Nikolo Makijaveli - idealista i umetnik moći
Misionar sa maskom cinika
Anarhist, agnostičar, cinični prorok, idealista, mitoman, provokativni analitičar, polemičar, subverzivni teoretičar kako revolucije tako i totalitarne države, i ominozni savetnik kneževa: Nikolo Makijaveli (1469-1527) ima više lica i više maski.
On je mislilac krize i kriznih konstelacija par excellence. U rasponu od pet stoleća Makijaveli u svojoj magičnoj orbiti, kao dvoglavi Janus, drži i frenetične pristalice i fanatične protivnike. Teoretičar političke bezobzirnosti, taktičke prepredenosti i strategijskog lukavstva, kroz vekove je izazivao kontroverzne, a opsesivne reakcije. Ravnom su ga merom i liberalisti i socijalisti, kao i fašisti, slavili i prisvajali. Pozivaju se na njega ne samo Ruso i Fridrih Veliki, Herder i Fihte, Hegel i Niče, već i Hitler i Musolini, anarhista Bakunjin, komunista Gramši i marksista Altiser...
Za jedne je važio za učitelja zla i terora, za druge je, pak, ovaploćivao ovejanog oportunistu i političkog realistu. Istoričari političkih ideja poslednjih decenija nastoje da njegovo delo, koje je imalo više no bilo koje drugo uticaja na celokupno svetsko političko mišljenje i delanje, osvetle iz širokog ugla biografskih detalja i situiraju u živi kontekst renesansnog vremena. Sa takvim ciljem upravo je objavljena akribično istražena biografija o životu i delu Makijavelija iz pera istoričara Folkera Rajnharda sa Univerziteta u Friburgu u Švajcarskoj (Reinhardt, Volker: Machiavelli oder Die Kunst der Macht. Eine Biographie, C.H.BECK, Munchen, 2012), koji se u istoriografiji ističe sjajnim poznavanjem italijanske renesanse. Rajnhardu je pošlo za rukom da mnoge protivrečnosti u životu i delu slavnog Firentinca sjedini u koherentnu biografsku celinu iz koje i diplomatski i filozofski značaj ovog mislioca jasno dolaze do izražaja. Rajnhard minuciozno opisuje Makijavelijeva diplomatska putovanja i situacije postojanih pretećih kriza u firentinskoj Sinjoriji. Makijaveli će biti postavljen za sekretara Saveta desetorice i za taj položaj biti više puta biran. U svojstvu državnog sekretara za spoljne poslove i odbranu, preduzeće mnoga diplomatska putovanja u inostranstvo i prestrojiti skupu i pasivnu firentinsku soldatesku, koja se dotad sastojala od plaćenika-vojnika, u aktivnu vojsku građanske milicije, koja će, više silom no milom, 1509. povratiti Pizu u svoje okrilje.
Nakon strahovlade Đirolama Savanarole, dominikanskog monaha i mahnitog propovednika radikalnog pokajanja i ekstremne askeze, koji je za cilj imao preobraženje firentinske republike u srednjevekovnu fundamentalističku teokratiju i koji je u svojim vatrenim parenezama (propovedima sa pretnjom) sa srdžbom i besom zapenušano prolivao retorički otrov protiv Medičija i njihove „estetike moći“ i zbog tog političkog hibrisa najzad plamteo na lomači, slede godine republikanske slobode u kojoj će se Makijavelijeva zvezda uzdići u zenit. Tome će naprasno doći kraj povratkom Medičija 1512. u Firencu. Makijaveli će biti zatočen, zlostavljan i najzad, pomilovan. U izgnanstvu, u toskanskoj idili na porodičnom dobru, posvetiće se pisanju komedija (Mandragola, 1518), i istorije grada Firence (koja će biti tek posthumno objavljena 1532), kao i političkim spisima među kojima je najpoznatiji i najznačajniji spis II Principe/Vladalac (1513), posvećen Lorencu de Medičiju. U njemu se Makijaveli odriče hrišćansko-metafizičkih osnova morala i vlasti, kojima, po njegovom mišljenju, u politici nema mesta - one mogu biti primenjivane samo kao mimikrijska opsena, trik i obmana. Na mesto hrišćanske vrline stupa na snagu ono što se u antičkoj etici zvalo virtu: organski sjedinjene sposobnost i vrlina. Uspešan je onaj ko se uprkos ćudima Fortune u državnim poslovima potvrdi. Makijaveli daje odlučujuću prednost republikanskoj formi vlasti. No, njegov istorijski model je cikličan, te republikanskoj fazi sledi tiranska ili monarhistička faza. Time je položen novi tip vlasti koji se u sve kompleksnijem svetu privida ima kompetentnije potvrditi. Da bi se ta opsena kompetencije stvorila, neophodan je hor filozofa, književnika i umetnika koji će u projektu produkcije privida i obmana sinergetički sudelovati. Politika označava prevashodno moć („monopol moći“, reći će Maks Veber) od koje direktno zavise i pravda i blagostanje. Sarkastičan ton i svečana ozbiljnost, patos i ironija prepliću se u njegovim tekstovima. Njegov credo glasi: republika mora do samopožrtvovanja služiti opštem dobru.
U traktatu Vladalac, u 26 latinski naslovljenih poglavlja italijanskog teksta, mogu se razlikovati dva jezgra argumentacije: klasifikacija vladavina i njihov strukturalni potencijal u prvom delu traktata i pitanje moralnih svojstava regenta, kao i pitanje funkcionalnog političkog stava u odnosu na politički poredak, u drugom. Imperijalna dijalektika moći sastoji se iz činilaca koje je Makijaveli još u Discorsi na primeru Rimskog carstva tematizovao. Ona je i pozadina političko-teorijskog scenarija u kome je vrlina (virtu) u „pravi i srećan čas“ (occasione i fortuna) sa mudrošću (prudenzia) sjedinjena. Ti činioci postaju regulativna načela za političko delanje. Moral, pravo i religiju vladalac treba da efikasno primenjuje samo da bi obmanuo svoje protivnike, a nikako da u njih veruje. Nabrojmo nekoliko teza njegove političke filozofije koje ilustruju maksimu po kojoj „cilj opravda sredstvo“, a koja je u političkoj semantici postala sinonim makijavelizma: „Uspeh je mera svih stvari“, „Cilj države se ne sastoji u miru, već u ratu“, „Najviša slava republike se sastoji u osvajanju drugih država“, „Savršeni političar ne mora skrupulozno da dela, već treba i da obmanjuje i krši ugovore“, „Moral i politika su apsolutne suprotnosti“, „Načela morala su u politici ne samo nekorisna, već i kontraproduktivna“. Obmana je za Makijavelija neka vrsta religije. Makijavelizam je univerzalno prihvaćen kao formula bezobzirnosti. Šekspir je makijavelizam nazvao ubilačkim. Tomas Hobs inspirisan je Makijavelijevom tezom o bellum omnium contra omnes, to stanje uzeo za polazne premise svog Levijatana. Flober ga je u Buvar i Pekišeu nazvao „nasilnom i strašnom rečju koja se sa strahom i trepetom izgovara“. Jezuiti i protestanti smatrali su ga „instrumentom Satane“. Francuski enciklopedisti u Vladaocu su videli „satiru“. Didro je taj spis smatrao „umećem tiranije“, a Monteskije ga je, pak, smatrao „prolaznim fenomenom“. Leo Štraus, iako u Makijaveliju vidi učitelja zla, ipak mnoge nazore sa njim deli. Bertrand Rasel ga je mimo oštre kritike smatrao pretečom političke moderne. Folker Rajnhard vidi u Makijaveliju, pod maskom cinika bez iluzija, zapravo idealistu-utopistu, odnosno eksponenta klasičnog republikanizma koji veruje u savršenu republiku. Dve godine pred kraj svoga života Makijaveli će u jednom pismu sebe označiti kao „istoričara, komičara i tragičara“. Kroz to jedinstvo u cvetu Renesanse, Makijaveli otelovljuje tip književnika-političara, koji će ostati trajna paradigma i fascinirajući izazov, ne samo svim moćnicima ovog sveta, već i mnogim deklarativnim antimakijavelistima.
Zoran Andrić
