27.08.08
Od Rubensovog Antverpena do vrele žurke u Majamiju
Saša Obradović
Nakon odlične zbirke pripovedaka “Ulazak u zamak” i zanimljivog romana “Mardijan je najzad mrtav”, književnik Saša Obradović je objavio je novi roman - “Vrt ljubavi” (Stubovi kulture). Prvi deo priče odvija se u Antverpenu 1625. godine i govori o bračnim nesporazumima slavnog slikara Rubesa sa suprugom Izabelom Brant, a drugi deo u Majamiju, 31. decembra 2000, na dočeku novog milenijuma. Dve prostorno i vremenski udaljene žurke koje neobično liče jedna na drugu, doduše, uz malo izmenjene modele. Saša Obradović (Valjevo, 1968), čovek je zaista zanimljive biografije. Talentovan pisac, pravnik, diplomata, stručnjak za međunarodno pravo. Pre osamnaeste godine bio je prvak Jugoslavije u karateu, a već u svojoj dvadeset devetoj sudija valjevskog opštinskog suda. Zatim i sekretar ambasade Srbije u Hagu, a danas zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde...
Saša, kako je i zašto baš Rubens postao glavni junak vašeg najnovijeg romana?
Među najdosadnije biografije slavnih ličnosti svakako spada ona Pitera Paula Rubensa (1577-1640), baroknog slikara, humaniste i jednog od utemeljivača evropske diplomatije. Većina podataka o životu flamanskog majstora potiče iz rukopisa njegovog rođaka, koji se potrudio da strica predstavi u onom svetlu koje je visoki diplomata još za života želeo da stvori. Tako bi trebalo da poverujemo da se vrli Rubens, sa čijeg nas platna posmatraju obnažene boginje presne puti, nikada nije odavao ljubavnim avanturama. Njegovi biografi kažu da su mu u studio dovodili lava, kako bi ga majstor skicirao u različitim pozama, ali da nikada tu nije mogla biti viđena naga žena, sve dok njegova druga supruga, šesnaestogodišnja Helena Furman, nije odlučila da mu lično pozira. Za vreme u kome su živeli, kažu da je to predstavljalo izvanrednu slobodu. A njegova prva supruga, čestita Izabela Brant, umrla je od kuge 1626. godine. O toj tragediji govori samo jedno Rubensovo pismo, napisano u duhu stoicizma. Da li je on zaista bio stoik ili hedonista sputan strogim načelima svoje supruge Izabele? Nisam poverovao njegovoj blistavoj biografiji, već sam poželeo da u dobrom duhu postmoderne poetike svemu tome dodam nešto fikcije i životne istine. Naravno, Rubensu su me privukle i njegove sjajne slike, po kojima je ovaj roman i napisan.
Prvi deo romana odigrava se u Antverpenu 1625. godine, a potom se priča seli u Majami, 2000. Da li portrete žena sa Rubensovih slika zamenjuju cice nalik onim iz Playboya?
Oba grada su, svaki u svoje vreme, predstavljali centre lepog, ali i raskalašnog života. Priče koje su započete u Antverpenu biće dovršene u Majamiju, jer u ljubavi, zapravo, ničeg novog nema. Jedino će se nekadašnje flamanske lepotice raskošnih oblina preobraziti u uskoguze modele kojima je štikla postala deo tela. Takođe, na mesto nekadašnje golicave umetnosti udvaranja na scenu će stupiti svet savremenih erotskih perverzija, što ovom romanu daje i provokativni karakter.
Jedan od junaka kaže da ste vi zapravo simbolički reinkarnirali likove sa žurke koju u Antverpenu pravi tamošnji gradonačelnik u XX vek i na džet-set žurku u Majamiju gde se čeka treći milenijum?
Ne ja, već Lora, student književnosti – ona je i pisac i lik u romanu. Pored nje, još jedan lik će se zauzeti oko ovog teksta, ali ne da bi ga učinio lepšim, već da bi se spisateljici osvetio i da bi joj pokazao koliko su sve naše literarne igre danas prolazne i krhke. Eto, bar me niko ne može optužiti za nedostatak samoironije.
Da li ste već pronašli nekog novog junaka za budući roman?
Da, u pitanju su dvojica filozofa iz vremena Starog Rima koji se prepiru o ulozi mudrog čoveka u upravljanju državnim poslovima. Hedonista (po imenu Kritik) smatra da mudracu nema mesta u politici, dok stoik (Regul), potpuno posvećen javnom dobru, postaje visoki savetnik novog cara, koga je narod dočekao s velikom nadom. Jedini Regulov problem biće taj što se novi cezar zove Kaligula. Roman Razgovori sa Regulom baviće se temom odgovornosti za uloge na koje u životu pristajemo.
Mića Vujičić
09.07.08
Drama Rubensove žene Izabele
Saša Obradović
SA nepunih 18 godina, Saša Obradović (1968) je bio prvak u karateu ondašnje Jugoslavije, sa 29 - sudija valjevskog Opštinskog suda, zatim advokat, a u poslednje četiri godine zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudu pravde u Hagu. Istovremeno, ovaj višestruko daroviti i radoznali Valjevac, predstavio se i kao pisac pred kojim je lepa budućnost. Objavio je knjigu priča „Ulazak u zamak“ (1998), roman „Mardijan je najzad mrtav“ (2005), a upravo mu je iz štampe, u izdanju „Stubova kulture“, izašao roman „Vrt ljubavi“, čiji su glavni junaci slavni slikar Rubens i njegova prva žena Izabela Brant.
Prema mišljenju urednika Ivana Radosavljevića, ova knjiga se čita s osmehom najčistijeg književnog uživanja, istovremeno je neizmerno zabavna i nenametljivo pametna, psihološki duboka, okrenuta istoriji, ali suštinski moderna.
* Otkuda interesovanje za Rubensa?
- Veliki sam ljubitelj klasičnog slikarstva, u svom kompjuteru imam desetine slika velikih majstora - kaže Obradović za „Novosti“. - Rubens me je privlačio zbog osobitog prikazivanja erotike, jer je uvek slikao izuzetno krupne žene. Neki su smatrali da je to bila moda onog vremena, a drugi, u šta ja verujem, da su te njegove žene bile uzor lepote tadašnje holandske, odnosno flamanske žene. Zanimljivo je da u njegovom ateljeu, dok je bio oženjen Izabelom, nijedna žena nije mogla da pozira gola. Posle Izabeline smrti, koja je umrla od kuge 1626, Rubens se oženio mnogo mlađom 16-godišnjom Helenom. Ona mu je pozirala, to je bio prvi put da jedan slikar slika nagu svoju suprugu i tako je nastalo poznato platno „Bunda“.
* U središtu vaše priče je Izabelina drama...
- Ona je imala sve uslove da bude srećna i zadovoljna žena. Muž joj je bio bogat čovek, ugledan umetnik koji je posedovao svoju radionicu, španski vitez i engleski plemić, dvorski slikar i uspešni diplomata koji je, verovatno, bio i prvi globalista. Poznata je njegova misao: „Ceo svet je moja otadžbina“. Dakle, u svemu, Rubens je važio za izuzetno uzornog čoveka. Ali, njena drama nastaje onog trenutka kada saznaje za nekoliko njegovih ljubavnih avantura... Moja priča se, zatim, seli na Majami, gde tamošnji gradonačelnik 31. decembra 2000.godine priređuje doček novog milenijuma. I tu sledi rasplet svih događaja...
* Kako i koliko ste radili na romanu?
- Napisao sam ga za šest meseci, radeći svake večeri od pola deset do pola jedan. Tri večeri - jedno poglavlje! Prethodno sam pročitao dve Rubensove biografije, proučio neke njegove radove, a zatim napravio detaljan plan čitave pripovesti. Otprilike onako kako je radio Borislav Pekić, inače, moj omiljeni pisac, koji je na zidove postavljao šeme svojih romana. Pekić je presudno uticao da postanem dobar čitalac, a pisanjem sam počeo da se bavim još od četvrtog razreda osnovne škole.
* I vaše prethodne dve knjige vezane su za istorijske događaje i ličnosti. Šta je sledeće?
- Iako ne pišem istoriografske romane, veoma cenim i rado čitam ovaj žanr, jer smatram da pruža izuzetnu zabavu. Sada radim na romanu koji govori o starom Rimu. Radni naslov mu je „Razgovori sa Regulom“, a govori o čoveku koji je bio savetnik na dvoru zloglasnog Kaligule.
D. Bt.
06.09.08 Danas
Pun krug i još malo pride
Saša Obradović, Vrt ljubavi
Neobičan je motiv da neko rođen u Srbiji piše istorijski roman koji se tiče flamanskih umetnika, preciznije Pitera Paula Rubensa, ako se iza toga ne kriju neke druge namere. Međutim, iznešena pretpostavka o zadnjim namerama pomera čitanje u vantekstualni prostor i traži dodatna objašnjenja koja često izneveravaju, odnosno ne pogađaju ono što je zaista autor imao na umu, prosto zato jer predstavljaju konstrukt koji može da bude pogrešan. Taj problem će, svakako, mnogo manje pogoditi čitaoce, ali za autora ume da bude razočaravajući.
Vrt ljubavi, Saše Obradovića, roman je koji sam imao na umu iznoseći gornje pretpostavke. Ipak, ovaj Valjevac je učinio nekoliko stvari kako bi predupredio pogrešne sudove o sopstvenom delu. Pre svega, on se kroz nekoliko nivoa ogradio od klasičnog odnosa autor-tekst, koji se u uobičajenoj predstavi o književnosti podrazumeva. Pored toga, između peripetije i razrešenja situacije stvorene u flamanskom gradu, ubacio je poglavlje koje opisuje događaje u Majamiju od 31. 12. 2000. godine, a koje služi kao paralela i delimično objašnjenje situacije u kojoj se nalaze istorijski likovi u Antverpenu. Naposletku, roman je zaključio nekolikim alternativnim čitanjima sopstvenog teksta, kao i već pomenutom problematizacijom autorstva.
Postoji gimnastički termin kojim se, čini mi se, mogu opisati autorske intervencije Saše Obradovića u narativno tkanje: velekovrtljaj. To je ono kad se sportista okreće u vazduhu oko svoje zamišljene telesne ose za više od 360 stepeni - srpski: pun krug i još malo pride. Drugim rečima, cilj s kojim je urađena operacija na zdravom i zanimljivom tkivu romana Vrt ljubavi, ostaje nejasan. Zbog čega je na kraju ispalo kao da roman ne samo da nije originalno delo onog ko je potpisan na koricama, već se radi o priređenom prevodu pastiša jednog slikarskog dela originalno napisanog, ali neobjavljenog na engleskom. Pri tom treba uzeti u obzir i činjenicu da je pomenuto slikarsko delo samo parafraza Rubensovog Vrta ljubavi nastalog između 1630. i 1632. koji se danas čuva u madridskom Pradu. Da to ne bude kraj komplikacija, sam Vrt ljubavi Saša Obradović pripisuje ne Rubensu, već jednom od njegovih učenika Justusu, koji je delo osmislio. Ovo za Rubensovu radionicu nije čudno, s obzirom da je ovaj slikar stvarao u nekoj vrsti manufakture u kojoj su učenici odrađivali veliki deo posla - ako ni zbog čega drugog, trebalo bi pročitati Vrt ljubavi zbog uverljivog prikaza majstorske radionice velikog baroknog slikara. Ipak, ime autora na koricama, sa sve fotografijom unutar knjige, nedvosmisleno upućuje na Sašu Obradovića. Šta je u pitanju: zabuna ili postmodernizam?
Biće ipak da se radi o ovom drugom.
Pre dvadeset i jednu godinu, telavivski profesor Brajan Mekhejl napisao je knjigu po imenu Postmoderna proza, u kojoj je istoimeno pisanje povezao sa ontološkom dominantom. Drugim rečima, u žižu interesovanja stavlja se pitanje o postojanju sveta, za razliku od epistemološke dominante karakteristične za modernizam. U slučaju Vrta ljubavi ovaj model funkcioniše besprekorno - naime, postojanje sveta prizvanog u romanu je veoma problematično ne samo zbog toga što on pripada svetu mašte/umetnosti, već i zbog toga što ga se autor na neki način odriče i svojim odricanjem ga dovodi u pitanje. Umetnost je, dakle, plod mašte i kao takva jedna od maštarija (moje prizivanje Borhesa nije sasvim slučajno), čiji je stvarnosni status nesiguran. Potreban je auto da fe kako bi se povezali autor i njegov roman.
S druge strane, postmoderni koncept je doživeo i doživljava izazove koji stižu sa etičke strane i ja sam ih na ovom mestu ponavljao dovoljan broj puta da bih to ponovo isticao.
Saša Obradović je pokušao da kontekstualizuje i prizove u čitalačku imaginaciju priču o srpskoj jadnoj stvarnosti kroz lik Slavka Popivode Popa, ali to u romanu ostaje u dalekoj pozadini. Ipak, on je napisao veoma zanimljiv roman. Za njegovo radno mesto i njegov primarni poziv pravnika pred Međunarodnim sudom pravde možda i opravdan, jer se čoveku mora zgaditi sve ono što tamo neizostavno treba i može da čuje. U to ime je njegov beg u fikciju sasvim opravdan. Koliko je to značajno sa aspekta jedne veoma nezdrave književno-kulturno-društvene situacije back home, drugo je pitanje. Čitanje ne bi trebalo da nas ostavi samo zabavljenim. Ili možda grešim?
Vladimir Arsenić
19.07.08 Politika
Rubens na žurci u Majamiju
Saša Obradović, „Vrt ljubavi“
Baš je tako nešto trebalo prozi Saše Obradovića. Malo žurke u drugom delu u toplom Majamiju koji bi razbio pomalo klasičnu atmosferu priča i romana čije su teme izvučene iz literature. Postmodernistička obrada već napisanog koja je vrhunac imala u prvoj Obradovićevoj zbirci pripovedaka „Ulazak u zamak“, a čijim se oruđima pisac služio i u romanu „Mardijan je najzad mrtav“, na delu je i u „Vrtu ljubavi“. S tim što ovoga puta nova priča ne nastaje na marginama lektire, već u pogledu na Rubensovu sliku oko koje nastaju svi zapleti.
Bez svake sumnje, to je zanimljiva literarna igra koja će u trećem Obradovićevom proznom koraku biti bliža svakodnevici, aktuelnom, kako god, te samim tim i nekako punija života (postoji li u rečniku književnih termina), punokrvnija, življa od postmoderne koja se inteligentno ali pomalo hladno igra klasikom. Party, drugi deo „Vrta ljubavi“ smešten u naše doba, eksplodiraće, ne bez posledica, i svojom eruptivnom playboy emocionalnošću, uz sve mane, napraviti jedan jači rez u Obradovićevoj poetici.
Prvi deo „Vrta ljubavi“ događa se u Antverpenu 1625. godine i za glavnog junaka ima flamanskog majstora Pitera Paula Rubensa, tačnije njegove bračne nesporazume sa Izabelom Brant koja otkriva suprugovo neverstvo. Baš kao i u prethodnim delima, Saša Obradović (Valjevo, 1968) vrlo temeljno i pažljivo oživljava epohu u koju je smestio svoj roman, koncipirajući prvi deo oko zabave koju priređuje tamošnji stari gradonačelnik Niko Rokoks. A onda, nakon čitaočevog povesnog uljuljkivanja koje je, kada se o knjigama ovoga pisca govori, redovno prijatno, dolazi već pomenuti drugi deo Party, 31. decembar 2000, Koral Gejbles, Majami, i još jedna žurka koju povodom dočeka novog doba organizuje tamošnji gradonačelnik Nik Viloubi, za svoje poznanike i prijatelje, bogataše, džet-set Majamija. Dakle, dve prostorno i vremenski udaljene žurke koje svakako liče jedna na drugu. Zajedno sa zapletima iz prošlosti, obe ostavljaju čitaocu mogućnost da sam izvrši projekciju i zapita se nisu li se prepoznatljivi portreti žena sa Rubensovih slika pretvorili u fotke „Plejbojevih” razgolićenih cica koje se šetkaju oko gradonačelnika Viloubija.
To, međutim, nije kraj igre. Sledi treći deo, smešten u Njujork i Amsterdam u vremenu sadašnjem, pa „Vrt ljubavi“ dospeva i do Menhetna, gde se postavlja pitanje ko je onaj koji roman pripoveda. Ispada da su sva prethodna poglavlja koja smo pročitali zapravo delovi romana čiju spisateljicu upoznajemo u Americi, kraj slikara koji pravi svoju verziju jedne od najčuvenijih Rubensovih slika. Pri tom, Rubensova dela sastavni su deo sva tri zapleta. Onoga u Antverpenu kada Rubens stvara, onoga u Majamiju gde se kopija slike pojavljuje gotovo neprimetno tek kao detalj u scenografiji žurke, i trećeg u kome njujorški slikar pravi svoj „Vrt ljubavi“, čime dobijamo još jedno vremensko i prostorno transponovanje, još jednu varijaciju, izobličavanje, da li bismo pogrešili ako bismo rekli: još jedno legalno falsifikovanje života?!
Iako je poglavlje Party možda najinteresantniji deo romana, Saša Obradović, može biti, bolje, temeljnije, sa više pažnje pripoveda u onom delu knjige u kome je glavni junak slikar Rubens. Već u drugom delu moglo bi nam se učiniti da je pisac pomalo požurio, da je uveo suviše velik broj likova za toliko prostora, te da pojedine likove nije sasvim precizno isprofilisao ili da je pre preko njihovih biografija prešao suviše brzopleto, koliko god to instant životu u Majamiju zapravo odgovaralo.
Možda bi se moglo postaviti i pitanje da li su romanu bile potrebne dodatne verzije već ispričanih priča i epiloga, kao i poneka umetnuta epizoda na samom kraju.
Mića Vujičić
