Rođen u Kumanovu 1959. Gimnaziju pohađao u Podgorici i Rijeci. Bavi se muzikom i literaturom, a piše priče, romane i drame. Drame: "Pariska komuna" (Atelje 212, Beograd, režija Paolo Mađeli 1988) i "Pagani", 1993. Zbirka pripovedaka "Zimska svita" (Prosveta, Beograd, 1998). Romani "Zamak: uspavana lepotica", 2002
01.01.00
Vecernje novosti
05.09.1998.
PISAC OD TALENTA
Zbirka prica "Zimska svita" Branislava Pipovica znacajnija je kao umetnost i kao bivanje, nego kao misao.
To da je covek sam, da se zlopati sa snovima koji se okoncavaju, dok sve to, poput Beketa u "Poslednjoj vrpci", pisac varira u svojoj knjizi, znaju vec i vrapci na krovovima. A Pipovic eto, na toj uskoj gredi zna da hoda kao na poljani, i vise, kao po oblacima.
To je autentican pisac, cak vrlo dobar, pa ako hocete i predobar za okasneli svoj start. On ume da prica o onome trenutku, kad se u zadnjem covekovom casu, kroz kosmar snova, samoce uspeha i neostvarenosti, svode svi pa i oni neuhvatljivi racuni.
Price u ovoj knjizi zalaze pod tudje nebo, medju junake muzicare van ovih prostora, tamo gde pisca ne vodi nikakav hir, niti neki standardni cilj, nego cist dar da citajuci druge, stvori autenticnog sebe medju njima.
Pipovic silazi u taj predsmrtni prostor svojih junaka s finim negovanim mirom. Rasprican sa ukusom, on ume svaku priliku da ucini dogodljivom i svaku sliku zavrsenim i to na nacin u kome rafinman koketira sa spontanoscu a lepota sa sposobnoscu jezika da otkriva prave stvari na pravom mestu i da svaki prizor lici na odredjeni muzicki motiv usaglasen sa zivotom onih o kojima pise.
U sest prica, sest sudbina s usahlim Erosom i priblizenim Tanatosom, daleko od nas, ali s nasim duhom, dospelim da naseljava tudja stanista, druge predele u trenucima kad se sve u sneznoj sviti okoncava. Pisac ume da naslika dramu, da opise ljudsku sudbinu i iznad svega da to ucini sredstvima koja se ne namecu, ali nacinom koji se pamti.
Darovitost je to za nase prilike retka, umetnost bez prevelikih napora, na samim ivicama misaonih dubina, gde se umire ali bez suza i nestaje bez velikih tudjih lomova. Ovde su opisi isto onoliko plemeniti kao ono sto se opisuje a pisano ima tezinu i lepotu sigurne pisceve ruke i lakog, prefinjenog duhovnog korenja. Ovo je jedan medju nekoliko najzrelijih knjizevnih pocetaka koje pamti potpisnik ovih redova, pa ime Branislava Pipovica valja zapamtiti.
Dragoljub STOJADINOVIC
