Zamislio sam bekstvo

18.07.05

U Rusiji postoje značajni pisci, Rasputin, Astafajev, Kuznjecov. – Polako tonu u zaborav dobitnici političke Nobelove nagrade, Brodski i Solženjicin

BUDVA – Jurij Poljakov (51) dobitnik je niza nagrada za svoje literarno stvaralaštvo. Nedavno je dobio prestižnu nagradu „Gogolj” u Sankt Peterburgu, ranije Bukerovu, a prošlogodišnji je laureat nagrade Trga pesnika, „Stefan Mitrov LJubiša”. Savetnik je za kulturu predsednika Rusije Vladimira Putina, i glavni je urednik „Literaturnaje gazete”.

Poljakov je uspeo da u svojim knjigama prikaže sudar sovjetske i postsovjetske Rusije, slom epoha i druge kulturne potrese, što sve njegove knjige čini aktuelnim i za naše prilike (romani „Jare u mleku”, „Zamislio sam bekstvo” i drama „Jare u mleku” Jurija Poljakova prevedeni su na srpski – prevodilac Radmila Mečanin). On je pisac sa posebnim osećajem za groteskni realizam, satiru i humano slikanje ljudskih odnosa i, prema rečima prevodioca, poseduje nesvakidašnju sposobnost za svestrano i dugoročno sagledavanje svih pora života, i društvenog i ličnog, ali i hrabrost da iznosi svoja viđenja. Jurij Poljakov je ovogodišnji selektor književnog programa Trga pesnika.

Kako su Vaše knjige naišle na prijem kod naših čitalaca?

– Gotovo ceo tiraž romana „Jare u mleku” je rasprodat, a istoimena drama se tek pojavila pred čitaocima. Roman je objavio beogradski Zepter Book World, a drama u Požarevcu. Ona se u pozorištu u Moskvi igra već šestu sezonu, a nedavno je završeno i snimanje tv-serije od osam epizoda u produkciji „Studio tele-filma” u režiji Ibrahima Begova Muradova. U požarevačkom izdanju drame „Jare u mleku” na naslovnoj strani je reprodukcija Rembrantovog „Časa anatomije”, koja je korišćena ranije kod jugoslovenskih pisaca, a drama „Jare u mleku” je anatomija književnog života u sadašnjoj Rusiji.

Posle velike ruske književnosti u 19. i 20. veku, kojom se i danas oduševljavamo, da li se naziru sledbenici Puškina, Tolstoja, Gogolja, Dostojevskog, kasnije Gorkog, Šolohova i drugih velikana?

– Da li je neki pisac veliki ili nije pokazaće vreme. Sada niko ne zna ko je veliki u Rusiji, ali postoje značajni pisci, Valentin Rasputin, Viktor Astafajev i pesnik Jurij Kuznjecov. One figure koje su bile nekad značajne, polako tonu u zaborav. To su dobitnici političke Nobelove nagrade, Josif Brodski i Aleksandar Solženjicin koji su svoja dela objavljivali van SSSR. Značajan je Venedikt Jerofejev, a Viktor Jerofejev je ostareli književni huligan koji više nikog ne interesuje.

Dobitnik ste naše međunarodne nagrade „Stefan Mitrov LJubiša” prošle godine, a ove ste selektor književnog programa Trga pesnika. Koliko za Vas znači ta nagrada?

– Nagrada znači da su moje knjige prešle granicu Rusije i izazvale interesovanje čitalaca u SCG. Nagrada „Stefan Mitrov LJubiša” je pre svega poštovanje rusko-srpsko-crnogorskih kulturnih veza.

Koji su Vam pisci iz naše zemlje poznati ?

– Srpsko–crnogorska književnost je u Rusiji malo prevođena, ali poznata su mi dela NJegoša, Andrića, Kiša, Pavića, Gorana Petrovića, Crnjanskog, Nušića i Kapora.

Koji su po Vama najveći svetski pisci?

– Od klasika Vilijam Šekspir a od savremenih Gabrijel Markes.

Savetnik ste predsednika Rusije, Vladimira Putina. Koliko ga savetujete i na šta se odnose saveti?

– U Savetu je, pored mene, još nekolicina velikih ruskih stvaralaca. Među njima je i Nikita Mihalkov. Naš Savet se ove godine izborio za veliku državnu nagradu piscima. Ona je i u finansijskom, i u drugom pogledu značajna. Do ove godine iznosila je 15.000, a od ove je 200.000 dolara. Tu nagradu je dobila pesnikinja Bela Ahmadulina. Na sastancima Saveta raspravljamo o najakutnijim problemima u kulturi. Koliko je meni poznato nas Putin „osluškuje” i donosi odluke po svojoj savesti. Međutim, po mom mišljenju učešće države u savremenom procesu kulture nije dovoljno.

Posle raspada SSSR, da li je Rusija zadržala rejting koji je uživao SSSR u svetu?

– Ne može da ne bude poštovanja prema ruskoj kulturi jer ona je od svetskog značaja. Zapadne političke strukture čine sve da smanje značaj naše kulture, ali najgore je što nalaze saveznike među liberalno usmerenim stvaraocima u samoj Rusiji. Upravo protiv takvih uperen je moj tekst u „Literaturnoj gazeti” od 13. jula koji sam naslovio „Za šta ste vi majstori kulture”, inspirisan čuvenim člankom Maksima Gorkog, „Ko ste vi majstori kulture”.

Urednik ste „Literaturnaje gazete” koja se može kupiti na kioscima istog dana, kada i u Moskvi u Izraelu, SAD, Nemačkoj. Taj dnevni list se, pored književnosti, bavi i politikom...

– Tiraž je 100.000 primeraka. NJen je cilj da podstiče one koji pišu da izađemo iz istorijske krize u koju je zapala Rusija, a ne da podstiču tu krizu. Prvi njen osnivač i urednik bio je Aleksandar Puškin, pre 175 godina, i na to sam izuzetno ponosan.

Homo erektus – ili ruski svingeri

– Drama „Homo erektus – ili ruski svingeri”, čija je premijera bila u martu ove godine u Satiričnom pozorištu, podigla je veliku prašinu u ruskoj kulturi. Komad sam napisao pre četiri godine. Ispalo je da je duhovit, a glumci iz prve postave zbog različitih političkih uverenja su se posvađali i razišli. Tri režisera su se smenila. Probe su trajale tri godine. Onda se umešala Uprava kulture Moskve. Donela je odluku o zabrani, ali početkom godine je svoju odluku opozvala i od premijere, iz noći u noć, predstava puni salu od 1.500 sedišta. Prvi put posle raspada SSSR, počeli su da rade i tapkaroši ispred pozorišta – kaže Poljakov, čiji je roman „Nebo palih” upravo izašao u prevodu Radmile Mečanin na srpski jezik, i u izdanju budvanskog Grada teatra i podgoričkog „Oktoiha”.

Stanko Papović

22.08.04

Jurij Mihailovič Poljakov, gost ovogodišnjeg Trga pjesnika, književnog festivala Grada teatra Budva, novi je laureat prestižne Nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“. Autor je 11 romana (na srpski su prevedena dva, „Jare u mleku“ i „Zamislio sam bekstvo“ u izdanju „Ceptera“), i jedan od najznačajnijih i najtiražnijih savremenih ruskih pisaca. Pisac čija su dela svojevrsne studije post socijalističke realnosti, sloma epoha i ukupne pometnje u društvenim odnosima, kulturi i ljudskim dušama, uspeo je da pokaže malog, zbunjenog čoveka, da napravi drastičnu analizu njegove bespomoćnosti i beznađa, ali i da afirmiše ideju ljubavi. U njegovim romanima savremena sovjetska stvarnost je duhovita, zabavna, šarmantna, ali je dubina njegove kritike i ironije ogromna - u sudaru socijalizma, kapitalizma, slovenske mistike i ruskih predrasuda, ono što fascinira je bogatstvo ljudskih osećanja koje njegovi likovi predstavljaju.Sa širokim ruskim osmehom, Jurij Poljakov, inače i direktor, i glavni i odgovorni urednik „Literaturne gazete“, (najstarijeg književnog časopisa u Rusiji, čiji je osnivač bio Puškin), prolazi ovih dana kamenim ulicama budvanskog Starog grada, kojima se šeta i veliki broj ruskih turista.
Objavili ste nekoliko knjiga poezije, kada ste počeli da pišete prozu, u jednom periodu, bili ste „zabranjeni pisac“. Danas ste prvi autor u Rusiji, u generaciji pedesetih godina, kome su objavljena sabrana dela. Šta je, po vama, misija pisca?
- Ono što može svaki pisac, nezavisno od talenta, jeste da ostavi čestitu i poštenu sliku života čiji je savremenik. Ali, ne može svaki pisac, a svi to žele, da doprinese svojim knjigama poboljšanju javnog morala. Sasvim mali broj pisaca može da napiše knjige koje će čitati i sledeće generacije, i to je najteže, a upravo zbog toga svi pokušavaju da pišu. Zadatak pisca je kao i zadatak kompozitora - treba napisati simfoniju koju će razni orkestri izvoditi još dugo godina posle njegove smrti. Dobra knjiga liči na dobru simfoniju, ona živi svoj život nezavisno od pisca, ali to je vrlo teško i polazi za rukom samo jedinstvenim piscima.
Kako kritika utiče na knjigu?
- Izađe knjiga, niko je ne čita, niko je ne primećuje, a onda kritičar počne da piše o knjizi koja nikoga ne zanima, i učini je poznatom. S druge strane, on se oseća kao značajna figura književnog procesa. Nisam u dobrim odnosima s kritičarima, moje prve prozne knjige postale su poznate bez ikakve pomoći kritike, zato što su zadirale u žešće probleme i o tome govorile na oštar način. Kritičar je, kada je reč o mojim knjigama, nepotreban čovek. Posle nekoliko godina potpunog ignorisanja, neki kritičari su počeli da objašnjavaju zašto moje knjige doživljavaju toliki uspeh, i od tada smo stalno u sukobu i imamo nesuglasice. Oni su tvrdili da pišem konjukturno, a ja sam onda javno postavio pitanje da li su Turgenjev, Tolstoj, i Dostojevski pisali nekonjukturno ili su, takođe, pisali na teme koje su uzbuđivale narod. Ono što je meni najvažnije jeste činjenica da knjige koje sam pisao za vreme sovjetske vlasti, ne sve, ali mnoge, još uvek doživljavaju ponovna izdanja rasprodaju se za kratko vreme. To znači da u njima, očigledno, osim oštrice i reskosti ima još nešto.
Šta možete da kažete o savremenoj književnoj sceni u Rusiji, koliko je dinamična i šta je određuje?
- Tokom poslednjih deset godina, dominantan je bio postmodernizam, ali nije dorastao zadatku koji je bio pred njim. Prvo, nije bio u stanju da izađe na kraj i da analizira procese koji su se odvijali u Rusiji, a drugo, nije imao snage ni da zainteresuje čitaoce. Postmodernističke knjige su, ispostavilo se, potpuno nezanimljive za publiku. Sada kod nas prikuplja snagu i ponovo stupa na scenu realizam, odnosno pravac koji nazivamo novim realizmom. Tu tendenciju osetio sam još pre desetak godina, tačnije 1995. kada sam objavio seriju realističnih tekstova, a to je bilo doba procvata postmodernizma. Meni su se rugali u Rusiji, a ja sam govorio - hajde dasačekamo još malo, i ispostavilo se da sam bio u pravu.
Pisali ste satiru o bivšem predsedniku Rusije, Borisu Jeljcinu. Šta mislige o aktuelnom predsedniku Putinu?
Bio sam i još sam satiričar, satirično sam prikazao Jeljcina 1989. Dok je bio predsednik, svako jutro sam se budio sa osećajem stida zbog čoveka koji stoji na čelu Rusije. Putina se uopšte ne stidim. Ne znam da li se njime ponosim, zato što konačan nacrt može da se podvuče tek kada završi mandat, za tri godine.
Čitaoci i nagrade
DA li nagrade pomažu piscu i da li će „Stefan Mitrov Ljubiša“ imati efekta u vašoj karijeri?
Mislim da nagrade krase život pisca, to je kao cveće glumca na sceni. Predstava se, naravno, može igrati i bez cveća, ali je lepše i prijatnije kada se dobije. Nikakve nagrade, međutim, ne mogu piscu da zamene ljubav čitalačku. Sedeo sam u budvanskom restoranu na obali, a onda su naišli neki ruski turisti, koji su me prepoznali. Prišli su da mi se zahvale za knjige koje čitaju 20 godina. I to je ono najviše - kada ti u Crnoj Gori, tvoj ruski čitalac, zahvaljuje za ruske knjige. „Stefan Mitrov Ljubiša“ za mene ima moralni značaj, jer to govori o tome da su moje knjige dobile priznanje i među čitaocima na drugom jeziku, i u tom smislu, za mene je vrlo važna.

Izdaja tradicije
U Rusiji se, kao uostalom i kod vas, dešavaju vrlo žestoki i oštri socijalni procesi, i pošten pisac uvek ima mnogo tema. U proteklim godinama nažalost u Rusiji su postojali različiti fondovi za nagrade, kojima su se podržavali pisci koji su zaobilazili socijalne probleme. Na taj način, odgojena je čitava generacija pisaca kojima uopšte nije bilo važno da li će ih neko čitati ili neće, bitno je bilo samo dobiti neko priznanje. Pojavio se čitav pravac koji se zove „nagrađena književnost“, i ta literatura je do danas najveća izdaja tradicije ruske književnosti. U Evropi i u Americi, nažalost, ali i kod vas, prevođena je ta „nagrađena književnost“, koju ruski čitalac uopšte ne čita.

Radmila RADOSAVLjEVIĆ


Blic
22.08.2004.

Jurij Poljakov

Satira je žar budućnosti

Preksinoć je na platou između crkava u Budvi, u okviru Grada teatra, Juriju Poljakovu (1954) uručeno prestižno književno priznanje Trga pjesnika; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“. Poljakov je do sada objavio desetak knjiga, niz drama i da urednik je čuvene „Literaturnaje gazete“. Našoj čitalačkoj publici poznate su dva njegova romana u izdanju „Cepter book vorld“, „Jare u mleku“ i „Zamislio sam bekstvo“.

O činjenici da njegovo delo karakterišu, između ostalog, sukobi u sovjetskoj i postsovjetskoj vlasti Poljakov za „Blic“ kaže:

- Satira je žanr budućnosti. Pisao sam uvek o onome što mi se nije sviđalo u Sovjetskom Savezu, a potom i o onome što mi se takođe nije sviđalo posle sloma Sovjetskog Saveza. Ali, nikad se nisam borio protiv države. Bio sam, recimo, u žestokoj opoziciji Jeljcinu, jer je on naneo veliku štetu Rusiji. I ne samo Rusiji. Posle je došla vlast koja je pokušala da ispravi tu grešku. Trudim se da toj vlasti pomognem.

Na koji način?
- Kao satiričar! Ismevam ono što mi se ne sviđa a pre svega ismevam samu vlast. Smatram da pisac treba da bude u opoziciji prema vladajućoj strukturi čiji je savremenik. I to ne političkoj već pre intelektualnoj, kulturnoj i duhovnoj. Međutim, ruski pisac nikad ne sme i ne treba da bude u opoziciji prema državnosti, odnosno prema narodu. To je, uzgred, moja osnovna razlika u odnosu na disidente. Bilo da je reč o sovjetskim ili postsovjetskim disidentima. Uostalom mislim da je upravo to jedno od odlika velike ruske književnosti.

Gde vidite svoje mesto u odnosu na velike ruske pisce?
- Svoju poziciju sagledavam samo kao učenički položaj. Sa zadovoljstvom i strahopoštovanjem učio sam od Gogolja, Čehova, Buldakova i drugih.

U knjizi „Jare u mleku“ duhovito je opisan značaj garderobe za pisca. Šta to zapravo znači za današnju kulturu?
- Odelo pisca je vrlo često mnogo značajnije za njega samog nego ono što on piše. Moj satirični roman upravo i jeste o takvim fenomenima. Ne mali broj današnjih pisaca povremeno oblači smoking, povremeno se pojavljuje na „in“ mestima, povremeno se žali Amerikancima na svoju vladu... Smatram da je to jedan od najvažnijih problema savremene književnosti! Naravno, na kraju ipak ostaje samo tekst. Dobro skrojen smoking ni jednog skribomana u istoriji nije učinio dobrim piscem.

Na jednom mestu pišete „ne može se izmisliti ništa gore od života“ da li su duhovitost i humor vrsta eskapizma ili način gledanja na stvari?
- Moj roman „Zamislio sam bekstvo“ posvećen je upravo problemu eskapizma . I nije slučajno što je on preveden na srpski. I vaša i naša država preživljavaju svojevrsnu civilizacijsku krizu. Ta kriza se izražava, pre svega, u tome što se pojavljuje isuviše eskejpera; ljudi koji nisu u stanju da donose odluke. Država u određenom trenutku ne može da se osloni na takve ljude. Tad obično dolazi do propasti zemlje. Mene veoma zabrinjava taj problem. No, književnost može samo da ukaže na društvenu bolest a izlečenje zavisi od daleko šireg konteksta.

A kako se vi lično snalazite u tome?
- Pisac može da postavi duboko lične ili društvene zadatke ispred sebe. Ipak, svoj spisateljski rad podčinjavam suštinskim interesima svoje zemlje. I to je u tradiciji velike ruske književnosti. Smatram da je taj poguban put vrlo blizak i ruskoj i srpskoj kulturi. A taj pogibeljni put sastoji se u tome da stvaraoci i kulturni radnici vulgarno podčinjavaju interese svoje zemlje sopstvenim interesima.

Tatjana Nježić