Vitoperena vremena

04.02.12 Danas

Sudeći po fami, u koju uglavnom ne verujemo, al’ s kojom rado koketujemo, nas ravno za godinu dana biti neće - tog 21. decembra 2012.

U romanu koji je, svakako, incident bez presedana, u pozitivnom smislu, mog prijatelja Zorana Bingulca, ta tema jedna je od krucijalnih opsesija njegove ukupne sintakse. Zašto kažem da je bez presedana, pre svega, zbog toga što je kod nas gotovo nemoguće pisati roman o nekome iz drugog vica, iz druge ulice, iz drugog žanra, iz drugog esnafa. Kod nas ne bi bio moguć Umberto Eko. Šta će učeni profesor, šta će njemu Ime ruže. Mi živimo, hteli da priznamo to ili ne, još uvek u selu Stepančikovu i još uvek je logika Branimira Šćepanovića, tako sjajno fiksirana u Smrti gospodina Goluže, prisutna. Ako si samoubica, moraš se i ubiti. Ako si slavni bek Crvene zvezde, moraš to i da ostaneš. E, u ovom slučaju nije tako. I, taj presedan je u toj meri značajan da se može uzeti u obzir i kao obrazac za mnoge druge buduće matrice onoga što je književnost danas i kakva će biti koliko sutra.
Ova knjiga je, pre svega, jedan od najžešćih udaraca antropomorfnoj našoj svesti. Mi u svemu oko nas i u sebi pronalazimo sebi nalik nekoga ili nešto. Sve je blisko našim merama i otuda ta naša velika nesnalaženja čim preskočimo ili bar pokušamo da preskočimo vlastitu senku.
Tri su teme koje su ovde osnovno prisutne na najvišim i najnižim razinama, ovoga rukopisa. To je, pre svega, tema svemira. Zatim, tema telesne inteligencije, i najzad tema erotike.
Bingulac je učinio gotovo neverovatnu, beletristički kod nas nepoznatu stvar, da je u romanu pokazao kako sva naša razmišljanja i premišljanja i dokolica u vezi sa nebeskom geometrijom svemira, pre svega, ukupno, nimalo i nikako ne stoje. Naše mere, koje računaju sa takozvanim relativitetom, one koje se odnose čak na te bedne naše relativne rečenice. Naš, Marićev zet Anštajn, ni slučajno više ne stoje dobro u dodiru ili sa razmerama ili sa pustolovinama velikih svemirskih zbivanja kojima očevidno nismo dorasli. Naša osnovna teza o razdaljinama i naročito o brzinama, o toj famoznoj svetlosti i koje prestiže i koje brže od zvuka padaju u vodu pred parametrima jednog potpuno drukčijeg sistema. Tako da se ovde svemir zajedno sa tom kataklizmom koju ćemo doživeti ili nećemo doživeti tog 21. decembra, javlja kao stigma, kao određeni znamen, ne upozorenja nego obamrlosti i iskušenja da se potpuno preustroji sistem našeg mišljenja, naših ćelija. Našeg sivog malog mozga, našeg snalaženja.
Telesna inteligencija u vezi sa Bingulcem i ovom knjigom veoma je bitna. Ona se javlja već kao fenomen i u njegovom prvom romanu i odnosi se, pre svega, na to da misao ne postoji samo u toj našoj glavi, u toj našoj mukotrpnoj, napaćenoj, glavoboljnoj glavi. Nego i te kako i u svakom delu našeg tela, postojećeg i nepostojećeg.
Zoran Bingulac literaturu ne tretira kao terapiju u institutima zatvorenog tipa, za bolesnike ili za one koji se dosađuju. On je tretira u isti mah i egzibicionistički kad ga jednako gleda dvadeset hiljada navijača, ali i s druge strane voajerski u smislu samopoštovanja onoga što njegovo telo promišlja. Otuda su doživljaji u ovom romanu i te kako izvan kategorije racionalnog. Oni su na ivici dobre slutnje, pouzdanog izvora nekog drugog uzbuđenja i naročito jednog osećanja da postoji to mesto gde je moguće proživeti taj novi rajski trenutak.
U njegovoj knjizi čitava planeta se javlja kao jedan zavičaj, ali zapravo ipak je najuzbudljiviji doživljaj štimunga beogradskih kafana sa tim tipičnim našim kafanskim folklorom koji i te kako nije uvek samo poruga, nego visoka frekvencija unutrašnje doživljajnosti.
Zašto spominjem erotiku? Zato što je ukupno svemirsko gibanje u toj meri nalik na spiralu i u toj meri su s druge strane na vrtešku nalik mnogobrojna poglavlja ove knjige da je taj erotski doživljaj onaj koji je najpribližniji svemirskoj, toj velikog zagonetki od koje ne znamo kamo da pobegnemo i od koje nema leka.
Ima jedno pitanje koje je daleko iznad razine beletristike i Zorana Bingulca u ovoj knjizi - to je njegovo osećanje da kolektivni zanos nikada i nikako neće moći da otkrije tajnu, ne rođenja, ne samo svemira nego tajnu po sebi. Jedino lični primer, jedino pojedinačni skok može, kako on kaže, da doprinese izvesnom razrešenju te famozne krivulje i tih potpuno drukčijih parametara od ovih na koje smo mi navikli. On je pokazao da je moguće sedeti u Oraču, razmišljati svemirski, voleti na način kako su još možda samo stari naši pisci pisali i voleli. Pisali u pismima, kad izuzmemo gripe i pare, isključivo o ženama. A, isto tako zapravo učinili sve da se otkrije ta tajna semenke iz koje je sve izraslo na jedan način koji bi bio čitljiv, nepatvoren i svakako originalan.
Naslov knjige je vrlo simptomatično vezan za jednu reč koju najčešće znamo u negativu ili svi govorimo o izvitoperenosti našeg društvenog sistema. Našeg sudstva, zdravstva. Ređe ćete čuti da nešto tako smelo i hrabro vitopereno. Pogledajte u rečnike, gotovo da nema takve reči. Svi govore o izvitoperenosti. Velika je, da tako kažem, sreća što je Zoran pronašao jedan pridev koji ogromno pomaže snalaženju ili našem novom nesnalaženju u tom svemirskom doživljaju koji imamo svake noći i koji nas u tom orgastičkom smislu podseća na ono što Francuzi zaista zovu - mala smrt. Sve te repatice koje su opisali i opevali naši pesnici, od Veljka Petrovića do dana današnjega, svi ti nesuđeni nobelovci koji su dugog života odlazili na javu da drugi put vide u toku svog života Halejevu kometu. Sve su to pokušaji da se pronađe ta drukčija, unutrašnja, nepostojeća možda, a u biti tako snažna krivulja nove pameti i novog osvećenja.
I, na trenutak sa početka knjige koji je gotovo senzacionalan kao pisac treba da poče da piše novi roman. Otprilike to vam liči na ono kad ćemo početi da držimo dijetu - od ponedeljka, recimo. Sve je uređeno: stara bašta usred Beograda, još sačuvana među visokim zgradama. Sve ispolirano, dokolica traje. Ali, roman ne nailazi nikako i nigde. On nailazi drukčije: kao kiša, kao nepogoda, kao Desankina pesma. Tako daleko, ali po meni najčešće izgleda ipak u Oraču.

Draško Ređep