Zauvek...

Sibil Dejvison je genije, i kresnula se s najmanje šestoricom tipova. To mi je lično rekla, kada je poslednji put bila kod svoje rođake Erike, koja mi je super prijateljica. Erika kaže da je to zbog Sibilinog problema s gojaznošću i potrebe da se oseća voljenom – to s kresanjem. Koeficijent inteligencije genija je samo sreća, ili geni, ili već nešto. Nisam baš sigurna da su ta objašnjenja potpuno tačna, ali Erika obično veoma dobro proceni čoveka.
Ne poznajem Sibil baš dobro, pošto ona živi u Samitu, a mi u Vestfildu. Erika i ja smo iz dva razloga odlučile, u poslednjem trenutku, da odemo za Novu godinu kod nje – najpre jer nas je tada pozvala, a i nismo ni imale nešto pametnije u planu.
Ispostavilo se da je to bila sedeljka. Bilo nas je možda dvadesetak. Sedeli smo na podu oko niskog stočića u Sibilinoj dnevnoj sobi. Na stolu je bilo nekoliko posuda vrelog rastopljenog švajcarskog sira i korpice s kockicama hleba. Svi smo imali dugu dvokraku viljušku kojom se hleb nabada, a onda se umoči u sir. Bilo je prilično ukusno. Smazala sam otprilike dva zalogaja kad mi neki tip reče: „Ostalo ti je malo na bradi.“ Bio je pored Erike, i nekako se nagnuo preko nje. „Hoćeš da obrišem?“ I pruža mi maramicu.
Nisam mogla da ocenim da li me zeza, ili šta već. Kažem mu: „Mogu sama da obrišem bradu“, i pokušam da progutam hleb.
„Ja sam Majkl Vagner“, reče mi on.
„Pa?“ – odgovorih, a Erika me značajno pogleda.
Predstavila se Majklu, a onda me potapšala po glavi i rekla: „Ovaj idiot je moja prijateljica Ketrin. Ne obraćaj pažnju na nju... pomalo je neobična.“
„Primetio sam“, reče Majkl. Nosi naočare, ima gomilu riđeplave kose i mali mladež na levom obrazu. Spopade me neki ludi poriv da ga dodirnem.
Skrenula sam pogled i nastavila da bockam hleb. Tip pored mene reče: „Ja sam Fred. Živim odmah do Sibil. Brucoš sam na Dartmutu.“ Nažalost, bio je i odvratan.
Posle nekog vremena potpuno sam ga isključila, ali on toga nije bio svestan, pa je nastavio da blebeće. Daleko me je više zanimalo šta je Majkl pričao Eriki. Pitala sam se gde li ide u školu i nadala se da je to negde blizu, Ratgers, na primer. Erika mu je rekla da smo iz Vestfilda, da smo maturanti, i da ćemo prespavati kod Sibil. A onda joj je Majkl predstavio neku devojku po imenu Elizabet, i ja sam se okrenula taman na vreme da vidim kako grli bledu tamnokosu curu pored sebe. Ipak sam se pretvarala da me zanima Odvratni Fred. Sibil je u ponoć upalila i ugasila svetla, i Fred mi je poželeo srećnu Novu godinu, a onda pokušao da mi nagura jezik u usta. Ja sam čvrsto stisnula usne. Dok me je ljubio, posmatrala sam kako Majkl ljubi Elizabet. Bio je mnogo viši no što sam isprva mislila, i mršav, ali ne žgoljav.
Nakon žurke pomogle smo Sibil i njenim roditeljima da raščiste lom i negde oko tri ujutru odvukle smo se na spavanje. Sibil se zanesvestila čim je spustila glavu na jastuk, ali Erika i ja nismo mogle da zaspimo. Možda zato što smo bile u vrećama za spavanje na podu, a možda zato što se Sibil odvaljivala od hrkanja.
Erika šapnu: „Majkl je sladak dečko... šta ti misliš?“
„Previsok je za tebe“, rekoh joj. „Bila bi mu do pupka.“
„To bi mu se možda i svidelo.“
„Oh, Erika!“
Ona nasloni glavu na lakat i reče: „Sviđa ti se, zar ne?“
„Ne budi šašava... nismo ni dve reči prozborili.“ Okrenula sam se ka zidu.
„Da... ali ipak ti se sviđa.“
„Ma, spavaj više!“
„Pitao me je za tvoj broj telefona i kako se prezivaš.“
Okrenula sam se nazad. „Stvarno?“
„Aha... ali valjda te to ne zanima.“ Uvukla se u svoju vreću za spavanje.
Šutnula sam je u šali, a onda smo se obe nasmejale i zaspale.

Erika i ja smo prijateljice od osmog razreda. Dobro se slažemo, jer je ona otvorena i opuštena, a ja nisam. Kaže da mora biti takva da bi kompenzovala to što je niska. Visoka je jedva metar i po – pa se nisam šalila kada sam rekla da bi Majklu bila do pupka. Čitava porodica joj je tako sićušna. Tako joj je pradeda dobio prezime. Došao je iz Rusije a da nije znao ni reč engleskog. Kada su ga, pošto se iskrcao, pitali kako se zove, nije razumeo. Umesto da ga samo nazovu Koen ili Goldberg, kako su imigracioni službenici često radili s jevrejskim izbeglicama, taj čovek ga je odmerio i zapisao g. Smol. Erika se kune da će, ako se ikada bude udala, to biti za nekog tako ogromnog da će im deca, ako ih budu imali, bar imati prilike da porastu do neke normalne veličine.
Mada, to što su bili mali nikome u njenoj familiji nije naškodilo. Njena majka je Džulijet Smol, filmski kritičar. Njeni prikazi se objavljuju u tri velika časopisa. Zahvaljujući njoj Erika je sigurna da će se upisati na Redklif, iako joj ocene nisu toliko jake. Meni je prosek 92, pa me je skoro šlog strefio kada sam videla rezultate prijave. Bili su ispod proseka. Erika je prošla znatno bolje. Ja se stalno bojim da ću se nad zaista bitnim stvarima raspasti, a to se njoj nikad ne dešava. I po tome se razlikujemo.

Sutradan u podne zazvonio je telefon. To me je probudilo. Sibil je skočila i potrčala da digne slušalicu. Kad se vratila, rekla je: „Zvao je Majkl Vagner. Doći će da uzme svoje ploče.“ Zevnula je i sručila se nazad u krevet. Erika je i dalje bila u komi.
Upitah Sibil: „Je l’ se on zabavlja s onom devojkom, Elizabet?“
„Ne, koliko ja znam... zašto, da nisi zainteresovana?“
„Ne... samo radoznala.“
„...pošto bih mogla da mu dam mig, ako hoćeš...“
„Ne... nemoj.“
„Znam ga od obdaništa.“
„Ide s tobom u razred?“
„U odeljenje.“
„Oh... Mislila sam da je stariji.“
„Isto godište kao mi.“
„Oh...“ Delovao je starije. „Pa... mogla bih da se obučem, kad sam već budna“, rekoh, pošavši ka kupatilu. Kad se oglasilo zvono na vratima, Sibil i ja smo bile u kuhinji. Ja sam vadila grožđice iz peciva i slagala ih na kraj tanjira. Sibil se naslonila na frižider i kusala voćni jogurt s jagodama pravo iz tetrapaka.
Otvorila je vrata i povela Majkla u kuhinju. „Sećaš se Ketrin, zar ne?“ – pitala ga je.
„Svakako... zdravo...“ – rekao je Majkl.
„Oh... zdravo“, uzvratila sam.
„Ploče su ti još dole“, rekla mu je Sibil. „Idem da ih donesem.“
„U redu je“, odvrati Majkl. „Ja ću ih pokupiti.“
Nekoliko trenutaka kasnije doviknu: „Ko je K.D.?“
„Ja“, odgovorih. „Neki albumi su moji.“ Sišla sam dole i počela da prebiram po gomili. „Da li su tvoji obeleženi?“
„Ne.“
Slagala sam one sa oznakom K.D., kad on reče: „Vidi...“ – i uhvati me za ruku. „Svratio sam jer sam hteo da te ponovo vidim.“
„Oh, pa...“ Videla sam svoj odraz u njegovim naočarima.
„Zar ćeš samo to reći?“
„A šta bi trebalo da kažem?“
„Zar ja moram da pišem scenario?“
„Dobro... Drago mi je što si svratio.“
On se nasmeši. „To je već bolje. Šta kažeš da se provozamo? Parkirao sam ispred.“
„Tata će u tri doći po mene. Moram da se vratim do tada.“
„Nema problema.“ I dalje me je držao za ruku.