Vreme žena

22.03.11

Politika, 22.03.2011


Žene su još u prvim redovima

Sovjetska vlast je promenila svest ruskih muškaraca, koji ne preuzimaju odgovornost za svoj život i život porodice, smatra Jelena Čižova, ruska književnica


Vršac – Poznata ruska književnica Jelena Čižova boravila je u Vršcu na poziv Književne opštine Vršac, koja je upravo objavila njen roman „Vreme žena” (za koji je dobila „Ruski Buker”), prvo delo ove književnice na srpskom jeziku, a već su završene pripreme i za štampanje njenog sledećeg romana – „Polukrvka”. U prepunom Salonu Narodnog pozorišta „Sterija”, pre nekoliko večeri, Čižova je ljubiteljima književnosti predstavila svoju knjigu. Nakon trodnevne posete Vršcu, od danas je i gošća Beograda, gde će se u Srpskom PEN-u sastati sa kolegama. Čižova je, inače, urednica međunarodnog časopisa „Lettre internationale”, i direktorka peterburškog PEN kluba.

Po obrazovanju je ekonomista, nekad je bila uspešna poslovna žena, doktorirala je, pravila mnogo planova i snova o književnom radu, kome nije mogla u punoj meri da se posveti. Dobri poznavaoci njene biografije kažu da se pisanju knjiga potpuno okrenula nakon požara na brodu „Sećanje na Merkura”, kojim je sa Krima, 1998. godine, putovala prema Istanbulu. Punih šest dramatičnih sati pomoći nije bilo niotkuda. U potpunoj sudbinskoj neizvesnosti, ona je odlučila da će se, ukoliko preživi, posvetiti isključivo književnom stvaralaštvu, i tako ostvariti svoje snove.

U romanu „Vremenu žena” tri starice usvajaju nemu devojčicu, ćerkicu komšinice, fabričke radnice umrle od raka. „Tajno je krste, ne dozvoljavaju da ide u obdanište, kako je tamo ne bi zarazili sovjetskom ideologijom, uče je da govori francuski jezik, pričaju joj bajke, ali i istine, recimo, o blokadi Lenjingrada, i na nju, na taj način, prenose već zaboravljene predrevolucionarne moralne norme”, objašnjava Petru Krdu urednik KOV-a.

Međutim, kada je napunila sedam godina, devojčica je progovorila i posle izrasla u talentovanu umetnicu. Roman je, u neku ruku, posveta ruskim ženama.

U drugom romanu, „Polukrvka”, koji je KOV pripremio za štampu, takođe u prevodu Ljubinke Milinčić, Jelena Čižova, kojoj je istorija stalna opsesija, iskazuje svoj kritički odnos prema ideologiji i zapravo, opisuje život devojke u vremenu Staljina. Ona ne uspeva da se upiše na fakultet, samo zato što joj je otac Jevrejin. Junakinja romana zato stiče kompleks inferiornosti. Saznajemo i da je sa ovom književnicom dogovoreno i objavljivanje „Lavre”, trećeg njenog romana na srpskom jeziku, u kome je opisan realan život crkve „iznutra”, sa mnogo zanimljivih i potresnih detalja.

Na pitanje, kako bi izgledao svet kada bi ženama, koje su u Rusiji veoma uvažavane bilo povereno upravljanje svetom, Jelena Čižova je odgovorila:

– Mislim da je ukazivanje takvog poverenja ženi, u ovom trenutku, nemoguće zbog društvenih stavova u Rusiji. To je moguće samo u pojedinim demokratskim zemljama. Rusija je vrlo tradicionalna zemlja, i još dugo će takva biti. Svet bi trebalo da bude harmoničan, da žene i muškarci ravnopravno učestvuju u donošenju važnih odluka. Tokom 20. veka, ruske žene su morale da prežive, pa su preuzimale na sebe teret opstanka, i ne može se govoriti o ravnopravnosti sa muškarcima. Dok su im muževi i sinovi ratovali i ginuli, i stradali od represije, one su podizale decu, i uprkos svemu – preživljavale i preživele. To je bilo vreme žena kao jačeg pola, i ono još traje. Sovjetska vlast je, međutim, promenila svest ruskih muškaraca, koji ne preuzimaju odgovornost za svoj život i život porodice. Dobili smo nekoliko generacija obeščašćenih muškaraca, što se oseća i danas. U početku perestrojke, devedesetih, žene su se borile za preživljavanje svoje zemlje, i bile u prvim redovima, a muškarci iza njih. Postoje dva tipa žena: one koje su ravnopravne sa muškarcima, rade na važnim mestima, i predstavljaju konkurenciju muškarcima, i drugi tip žena, koje žele, uz pomoć muškaraca, da budu samo lepe lutke. Ta razlika u sovjetskim vremenima nije bila toliko izražena kao sada.

Jelena Čižova smatra da danas postoje dva tipa ljudi, o čijim šansama kaže:

– Postoje dva tipa ljudi: podlaci, zli, koji su u stanju da gaze po leševima, imaju šansu da prežive ali, jednaku šansu imaju i odgovorni i vredni ljudi, koji su spremni da rade i preuzmu odgovornost za sebe, svoju porodicu i državu. Teško je reći koji od ova dva tipa ljudi ima veću šansu, mada od toga zavisi budućnost. Ukoliko u Rusiji pobednik bude prvi tip ljudi, onda će Rusija biti velika zemlja, ali marginalna i izolovana. Ukoliko pobedi drugi tip, u šta ne verujem, Rusija će biti normalna i ravnopravna. Kada je o svetu reč, preovladavaju podlaci.

Kada govori o Rusiji, Jelena Čižova smatra da u njenoj zemlji vlada velika korupcija koja ima sovjetske korene.

„Čovek koji se formirao u sovjetskom vremenu, spreman je da trenutno izmeni svoje principe, da se snađe, da odmah usvoji mišljenje koje dolazi „odozgo”. To je biće koje ne može da razume druge, i mrzi ljude. Iz takvog tipa ljudi nastaje korupcija”, kaže Čižova, koja je upravo završila roman posvećen devedesetim godinama u Rusiji, kada je radila kao savetnik direktora jedne velike firme.

„To vreme poznajem jako dobro, i želela sam da ga prenesem čitaocima. To je strašno vreme, kada su se ljudi, izlazeći iz sovjetskog perioda, pretvarali u vukove i ovce”, kaže Jelena Čižova.

Jovica Danilović


Večernje novosti


Jelena Čižova: Zvuci nemih vremena

Dobitnica ruskog „Bukera“, doputovala u Srbiju da predstavi roman „Vreme žena“. Tražila sam od Boga još 10 godina da bih mogla da pišem

VEOMA je teško u Petrogradu sebe smatrati profesionalnim piscem, jer su u tom gradu i po ulicama ostale senke Puškina, Dostojevskog, Turgenjeva i svih ostalih ruskih literarnih velikana. Bez lažne skromnosti, uz kafu u hotelu „Moskva“, tek pristigla letom iz Moskve, ovo nam iskreno priznaje jedna od trenutno najvećih zvezda ruske književne scene - Jelena Čižova.
Direktorka petrogradskog PEN kluba, žena bogate lične i spisateljske biografije (bavila se biznisom, predavala engleski jezik, doktorirala) u Srbiju je došla na poziv vršačkog KOV-a, da predstavi „Vreme žena“, knjigu koja joj je donela ruskog „Bukera“ i svetsku slavu. Razgovor započinjemo o njenoj sudbonosnoj odluci, tokom požara na brodu „Sećanje na Merkur“, kojim je 1998. plovila od Krima ka Konstantinopolju, da ipak, postane profesionalni pisac.
- Na brodu koji je goreo šest sati i svakog trenutka mogao da potone počela sam razgovor sa Bogom, govoreći mu da ne bi imalo smisla da sam imala tako divne učitelje, da sam toliko mnogo čitala, radila, razmišljala, a da mi se život okonča i da nemam vremena da sve to napišem - objašnjava nam Čižova. - Nisam mu ništa tražila osim deset godina za sebe, da bih napisala tih nekoliko romana koje sam imala u glavi.
* Kakvu ste sliku vremena želeli da stvorite prateći u „Vremenu žena“ sudbine tri generacije žena u Petrogradu šezdesetih godina prošlog veka?
- To je period kada je u svim, pa u mojoj porodici ostalo veoma malo muškaraca. Moj pradeda poginuo je u Prvom svetskom ratu, obojica mojih dedova, poginula su u Drugom svetskom ratu, dva brata su mi umrla tokom blokade Lenjingrada... Moja majka je volela da kaže : „U ovoj zemlji muškarci ne žive“. Ta rečenica me je često pratila u detinjstvu. Razmišljajući zbog čega je to bilo tako osmislila sam ovu knjigu, koja nije moja autobiografija iako u njoj ima ličnih uspomena iz detinjstva, naročito mojih razgovora sa prabakom. Moja prabaka i njene priče „rodile“ su te tri starice, koje su junakinje moga romana.
* Zbog čega je najmlađa junakinja, njihova usvojena unuka - nema?

PREISPITIVANjE MITOVA
* U kakvoj su danas poziciji pisci kada otvaraju neke ozbiljne društvene teme?
- U Rusiji je tradicija da se pisci bave aktuelnim problemima društva. Trenutno, međutim, i pisci i čitaoci mnogo razmišljaju o prošlom veku, o istoriji. Bilo je mnogo revizije istorije, a svi mi hoćemo da znamo šta je istina, a šta mit.
- Često me to pitaju i mnogi tumače da sam time htela da kažem da je Rusija - nema, ali to nije tačno. Ta devojčica nije simbol neme Rusije. Rusija je sve, samo ne - nema i to je njen glavni problem. Problem Rusije je što Rusi ne mogu do kraja da razumeju i osmisle svoju istoriju. Devojčica je u mojoj knjizi nema da bi mogla da izbegne školu i ne usvoji način razmišljanja i ponašanja koji je komunistički sistem nametao kroz obrazovanje, tačnije da bi mogla da uči od svoje tri bake. Tako je bilo i sa mnom. Do moje pete godine moja prabaka mi je pričala o tragedijama koje su nas zadesile, kao i sve ostale žitelje moje zemlje, a kada sam krenula u školu prestala je. Bojala se da bih se mogla negde „izlanuti“, što bi bilo opasno. Pogrešila je, jer ja imam jako dobro pamćenje, pa sam zapamtila sve što mi je govorila i o svom životu pre revolucije. U knjigu je ušlo i mnogo toga što sam kasnije saznala i pročitala o tom periodu sovjetske istorije, ali sam zahvalna prabaki, jer mi je dala, prve osnovne predstave o tome.

* Jedna od velikih tema kojom se bavite u ovoj, ali i u knjizi „Lavra“ je religija i odnos prema Bogu...
- Kada se pojavila „Lavra“, početkom 2000-ih bila je na meti kritike zato što je tada postojalo dosta iluzija o ruskoj pravoslavnoj crkvi. Mislilo se da je ona bez posledica preživela sovjetsku vlast i da će okretanje crkvi ljudima brzo rešiti sve probleme. Ali u mom životu je tako ispalo da sam bila udata za sveštenika, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pa sam jako dobro znala šta je ruska pravoslavna crkva iznutra, iz same srži. Zato kritički pišem o crkvi kao o organizaciji, a ne o samoj religiji, jer svaki čovek veruje u Boga onako kako on želi. Vera o kojoj govorim u „Lavri“, nije ista ona vera koju imaju moje tri babuške u „Vremenu žena“. To su sasvim drugačije i vere, i crkve i religije.

* Vaš stil kritičari opisuju kao veoma redukovan, sveden...
- Pišem kako pišem, ne izmišljam nikakav poseban stil. Za mene nije važan stil rečenice, već da izgradim predstavu o vremenu o kome pišem. Da to vreme zazvuči, odjekne u tekstu...U svakom svom romanu pokušavam da prizovem taj zvuk.

* O čemu se govori u „Polukrvnoj“, sledećoj knjizi koju će objaviti vaš srpski izdavač?
- To je strašna, groteskna knjiga. Govori o sovjetskom državnom antisemitizmu, o tome kako su se ljudi ponižavali na nacionalnoj osnovi, o čemu se malo zna. Mnogi misle da je poniženje Jevreja bilo svojstveno samo nemačkom nacizmu, koji je došao do krajnjeg stepena antisemitizma. Ali Staljin, što je poznato, sličnu sudbinu krojio je sovjetskim Jevrejima, samo što se sve to dešavalo na fonu priče o ravnopravnosti naroda. Bila je to lažljiva i podla politika. U osnovi tog romana je sudbina moje sestre, koja nije mogla da bude primljena sedamdesetih godina na medicinski fakultet zato što joj je otac Jevrejin, a majka Ruskinja. Ona je maštala da postane lekar, pa smo joj falsifikovali podatke na pristupnici, napisali da joj je otac Estonac, običan radnik, a ne inženjer Jevrejin. Sestra je sada odličan pedijatar, ali danas kad pomislim kakve bi bile posledice da je ta naša obmana otkrivena, uplašim se.


NE PRATE KNjIŽEVNU MODU

* Imajući u vidu vaš, ali i uspeh i uticaj još nekoliko spisateljica, da li se može govoriti i o vremenu žena u ruskoj literaturi?
- Imam utisak da su žene u Rusiji manje bile podložne uticaju postmodernizma, koju su kao modu pratili i preuzeli sa Zapada muški pisci. Žene su ostale bliže ruskoj literarnoj tradiciji, ostale su autentične. Zbog toga su ženski ruski pisci veoma popularni van zemlje, posebno na Zapadu. Zapadnim čitaocima smo interesantne jer pišemo iskreno.

Miljana KRALj


Danas


Uvek sam se rukovodila time da ako je meni potrebna ozbiljna književnost, sigurno postoje ljudi koji misle isto tako: Jelena Čižova
Jelena Čižova, dobitnica „Ruskog Bukera“ u Vršcu


Mi tek sada na pravi način počinjemo da govorimo o tragedijama prošlog veka, pokušavamo da se probijemo kroz naše ideologizirano sećanje jer je sve što se s nama dogodilo, pretvoreno u lažljive mitove. Jelena Čižova, dobitnica Bukerove nagrade za roman Vreme žena biće ovih dana gošća Književne opštine Vršac (KOV) koja je nedavno objavila njen nagrađeni roman.
Za godinu dana Vreme žena doživelo je više izdanja. Predstava po romanu Vreme žena postavljena je na scenu peterburškog Velikog dramskog teatra, a spisateljica nastavlja dalje da svojim novim delima opisuje, za buduća pokolenja, vreme od Oktobarske revolucije do današnjeg dana. Nedavno je u njenom rodnom Peterburgu objavljen roman Polukrvka, a uskoro bi trebalo da izađe i roman o Perestrojki. Vršački KOV najavljuje štampanje i romana Polukrvka Jelene Čižove.
Svoje interesovanje za skorašnju istoriju Jelena Čižova objašnjava rečima da se traume leče tako što se o njima govori.
- Tim pre što su čitava pokolenja odrasla u čudovišnom strahu, ljudi nisu nikad sa svojom decom razgovarali o vremenu u kome su živeli. Zato je naše pokolenje zapravo pokolenje bez oca. Za razliku od današnje omladine, u mnogima od nas koji smo rođeni krajem 50-ih godina, pojavio se veoma jak impuls - dočepati se istine po svaku cenu. I mi smo izabrali svoj put. Moguće je da je naš izbor bio olakšan time što nam je život, u poređenju sa sadašnjim, nudio vrlo uzak spektar izazova. Naša trauma sve do danas nije izlečena. I ako se ne izleči, ostavićemo je u nasleđe svojoj deci i unucima. Neizlečena trauma se taloži u dubinama narodne svesti. Ili podsvesti - bojim se da ne pogrešim termin. Ranije ili kasnije, prekinuto istorijsko sećanje će se osvetiti - u Rusiji se to, ne jednom, događalo. I u tom smislu, na nama je odgovornost, na kraju krajeva naše pobede ili porazi na tom frontu, odrediće sudbinu zemlje.
Tri starice gaje nemu devojčicu, ćerku susetke iz lenjingradskog zajedničkog stana, fabričke radnice koja je umrla od raka. Tajno je krste, ne dozvoljavaju da ide u obdanište kako je ne bi „zarazili“ sovjetskom ideologijom, uče je da govori francuski, pričaju joj bajke, ali i istine o blokadi Lenjingrada, i na nju prenose sve tada već zaboravljene predrevolucionarne moralne norme. Devojčica, kad joj je bilo sedam godina progovara i u svetu sveopšteg straha izrasta u talentovanu umetnicu. To je, ukratko, sadržaj nagrađenog romana. Neki to nazivaju pričom o jednom zajedničkom stanu, drugi - pričom o jednoj devojčici. Ili o tri starice. Zar to, ipak, nije istorija zemlje koje više nema?
- Ako se, kao neki kritičari, usredsredimo na siže, onda je to priča o zajedničkom stanu, i o jednoj devojčici, i o staricama... Ali za mene je, i tu se samo delimično slažem s vama, istorija moje zemlje koja, na žalost, i dalje traje. Mislim na sovjetsku istoriju. Do današnjeg dana mi ne uspevamo da je prevaziđemo.
Ipak, SSSR je prestao da postoji pre više od dvadeset godina, ni zajedničkih stanova više gotovo da nema. Šta nije prevaziđeno?
- To je očigledno. Iz ideologiziranih, klasnih predstava o Dobru i Zlu nisu mogle da niknu nikakve autentične predstave. Pored toga, shvatićete, bake opisane u mom romanu su u sovjetsko vreme bile u apsolutnoj manjini. Devojčica, moja junakinja, je prosto imala sreće: u detinjstvu nije mogla da govori - bila je nema. A to znači da se njene bake nisu bojale da će ona negde slučajno izbrbljati nešto što je od njih čula. Pamtim da su moji najbliži, više ili manje ne obraćajući pažnju na mene, otvoreno razgovarali (o blokadi, ratu, o životu pre revolucije) sve dok nisam napunila četiri-pet godina. Potom su prestali da o tome govore u mom prisustvu, ali nešto je ipak ostalo u mom sećanju. Kasnije, kad sam postala pionirka i komsomolka, u mojoj svesti kao da je postojao protivotrov od sovjetske laži. Sigurna sam da ja nisam izuzetak. Oni unuci i unuke čije bake su uspele da u njih usade svoje moralne vrednosti, dele ih do današnjeg dana. Nevolja je u tome što su takve bake u većini slučajeva ćutale. A sa svih tribina govorile su sasvim druge bake i deke. U našem sadašnjem životu, njihovi unuci imaju više šanse da uspeju.
Naziv romana je prilično indikativan. Mnogi tvrde da je Rusija danas zemlja žena, a vreme žena i dalje traje - žena je jači pol. Nije slučajno što se za nju kaže da „može konja u trku da zaustavi, u zapaljenu kuću da utrči“...
- Meni se čini da je došlo vreme da se zaustave žene koje trče kao konji. Predstava o muškom svetu mi se ne dopada. To je tradicionalno društvo u kome se žena bavi kućom, a muškarci rešavaju ostale probleme. Vreme je da počnemo da prihvatamo zapadne vrednosti gde je sve organizovano na partnerskim osnovama. Žene i muškarci ravnopravno odgovaraju. Čini mi se da to ovde, zasad, ne uspeva. Iako mi muž mnogo pomaže, on je, na primer, otišao na bolovanje kad sam rodila drugo dete jer sam ja morala da radim, ja i dalje imam utisak da je najveći deo odgovornosti na meni, da ja odgovaram za celi porodicu. Taj osećaj je u meni formiran, valjda, genetski i to se više ne može menjati.
Pa o tome i jeste reč - žena je ta koja na svojim plećima nosi celu porodicu?
- Imajte u vidu da je tokom čitavog XX veka sovjetska država planski uništavala svoje podanike - represije i ratovi odneli su milione života, uglavnom muškaraca. A žene su morale da preuzmu na sebe sve životne probleme. I to nije sve. Tokom poslednjih sovjetskih godina ljudi više nisu ginuli, ali je vlast nastavila da moralno uništava svoje najbolje ljude. Tako smo dobili nekoliko pokolenja obeščašćenih, poniženih muškaraca. To ne može da prođe bez posledica. I zato sada imamo to što imamo.
O blokadi Lenjingrada napisani su tomovi i tomovi knjiga. Pisali su ih i pišu i oni koji su tu blokadu doživeli, i oni koji su o njoj samo slušali?
- Mi tek sada na pravi način počinjemo da govorimo o tragedijama prošlog veka, pokušavamo da se probijemo kroz naše ideologizirano sećanje jer je sve što se s nama dogodilo, pretvoreno u lažljive mitove. Naše istorijsko sećanje liči tako na dno broda koji decenijama obrasta mahovinom, a mi nemamo instrumente da sve to odrežemo i bacimo. Imam utisak da sav taj posao treba obaviti golim rukama.
Mi moramo da odbolujemo traume koje nam je nanela sovjetska vlast. Samo tako ćemo ih se osloboditi. Jedan od mojih ciljeva je bio da pokažem sovjetsku istoriju, istoriju Lenjingrada, očima običnih ljudi, ne onako kako je to opisano u udžbenicima. Htela sam da prikažem obične ljude koji su dostojanstveno proživeli svoj život.
Starice uče devojčicu „svemu što je najvažnije“ - da šije, veze, plete. Ali to se danas ne ceni naročito. Bolje bi bilo prihvaćeno da je uče kako da se uda za oligarha?
- Onima koje žele da se udaju za oligarhe nisu potrebne nikakve bake. S tim zadatkom one lako izlaze na kraj i bez baka, i bez nas.
U romanu „Polukrvka“, pišete o sudbini devojčice čiji je otac Jevrejin a majka Ruskinja, što znači da je ona „nečiste“ krvi, „polukrvka“. Zbog toga devojčica koja je odličan đak i izuzetno talentovana, ne može da se upiše na fakultet pa falsifikuje svoju biografiju. Nije tajna da je to sudbina vaše sestre?
- Da, ali ona je samo povod. Zadatak koji sam sebi postavila pišući ovaj roman, bio je opštiji - da se iza teme koja je bolna za naše društvo, otkrije jedan od glavnih principa totalitarnog sistema. U nekoliko reči on se može formulisati ovako: da bi vladala ljudima, sovjetska država je svoje podanike podelila na „svoje“ i „tuđe“ - na Ruse, Jevreje, Nemce, na one koji su ležali po zatvorima i one koji su ih tamo slali, na Lenjingrađane i provincijalce... Sistem je napravljen tako da gotovo svaki „građanin zemlje sovjetske“ oseća u sebi „greh nedovoljno vrednog“ i u tom smislu se oseća kao polukrvka. Ta reč u kontekstu romana izlazi iz okvira svog pravog značenja. U svakom slučaju, sadržaj knjige ne iscrpljuje se temom krvi.
U Rusiji, i u svetu, danas su najprodavanije knjige koje se, najblaže rečeno, ne mogu nazvati ozbiljnim. Sve češće se govori da ozbiljna literatura više nikome nije potrebna?
- Razgovori o tome da li je potrebna ozbiljna literatura nastaju iz čudnog uverenja da se naše vreme veoma razlikuje od drugih vremena. A to je veoma prepotentno. Mi danas imamo druga sredstva, efikasnija, novac se može zaraditi, slobodni smo, imamo medije. Ali to su samo sredstva - ciljeve je čovečanstvo postavilo odavno. Uvek sam se rukovodila time da ako je meni potrebna ozbiljna književnost, sigurno postoje ljudi koji misle isto tako. Mi imamo odlične pisce i veoma me raduje što u poslednje vreme i pisci i čitaoci napuštaju postmodernizam. Nova tendencija je pokušaj da se osmisli život i istorija, a ne da se stvori još jedna više-manje veštačka konstrukcija.

Autor: Ljubinka Milinčić