Vodi me na drugo mesto

01.01.00

Blic
15.11.2001.
Hajdana Baletić: Najgore što čoveku može da se desi jeste da preozbiljno shvati sebe. Videli smo šta se desilo kada je jedan šef države sebe doživeo preozbiljno. Čovek sve više okreće sebi, otkrivajući da je to zapušteno polje
Miris devojaka na visokim štiklama
Sudaram se sa kratko podšišanim momcima koji me začuđeno gledaju. Lepe i mlade devojke u cipelama sa visokim platformama hodaju sigurno, ovo je sada njihova teritorija. Gledam ih kako ulaze u radnje, izlaze iz velikih automobila, smeju se u svoje telefone. Iako ih svuda srećem i dalje mi deluju kao stranci, kao i ja njima, uostalom - napisala je Hajdana Baletić u romanu "Vodi me na drugo mesto" (izdavač "Stubovi kulture") u kome je kroz ispovednu priču mlade Beograđanke, sa nizom intimnih momenata, pisala o sudbini generacije koja je tokom protekle decenije išla od dvadesetih do tridesetih godina života i koja se, ako ne pre a ono tokom Nato bombardovanja, suočila s pitanjem - otići ili ostati.

Reč je o autorki koja je javnosti poznata kao pisac dramskih komada "Kaput mrtvog čoveka" čija se premijera očekuje u januaru iduće godine, zatim "Između nas i plavog neba", "U krugu dvojke", kao reditelj drame Gorana Stefanovskog "Hi-Fi". Živi i u Londonu gde je za ugledne TV kuće, "Grand" i "Fox kids", pisala scenarija.

Govoreći o knjizi, odnosno o tome da je ona uspela sebe da "odvede na neko drugo mesto" Hajdana kaže da se u oba grada oseća kao kod kuće, jer je različite stvari vezuju za ta dva grada.
"Tamo je čoveku data neka sloboda koju mi ovde još nismo osvojili. Mislim na slobodu u glavi, onu koju čovek sam sebi daje. Nemaju ni vremena ni potrebe da se bave politikom na način na koji se mi bavimo. Jednostavno, nisu im životi podređeni politici. Teško se dolazi do posla, ali cene vašu ideju i vaš rad, i dobro vas nagrade na kraju, tako da sve ima smisla".

Vi ste se tamo bavili svojim poslom, pisali ste scenarija; koje su to teme koje njih zanimaju?
- Oni se vraćaju ličnim temama, usamljenost, emocije, pitanje seksualnih sloboda, ljubavni bol. Za razliku od nas koji na te teme još uvek gledamo po principu "ma kakav je to problem biti nesrećno zaljubljen". Naravno, tamo je Irska bure baruta, ali je to druga priča. Ima i toga da su umetničke grane postale industrija u okviru koje treba izboriti svoje mesto, a da se, po mogućstvu, ne uleti u komercijalu.

Seks je vrlo prisutan i u vašem romanu. Da li ga apostrofirate zato što se u teškim prilikama, kakve su naše, čovek okreće telesnim zadovoljstvima ili ste hteli da pokažete kako je strast i žudnja za životom jača od svega?
- Taj impuls u čoveku ne može zauzdati ni blisko prisustvo smrti, kao što je bio slučaj, recimo, u vreme NATO bombardovanja. S obzirom da je junakinja mlada devojka mislim da je to potpuno normalan stav o seksualnosti koji dele svi njeni vršnjaci. To je nova, otvorenija generacija koja prirodnije razmišlja o svom telu od generacije njenih roditelja. Čovek se sve više okreće sebi, uviđajući da je to vrlo važno polje delovanja. Veoma mi se to dopada jer ako čovek krene globalno da gleda na stvari i nastoji da menja svet zaboravljajući na sebe, tu uvek nastaju neki problemi. Htela sam da pokažem da ni bombardovanje, ni Milošević, ni roditelji ubijeni u pojam ne mogu zaustaviti snagu vitalne mladosti i snage života. Bilo bi dobro kada bi se ta zdravorazumska mladalačka logika zadržala i kad počne neki takozvani ozbiljni život.

A kako se to postiže?
- Odjednom se, nekako, uozbilje i problemi im postaju teški a život nemoguć. Znate, najgore što čoveku može da se desi je da preozbiljno shvati sam sebe. Videli smo šta se desilo kada je jedan šef države sebe doživeo preozbiljno.

Mislite li da i ovi sada sebe doživljavaju preozbiljuno?
- Možda. Izgleda, da ta pozicija stvarno menja vizuru. Ne bih se bavila politikom, stvarno, naročito ne više od onoga koliko se ona bavi mnome. Uostalom, moja knjiga nije ni o bombardovanju ni o politici, mada joj je to kontekst, nego je akcenat na suočavanju sa samim sobom i sa stvarnošću koja često postaje apsurdna.

U knjizi koristite zanimljivu sintagmu "holivudska karma"?
- To je nešto kao zaleđen osmeh. Suprotnost od onoga što smo mi, od naše karme. Prisila da se bude veseo, dobro raspoložen, lep i mlad. Mislim da nama ne preti ta opasnost (smeh)...

U jednom opisu Beograda vaša junakinja se sreće sa "strancima" koji su preplavili njen grad i pita se, po ko zna koji put, ko su ti ljudi?
- Ti ljudi u geografskom smislu nisu stranci ali ih način mišljenja deli od većine Beograđana. Oni su u jednom trenutku osvojili Beograd i preobrazili ga u svoj zavičaj. I stranci koji su svojevremeno boravili u Beogradu, pa su sad došli ponovo, kažu da se mnogo promenio i da je izgubio duh i šarm koji je imao. Ali, čini mi se da dolaze bolja vremena.

Šta vas motiviše da to kažete?
- Dolazi neka nova generacija koja i drugačije razmišlja i drugačije izgleda. Takozvani "dizelaši" o kojima sam pisala u knjizi, koji su divljali po gradu su se, čini mi se, povukli. Dolaze neki novi klinci, normalniji i prirodni, doduše još uvek sa vokmenom na ušima što mislim da je vrlo indikativno.

Kako vi to objašnjavate?
- Jednostavno, ljudi slušaju svoju muziku i time daju do znanja ono kao "ne, ne, neću da se uključim". Ali, meni je to okej. U svakom slučaju je mnogo bolje nego kad je treštala narodna muzika na svakom ćošku a ulicom prolazili, kako ih ja zovem, ljudi bez čela. To nije bio moj Beograd. Mislim da su se ti normalni ljudi bili povukli u kuće gde su zapravo furali neki gotovo ilegalni, andergraund fazon u sopstvenom gradu. Ali, evo sada oni idu ka površini.

Tatjana Njezić

01.01.00

Vreme
14.02.2002.
Knjige:
Vodi me na drugo mesto

Hajdana Baletić: Vodi me na drugo mesto, Stubovi kulture, Beograd 2001.

Bojim se da ne umem dovoljno dobro iliti "egzaktno" da objasnim zašto mi je tokom čitanja romana Vodi me na drugo mesto Hajdane Baletić više puta na pamet padala - od svih knjiga - baš Višnja na Tašmajdanu, ona davna - i divna - posveta Siniše Pavića (Bože dragi, je l" baš onog Siniše Pavića, onog koji je docnije sfućkao talenat na jatagance i gige moravce!?) odrastanju, i Beogradu, dakle - sve u svemu - (jednom? ili svakom, svakovremenom?) odrastanju u Beogradu. Neki su toposi ovim knjigama zajednički - no, čudna mi čuda?! - i u nekim bi se narativnim rukavcima mogli "nategnuti" srodni tematski motivi i opsesije, pa ipak: Višnja... je objavljena još 1967 - pet godina pre rođenja H. B. - u jednom prilično drugačijem Beogradu i radikalno drugačijem stabilno-mirnodopskom vremenu lažnog Kraja Istorije, a u (relativno) ranim danima trenda jeans-proze koju su, na tragovima Selindžera i još nekolicine mahom američkih uzor-velikana, u ovom zakutku sveta proslavili srpski autori poput Mome Kapora i, znatno kasnije, Milana Oklopdžića, ili hrvatski poput Majdaka, Majetića, Šoljana, Slamniga, a da ipak niko od svih njih ne napiše - ovde se, dakako, ograničavamo na pisanje u ključu jeans-proze - ništa što doseže svežinu i snagu Pavićeve Višnje..., osim potresnih Šoljanovih Izdajica, tog nepravedno poluzaboravljenog remek-delceta jednog vremena i senzibiliteta.

Svi su ti autori, vidi vraga, muškarci; kao da žene ne nose farmerke?! Danica, glavna junakinja romana Hajdane Baletić, u neku je ruku onaj nedostajući ženski pikaro ovog traumatičnog vremena, urbana devojka stasala u Beogradu Odvratnih Devedesetih koja pokušava - onako bačena u svet, i to baš u njegov akutno poblentaveli deo - da se odupre predestiniranom "trpnom stanju" i da sastavi krhotine svog života iliti da iscrta kakvu-takvu projekciju sopstvenih mogućnosti, ploveći - i tonući, tu i tamo - između ljubavno-emocionalnih pokušaja i brodoloma, prijateljskih nesporazuma i prigušenih, tinjajućih porodičnih nesrećnosti (ne nesreća nego baš: nesrećnosti!), a sve to na fonu sveprisutnog Velikog Društvenog Raspadanja, u okruženju rata, bede, izolacije, diktature, nadrealističkog bombardovanja... Baletićkino je spisateljsko neiskustvo povremeno/mestimice uočljivije nego što bi to bilo dobro; uz to, neki su detalji oko NATO bombardovanja - za knjigu pisanu u realističkom ključu - nedopustivo predramatizovani, kao da se radi o ratnom Sarajevu ili tako nečemu ("realno" nepostojeće nestašice živežnih namirnica, na primer). Ponegde je čak i lektura elementarno zakazala, pa opetovano dobijamo grdobne "majce", "fijoke" i ostale simptomatične rekvizite malignog trenda Nove Nepismenosti devedesetih; nema, doduše, "bezbedOnosnog", "bi ste" ili "ne ćete" - zašto onda ne i "ho ćete"?! - kao dragulja iz, doduše, pretežno novinarskog treš-žargona sadašnjice... Bez obzira na ovakve iritirajuće neravnine, Vodi me... upečatljivi je emocionalni putopis kroz poznati vremensko-prostorni pejzaž; autorki ne nedostaje veštine fabuliranja i, osobito, građenja likova, pri čemu su nesumnjivo najuspeliji likovi Daničinih srodnika. Spisateljičin je smisao za humor nerazmetljiv, a gotovo sveprisutan, s nekoliko upravo sjajnih momenata (žuđena Predsednikova malerozna smrt u WC-u, multipliciranje jednog-te-istog vremešnog taksiste u Londonu...). Potonji Daničin odlazak "na drugo mesto", na novozelandski Kraj Sveta doima se samo kao prinudno/lažno razrešenje jednog egzistencijalnog ćorsokaka koji je mnogo više emocionalne negoli "egzistencijalne" ili "političke" naravi.

Svojim kvalitetima, pa i "inspirativnim" nedostacima unatoč, ova knjiga, nažalost, do sada (po mom uvidu) još nije doživela relevantniju kritičku recepciju; u relevantnu književnokritičku tekstualnost, dakako, nećemo ubrojati neubrojiv parakritički tekstuljak koji se pojavio u najtiražnijem latiničnom dnevniku, i čija autorka - osoba književno i medijski apsolutno anonimna i ganutljivo, upravo melodramatski nepronicljiva - ilustracije radi, zamera mlađanoj spisateljici da propoveda "predubeđenje da mladi moraju da beže iz Srbije" (hmmm, a možda je to zaista baš tako u njenom primerku knjige?!) i da preko svoje (božemeprosti & pu, pu, pu!) narkomansko-promiskuitetno-histerične junakinje (i dalje primerak s greškom, van sumnje), izražava "hedonističku neiživljenost i nacionalnu apatiju"... Podozrevam da se radi o nekom ubogom, ali entuzijastičnom Božjem čeljadetu, časnoj seki-iskušenici na undercover zadatku u "civilstvu", main task: uprepodobljavanije književnosti raspusne i bezbožne mladeži beogradske i srpske? Oh, Bože, blagi Bože, treba li ipak nekako merodavno meriti IQ nadobudno-potencijalnih Književnih Kritičara ili je dovoljno što si Ti određenoj njihovoj sorti - a glede stanja njihovog duha - obećao lak i siguran prolaz u Carstvo Nebesko? Anyway, ova se neopisiva tvorevina već sada kandiduje za parakritički shoder godine (i takvo bi veselo takmičenje trebalo uvesti!), gotovo ravnopravno sa u najtiražnijem ćiriličnom dnevniku upravo objavljenom prikazoidnom abulozom čijom je žrtvom imao biti Ćirićev Hobo. Uz ovu bezbeli neverovatnu, baš onako zabezek-zevzekoidnu, spontano dadaističku nakupinu slova ide - kao attachment - i fotka-portret njezinoga odvažnog autora: živopisan čičica, cenim da (im) je hausmajstor? Možda nemaju keša da ga isplate, pa mu kao kompenzaciju ustupaju prostor za (pronicljivošću necenzurisano) Izražavanje Mišljenja? Svako drugo objašnjenje bilo bi, avaj, manje suvislo. No, priča o čudesnom svetu lokalne - što medijske, što "akademske" - parakritike tema je za sebe, i Hajdane se Baletić ona i ne mora mnogo (do)ticati.

Ona je, naime, uradila svoje: ovo fino parčence romaneskne proze, primetnim nesavršenostima uprkos, napravljeno je od solidnog štofa; pozamašan krojačicin potencijal vidljiv je "iz aviona", pa ima smisla nadati se da je Vodi me na drugo mesto samo vrlo podsticajan uvod u jedan zanimljiv ženski ruk-opus, što više po strani i od kaluđeričke i(li) velmar-jankovićevske "duhovnosti", i od kanonizovanog i samozaglupljuće ideologizovanog "ženskog Sestro-Moja-Slatka pisma", i od besmislenog oponašanja "mužjačkih" obrazaca. Ovaj je romančić, dakle, izazovna, obećavajuća objava jedne prisutnosti: samo da Hajdani B. neko sada ne ponudi da napiše TV-seriju!

Teofil Pančić