo što su određeni retro-pesnički trendovi, negovani ukusom književne i medijske javnosti, povremeno uticali da se zaboravi na to: naime, poezija svakodnevice ima bogatu tradiciju u našoj književnosti. Bežimo li, međutim, u poeziji od stvarnosti, nošeni pesničkom inercijom, isključivo u tipske slike zalazaka sunca i zvezdanog neba, bežimo i od mogućnosti da poezija promišlja i kritički sagledava svet koji nas danas okružuje, svet u kome i zalasci sunca, a i zvezde, mogu biti simulirani.

Nažalost, to je kao da gledate zvezdu, daleko na nebu, koja nije zvezda već satelit, ali kažete: „Ne, sateliti ne postoje, okružuju nas samo zvezde.”Ali, kada smo kod romantike, i satelit može biti veoma romantična slika, i ne samo to! Ne postoji ništa, što nije vredno poezije, o čemu se ne bi mogla napisati pesma. Naravno, ono što je osnovno jeste osećanje mere, veština jednog pesnika da izbegne padanje u banalno i već viđeno.

Poezija na kioscima

Iz nekoliko Vaših pesama naslutila sam i mogući odnos prema književnosti: pisci se, bojite se, mogu naći i u supermarketu, a opet, greh je odvojiti se od neke knjige, baciti je!

- U pesmi koju pominjete na šaljiv način dotakla sam se Svetskog dana poezije, tačnije situacije u kojoj pesnici čitaju svoju poeziju, između ostalog i u supermarketima. Međutim, ne vidim ništa loše u pokušaju da se poezija na različite načine približi čitaocima. Kao što mi se dopada ideja akcije prodavanja romana na kioscima, mislim da bi na isti način mogla da se prodaje i poezija i to bi bilo dobro. Ali, rekla bih da postoje izvesne protivurečnosti u samim pesnicima, koji su se oduvek osećali nedovoljno čitanima, a sa druge strane su, ukoliko se za to pružila mogućnost, gajili određen otpor prema bilo kojoj vrsti popularizacije poezije, braneći elitizam.

Poezija ovog doba nudi nam mnogo toga, današnja srpska poezija, o čemu svedoči izuzetno kvalitetna produkcija proteklih godina, po mom mišljenju, nudi nam mnogo više nego današnja srpska proza. Ono što mislim da je pre svega važno za poeziju, jeste da ide ukorak sa svojim vremenom, da ga promišlja na različite načine i da bude ono što je oduvek i bila: mudri, svevremeni svedok. I vremena i nas samih.

Anđelka Cvijić

24.05.04 Glas javnosti

Potraga za domovinom u tuđini u prostorima između putopisa i eseja. Lirska geografija arhetipa. Na početku je "prozni" sever, "Air mail" zapis o putovanju u Stokholm, na Baltik, u Skandinaviju. Sećanje na Crnjanskog i Hiperborejce. U sredini je poezija severozapada, "Sobne muve": "Kada smo se uselili/bili smo napola u zemlju/napola nad njom/stan u suterenu sa pogledom na vrt/pun breskvi i višanja u cvatu" ili "Tolari i dinari se mešaju u mom džepu: zenit i pomračenje sunca/u istom času, na obe strane neba" ili "Preko tri granice/kroz tri države/putuju na usijanim gumama/sa mnom, ka tebi/smrznute sarmice".

Na kraju, tačan i zanimljiv esej "Život na razglednici", pravac - jugoistok. O nama koji godinama nismo mogli da odemo u neku drugu zemlju. Ko je čovek koji ne putuje? Da li živi na razglednici "koju niko ne bi stavio u svoj džep", da li je zbog toga "u suštini filosof"? Zapravo, kaže autorka, to je čovek koji "ne piše filosofske eseje, on filosofiju živi". Pesnik?

13.12.03 Politika

Sada je već sasvim izvesno ustvrditi da je sa svakom novom pesničkom zbirkom Ana Ristović (1972) polako i postepeno, bez naglih potresa, oblikovala svoj pogled na svet i poetiku – kao i autentičnu formalnu i jezičku artikulaciju – u kojoj ironijski podtekst usmerava egzistencijalno-ezoterične slike/prizore i sofisticirano-melanholične autorkine opservacije i iskaze. U ovoj poslednjoj, četvrtoj knjizi, Ristovićeva je otišla korak dalje od vrednosti koje su nesporno potvrđene njenom prethodnom zbirkom "Zabava za dokone kćeri" (1999). Ovde je reč o svojevrsnoj knjizi projektu ili programskoj knjizi koja bi se, recimo, mogla uporediti sa "Lirikom Itake i komentarima" Crnjanskog. Ne u vrednosnom, već u konceptualnom smislu. Imamo pre svega u vidu njenu nesvakidašnju kompoziciju i novo određenje generičkog mesta poezije u odnosu na dve prozne vrste, putopis i esej.

Žanrovska indiferentnost i intuitivno, a ne konvencionalno traganje za formom bila je odlika i prethodnih zbirki Ane Ristović, uvek na granici prema proznom diskursu ali se u ovoj knjizi pitanje geneološkog lika pesništva postavlja u zaoštrenoj egzistencijalno-ontološkoj dilemi. Ono nas tako određuje ne kao bića izvesnih shematskih struktura, već kao svojevrsna bića putopisa i eseja, dakle onih koji s jedne strane opisuju i preslikavaju svet i onih koji – s druge strane – istražuju oblike lepote i bola sa podozrenjem i sumnjom, u brojnim "žanrovima pesimizma".

Nepredvidljiva knjiga

Poezija, kao fenomen koji se nalazi na sredokraći između dve pomenute forme, zbog toga, smeštena je u knjizi između jednog, uslovno putopisno- poetskog i jednog esejističkog teksta. Središnji ciklus pod naslovom "Sobne muve ( -severozapad)" nalazi se posle uvodnog teksta koji sadrži više elemenata putopisnog karaktera "Air mail (sever-) Strindbergove olovke", a ispred esejističko- autopoetičkih zapisa "Život na razglednici ( - jugoistok)" kojima se zatvara ova uzbudljiva i nepredvidljiva knjiga. Prostorne koordinate istovremeno su i stvarni i prerušeni signali u kojima prebiva autorkin glas, ne naprosto "lirski subjekt", već jedno osobeno "ja" sa telom, koje voli i pati, strahuje i seća se svoga detinjstva, upoređujući životno sa pesničkim iskustvom.

Putopis i esej tako prethode pesničkom tekstu, ali su i njegova posledica: ono "ja" koje se u prethodnim zbirkama Ane Ristović uglavnom skrivalo iza brojnih kulturoloških i literarnih figura i naslaga lektire sada se pojavljuje ogoljeno, resko, nežno i gorko, kao autobiografsko "ja" koje je istovremeno i subjekt i objekt vlastitoga razumevanja. Da ne bude zabune: to "ja" koje vazda ima posla sa svojom zločestom dušom ("Autostop") neprestano je u dosluhu i razgovoru sa onim Drugim iz gramatičkog oblika dvojine, koja jeste oznaka za razliku ali i čudesno zajedništvo.

Mogli bismo reći da je središnji pesnički ciklus Ane Ristović nesumnjivo i neskriveno ljubavne inspiracije, bez monotone idealizacije tako česte kod nekih savremenih pesnika. Takva ljubav je nesumnjivo čulna, ponekad pohotna, često zimogrožljiva kao na vetrometini, izložena riziku nerazumevanja dvostrukog života, kroz ukrštaj dve kulture, dva jezika i dva pisma – srpske i slovenačke. Ipak, iako najveći broj pesama polazi od narativno-verističke osnove (što se može možda objasniti izvesnim bliskostima sa novijom poetikom i poetskim senzibilitetom Radmile Lazić), Ristovićeva retko kada zapada u banalnost, jer koristi moćno korozivno sredstvo relativizovanja tog, ali i svakog drugog, doživljaja – ironiju.

Rizik dvostrukog života

Takva je i kada se izruguje Instituciji Poezije: "Na svetski dan poezije, uplaših se: / preplavili su ulice / poput ptica iz Hičkokovog filma. / Posle takvog iskustva / zaustaviću se ispred rerne / kao Silvija Plat. / I još ću razmišljati / šta da stavim u nju"("Pozor! Pesnik").

U završnom eseju, "Život na razglednici", Ana Ristović progovara iz možda najintimnije, najličnije perspektive, iako u njemu očigledno ima ozbiljnu nameru da izloži svoje poetičke poglede. Veza između pevanja i putovanja, između življenja i pisanja postavljena je ne samo kao univerzalno, civilizacijsko pitanje "putujućeg" i "pišućeg" čoveka, već i kao trauma ljudi sa balkanskih prostora, kao naličje teskobe stvarnog života i svih onih otvorenih mogućnosti postojanja o kojima autorka govori u svom uvodnom "putopisu" iz Švedske. Iskustvo zapadnog čoveka razvijenih zemalja nije podsticajno ni za putovanje ni za pisanje – ono je svedeno na neku vrstu marketinškog imperativa, pri čemu na putovanje ne moraju poći sa sobom. A upravo puto-pisanje treba da znači putovanje sa sobom, ma gde se to "ja" našlo.

I zbog toga pesnikinja sa puno sete piše o onima koji ne putuju, zamrzavajući, poput nje, svoju fantaziju u četvrtastom okviru razglednice. Iste one iz koje proishode esej i poetska reč, u kojoj su sačuvani telefonski brojevi svih gradova. Posebno onih, kako je to pre naše pesnikinje zapisao Miloš Crnjanski, ali i Anais Nin, čiji rubovi vise na nebu.

Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ