Žeževasion

16.01.05 Danas

Ovaj tekst je posvećen pesničkim knjigama koje su obeležile prethodnu godinu. Rangiranje ću ostaviti vama, i to smatrajte poklonom za 2005.Nek mi oproste izostavljeni/ne.
LJUBOMIR SIMOVIĆ, TAČKA (STUBOVI KULTURE, BEOGRAD, 2004)
Simovićeve pesme često poredim sa Felinijem i njegovim Amarkordom (setite se snega, na primer).
Sa Tačkom je malo drugačije.
Tačka je, pre svega, knjiga iznenađenja; iako zadržava sve atribute prepoznatljive Simovićeve poetike. Od riba, jaja, voća, povrća, soli, sveća i kandila, bogova i nula, zverova i nemani, do mučenika, pesnika, radnika, seljaka i lovaca; od Dunava i Save, lonaca, i poklopaca, do zaboravljenih kultura, gradova, mesta i planina...
Na Simovićevom kantaru sve je izmereno i umereno, posoljeno i ukusno, ali iznad svega, nacionalno. Nacionalno, koje nije zaraženo vikom, patetikom i manipulacijom vrednosti; nacionalno, koje naciju ne pretvara u raciju. Kod Simovića, nacionalno je izvorno, a sve što je izvorno i moderno je.
Pod uslovom, da je zdravo.
Tačka je iznenađenje, jer nam pruža svojevrsno stanje stvari, ona je knjiga stanja, takoreći stanjovnik, savremenik i pripadnik našeg svakodnevnog života. Nju može čitati, i privatnik, i frizer, i pekar, i dadilja, i direktor, i domaćica, i srednjoškolac, i student, i programer, i montažer, i tako u nedogled. Tačka ne pita za stepen stručne spreme.
Ona čak i ne zna šta je to.
Tačku čitati baš zato što ne stavlja tačku!
Tačku pročitati jer postavlja pitanja a ne daje odgovore!
Tačku iščitati nekoliko puta!

BRANISLAV PETROVIĆ, ŽEŽEVASION (NIN, BEOGRAD, 2004)
Jedno veliko hvala NIN-u (u kojem je Brana napisao preko 2500 tekstova) i Ljubi Simoviću na ovoj knjizi. Žeževasion je knjiga u kojoj je ceo Brana Petrović. U njoj su, kao pod krovom, sabrane i utisnute sve teme po kojima ga prepoznajemo. Slobodno mogu reći, Žeževasion je enciklopedija, ili imenik.
Idem još dalje. Svojevrsni paket.
Kod Brane Petrovića, proučavanje pepela i smeća stoji na samom vrhu, iako je opšte poznato da su pepeo i smeće na dnu, ili bolje, na dnu dna. Sada, kada Brane Petrovića više nema, vidimo koliko je taj pepeo važan, koliko je neminovan i koliko dvoznačan. Možda je taj pepeo upravo onaj pepeo iz koga je Feniks ustao i ponovo poleteo. Ima u Žeževasionu jedan deo koji nosi naslov ‘’Posvete’’, a koji obavezno treba pročitati, kao i ‘’’’Kada te ostavi ona koju voliš‘’, ‘’Plač, pepeo’’, ‘’Čudan gost’’ i meni najmilija ‘’Odlazak Bogumila Hrabala’’.
Pogotovu oni koji pišu, da nauče nešto.
Žeževasion je važna knjiga u srpskoj poeziji, tu nema spora. Ta knjiga je nekako potrebnija nama nego mi njoj; jer Žeževasion više nije u pepelu, i baš zato treba da nam priča o njemu, da i mi jednom ustanemo iz pepela (kao što je sa Žeževasionom i Brana Petrović ustao!).
Ako je to moguće.
Još nešto. Žeževasion - Žeže i Vasiona (proverena informacija).
Promislite o tome.

DRAGANA MLADENOVIĆ, NEMA U TOME NIMALO POEZIJE (UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA I KNJIŽEVNIH PREVODILACA PAN, PANČEVO, 2004)
Na početku odmah: zapamtite ovo ime!
U svojoj prvoj knjizi, ona traga za običnim ljudima i njihovim ustaljenostima, svaka pesma polazi od njih i misli o njima.
Rame uz rame sa Milenom Marković i Srđanom Valjarevićem, Draganina poezija je generacijska, u to nema sumnje; ona vidi asfalt, a ne nebo. Dragana Mladenović pokušava da alarmira mladost i sve što ide uz to, pa kako bude.

PETAR MILOSAVLJEVIĆ, ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE - STARA POEZIJA - (SKZ I BIGZ, BEOGRAD, 2004)
Najzad, jedna dobra i suštinski važna antologija.
Istoričar književnosti Petar Milosavljević je uzeo na sebe da srpsku poeziju sabere onda, kad je to najpotrebnije, ako imamo u vidu vremena u kojima se nalazimo. Prva u nizu od osam knjiga je Antologija srpske poezije (stara poezija), u razdoblju od 13. do početka 18. veka.
Naslanjajući se na već poznatu Pavlovićevu Antologiju, ova antologija nam nudi najpotpuniju sliku srpskog pesništva srednjevekovne epohe. Ona u sebi sadrži i neke cikluse koji u drugim antologijama nisu zastupljeni, recimo ‘’Zapisi o nevoljama’’.
Pravo vreme za ovakvu knjigu.
Na kraju, podsećam na Stevana Raičkovića i njegovu Fasciklu 1999/2000.
Epizoda ‘’Podsetnik’’ uliva nadu da će i u 2005. biti kvalitetne poezije.
Neka bude.

Marko Krstić

01.11.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Nestajanje je za Branislava Branu Petrovića (1937 - 2002) bilo pogonsko gorivo njegovog izuzetnog pesništva. Ne smrt, već sve ono oko i povodom toga. Nije mogao da zamisli nepostojanje, svet bez košnica, pčela, lubenica, vina, šeptelija, Dunava, Fruške, vinograda i kućice, mrava i mravinjaka, pesnika i filozofa.“«Žeževasion”» je knjiga pesama nastala na tom fonu, na toj misli što u propast stremi. Ona je potpuni izveštaj o radu Smrtonosne agencije, Smrtske službe kojoj niko nije zametnuo trag. Prah, pepeo, led, smeće, groblje, poslednje su slike pred kojima pesnik zastaje i kazuje/svedoči, u fasciklu, muški. Još 1991. započeće rukopis, «ali Brana više nije pevao nego se opraštao. Od predela i ljudi, od pomame i prašine sveta. Od kojota i skribomana. Pesnik je otišao sa scene, rukopis ostao u fascikli/traljama. U drugoj je bilo ponešto objavljeno, pa tutnuto, da se nađe nekom istraživaču, ako bude imao volje i pameti da sve to ponovo pogleda. Od te dve fascikle Branin zemljak i akademik LJubomir Simović komponovao je, evo, po autorovim skicama, knjigu koja se pamti i žeže od korica, od pesnikove složenice žeževasion i priređivačeve uspešne potrage za naslovom.

Sve je tu, samo Brane nema. Onaj najbolji, najdrčniji Petrović, postao je samo za nijansu tiši i oporiji, ali to je ON. Pisao je samo kad uhvati pa ne pušta i kao da ništa pre toga nije objavio. Znao je za taj jadac i poštapalicu onih koji prosipaju «kilavo znanje», inadžijski nije hteo da se menja. NJegova poema «”Šuma»” je najtačnija i najpotresnija analiza i sinteza naših iskustava sa starim i novim dobom, novim i starim napastima, odbrana pesništa od sveprisutnog i neumoljivog šumskog duha za koji se ne zna šta je osim što radi o glavi...

Pesničkom oku i umu kakav je bio Petrovićev nije moglo ništa a kamoli tolika vasionska propast, tajni i javni znaci zatiranja čoveka i civilizacije. NJegovo «Smeće» u četiri pevanja opevaju svetsku kloaku u koju,neumoljivo, klizi sve, bez izuzetka. I obavezno portir/ i svakojako sekretarica. Petrovićevo uvo bilo je, čini se, poslednje koje je umelo da čuje slavuja, pored ostalog. U tome je poezija, u tome je pesnik. Inače, skribomani su sve svalili u sveopštu prašinu, pa i nju zapišali. I o tome Petrović hoće da opomene, da iskaže gnev i bes.

Branislav Brana Petrović je pevao kao niko pre i posle... To nam pokazuje i ova crna knjiga kojom se pesnik oprostio od sveta kome je predosećao budućnost i sopstveni kraj, a NIN odužio svom najboljem kolumnisti, onom zbog koga su se, nekada, kupovale novine...

M. Živanović

14.10.04 NIN

Zbirka iz pesničke zaostavštine Branislava Petrovića (...)Branislav Petrović je, naime, voleo da naglašava kako ne piše knjige (zbirke) već pesme. Ma koliko to bilo tačno, nesporno je i to da njegovo pevanje većim i velikim projektima (celinama) ne oskudeva. Imam na umu duge pesme i višedelne poeme. Mislim, štaviše, da dve njegove poeme - “Gradilište” iz istoimene, druge pesnikove zbirke i “Tragom prah” koja prethodi završnoj Braninoj zbirci ali joj je, u vlastitom izboru pesama i poema, sâm pesnik namenio da finalizuje njegovo pevanje - vrhune dve granične etape u njegovoj poeziji.(...)
Ako poneke pesme svrstane u zbirku o kojoj ide govor posmatramo izdvojene iz celina (ciklusa) u kojima su našle mesto i, još uže, ako pažnju usmerimo na pojedinu, nekad karakterističnu kadgod i dominantnu njihovu odliku, u mogućnosti smo da ih priključimo prvoj etapi Petrovićevog pevanja. Vidimo ih ozračene obeležjima ove etape. Navešću samo dve-tri takve. Pesma “Lenjin pljačka banku” se, recimo, doima maštovitošću, humorno-kritičkim tonom koji je u osnovi poricanja jedne nama dobro znane ideologije i prakse. Mada je, s druge strane, pesma “U traganju za izgubljenim” melanholični izraz čežnje za ljubavlju, skladom i jednostavnošću, ona energijom figurativnog pesničkog jezika podseća na mladog Petrovića. I, na kraju, mada nudi ambijentom izazvane crne misli, pesma “Topčidersko groblje, tren” je, u dobroj meri suprotstavljanje vitalističkog principa “zinuloj nebeskoj ali - smrti... Takvih pesama, takvih obeležja i tonova ima u ovoj zbirci još, ali je izvesno da u njoj ne preovlađuju. Uslovno govoreći, refleksija poeme “Tragom prah” je neuporedivo više.
Zbirka se, da tako kažemo, otvara dvema pesmama, “Ali smrt je nešto drugo” i “Zapis na zidu”: prvoj je predmet svemoć neizbežne smrti, a druga počinje stihovima “Nije samo napolju/i ovde je Zima”, pri čemu se to ovde odnosi na govornog subjekta. Ako hoćemo, na pesnika samog. On sluti poruku odozgo kojom mu se dojavljuje da se “Tužilac, Sudija i Sveštenik” pripremaju da s njim svedu ovozemaljske račune. Ove dve pesme, jedna na opštem, druga na ličnom planu, intoniraju zbirku u celini.
Dva ciklusa posveta, jedan u prvom delu zbirke a drugi u sredini, i “poslednja posveta”, nastala povodom smrti Bohumila Hrabala, na samom kraju zbirke, očigledno markiraju ovaj poetski tekst. Etape u kojima se, kako bi Brana rekao, ostvaruje njegova dramaturgija. Ako bolje pogledamo, minijature prvog ciklusa posveta najčešće su eliptične. Petrovićeva podsećanja na prijatelje-pesnike kojih više nema, sažete evokacije njihove poetike, ili epizode iz života sa njima doživljene... U ciklusu Nove posvete, u izvesnom smislu slično, ali neuporedivo razvijenije. Komunikacija sa piscima “s one strane” - sa Lazom Kostićem, Dragišom Vitoševićem, Miklošem Radnotijem, Miroslavom Antićem - komunikacija u “ključu” njihove poezije i nije drugo do govor o nemoći ugroženih pred smrću ma s koje strane ona pristigla.
U pesmi “Zverinjak”, jednoj od najboljih pesama u ovom ciklusu a i u ovoj zbirci, predmet je metaforički pohod “nekih strašnih čudovišta” (sila mraka i smrti) na slabašnu humanu jedinku, ali se u njoj postavlja i fundamentalno pitanje: “Šta ostaje do da plačeš, krhka pesmo?/Zar na tmine i aždahe penom rima?”... Hoće se reći da Branislav Petrović, kako je to povodom poeme “Tragom prah” izjavio, u mnogim ovim pesmama peva u “nepojamno tragičnoj situaciji u kojoj opstojava krhki čovek”. Integritet i život su ugroženi biološki, strahom izazvanim “svešću o postojanju” koliko i društvenim okolnostima, gledano istorijski i, ništa manje, spram aktuelnih zbivanja. Ali, isto tako, Branislav Petrović u pojedinim pesmama ili delovima pesama govori o (ne)moći poezije u odnosu na rečenu “nepojamno tragičnu situaciju. Postavlja, drugim rečima, poetička i, dabome, autopoetička pitanja. U pesmi “Plač, pepeo” on veli: “Poezija je tek sećanje na svet koji/Nikada nije ni postojao, ili/Tačnije, pepeo sećanja, sećanja na/Pepeo, ili još preciznije, pepeo/Pepela koji davi suzu”. Petrović “istinu sveta” protivstavlja pesničkoj istini, ali ne gubi iz vida da su pesnici, kao i drugi slobodnomisleći ljudi oduvek izloženi progonu. A to je, razume se, jedna od njegovih velikih i trajnih tema.
Ljubomir Simović je, u Napomenama uz ovu zbirku, saopštio da je, odgonetajući Branine naume, nastojao da tematskim celinama u njoj ostvari nekoliko gradacija, pa i gradaciju vrednosti. U tome je nesumnjivo uspeo, a pesme u završnici zbirke - “Napast”, “Vida”, “Stihovi o smeću” i “Odlazak Bohumila Hrabala” - odista je, saglasno priređivačkoj nameri, kvalitativno vrhune. Njihova su značenja univerzalna bilo da je stanje pesnikovog duha uzrokovano duboko ličnim traumama, bilo da je u vidnom polju imao društvenu zajednicu u užem smislu reči, ili ljudsku u najširem. Uz nekoliko spomenutih i, sva je prilika, nekih koje sam prevideo, one svog pesnika predstavljaju punom merom njegovih imaginativnih moći i njegovog majstorstva.

Bogdan A. Popović
(iz reči na promociji)