Zid

20.11.09 Danas

Autor: Tijana Spasić
U domaćim knjižarama nedavno su se pojavila izdanja koja već svojim upadljivo različitim vizuelnim izrazom obećavaju promišljen i pažljivo realizovan izdavački poduhvat. I zaista, iza gotovo nestvarno lepih korica dizajnerke Tanje Dukić kriju se dva zanimljiva romana austrijske spisateljice Marlen Haushofer, kojima novosadska izdavačka kuća Futura publikacije pokreće ediciju Nojzac, nazvanu po starom nemačkom imenu za Novi Sad. Objavljivanjem prevoda sa jezika kojima se nekada manje ili više ravnopravno govorilo u Novom Sadu-Ujvideku-Nojzacu, ova izdavačka kuća nastojaće da doprinese promovisanju izgubljene multikulturalnosti ovoga grada.
Romani prevedeni s nemačkog, Mansarda i Zid Marlen Haushofer, otvaraju prvo kolo, a za njima će uslediti autobiografski spisi Tomasa Bernharda i njegova najčuvenija drama Heldenplatz, kao i roman Lepi dani Franca Inerhofera. Obe knjige Marlen Haushofer, koje je dosta tečno i pažljivo preveo urednik Relja Dražić, u dnevničkoj formi pripovedaju žene srednjih godina i srednjeg staleža, duboko zasićene svakodnevnim naporom da ispune društveno zadati okvir supruga i majki. Iako je stvarala još šezdesetih godina prošlog veka, tek zaslugom feminističkog pokreta ova autorka, kod nas do sada poznata po zbirci pripovedaka Kako smo ubili Stelu (AED Studio, 2005), ustoličena je kao jedno od najznačajnijih imena austrijske književnosti druge polovine dvadesetog veka.
Centralni motivi, koji se tiču položaja žene u društvu i odnosa unutar klasične građanske porodice, u Mansardi i Zidu obrađeni su na različite načine, tako da se romani međusobno dopunjuju i mogu posmatrati kao veća celina. U Zidu, koji sadrži i elemente fantastike, dubina jaza između žena i muškaraca, roditelja i dece, ali i dubina ljudske usamljenosti uopšte, jedne noći se materijalizuje u nevidljivi ali veoma čvrsti zid unutar kog junakinja ove knjige pokušava da iznova osmisli svoj život. Po mnogo čemu Zid je ženski pandan Robinsonu Krusou, apokaliptična priča o poslednjoj preživeloj ženi na Zemlji, nekadašnjoj stanovnici Beča, koja se u trenutku katastrofe slučajno našla u planinskoj kući, gde potom ispočetka otkriva kako se gaje biljke i životinje i šta je čoveku zaista potrebno za život, a šta nije. Neuspešni međuljudski odnosi zamenjeni su ponovno uspostavljenom (ali ne i sentimentalnom) bliskošću sa prirodom, i posebno sa životinjama, koje su za razliku od čoveka potpuno u skladu sa samima sobom.
Mansarda, s druge strane, realističnim pripovednim sredstvima predočava kako zapravo izgleda taj zid prema bližnjima u svakodnevnom životu. Da bi sačuvala duševno zdravlje u svakodnevnoj rutini ispražnjenoj od smisla, junakinja ovog romana nastoji da mentalno i fizički odredi prostor koji će biti samo njen, i za te svrhe bira mansardu u svojoj kući. Dok se potisnuta ženska kreativnost u Zidu ispoljava u vidu snalažljivosti koja omogućava opstanak u nemogućim uslovima, u Mansardi ona ima i pomalo veštičji karakter, što je stari motiv koji su feministkinje preokrenule u svoju korist. S tim u vezi je i samodefinisanje uz pomoć kategorija različitosti i otpadništva, koje se dešava kroz identifikaciju svake junakinje sa jednom izopštenom životinjom, drugačijom od ostalih: belom vranom (Zid) i zmajem, odnosno aždajom (Mansarda).
Oštro kritikujući život u Austriji, Marlen Haushofer srodna je svom zemljaku Tomasu Bernhardu, a njena dela istovremeno predstavljaju i vredan doprinos ženskoj književnosti. Teme kojima se ova autorka bavi bliske su temama Doris Lesing, posebno njenom opisu rascepa ličnosti u romanu Zlatna beležnica, a čitaoci sa ovih prostora prepoznaće i izvesne srodnosti sa Dubravkom Ugrešić i Juditom Šalgo. U paralelnom tematizovanju muške dominacije nad ženama i dominacije čoveka nad prirodom neki tumači videli su i začetke ekofeminizma, iako se ekološki motivi u Mansardi i Zidu pre svega mogu shvatiti kao reakcija na u to vreme pojačane pretnje nuklearnim ratom, kao i na još sveža sećanja na Drugi svetski rat i nacizam.