Višnu purana

perioda, okolnosti njihovog nizanja i tačno stanje narodne vere u svakom dobu – to su stvari koje nikakvim pristupom ne mogu sa sigurnošću da se utvrde. Polazišta i pretpostavke su nedovoljno dobro određene da bi dozvolili nešto više od zaključaka opšteg i priličnog nejasnog tipa, koji su potom bili potvrđivani ili ispravljani na temelju opsežnijeg i podrobnijeg istraživanja.

Najraniji vid ispoljavanja hinduističke religije je onaj koji je izložen u Vedama. Jezički stil i značenje sklopa tih dela, koliko je nama poznato, ukazaju na period mnogo pre perioda bilo koje druge klase sanskritskih tekstova. Pa ipak, ne bismo se usudili da zagovaramo neko gledište o samoj veri ili o filozofiji koju one poučavaju. Sve što nam stoji na raspolaganju za prosuđivanje o njihovoj težnji i nameri su samo opšti prikaz njihovog uređenja i sadržaja, uz nekoliko izvadaka u Kolbrukovim Azijskim istraživanjima [*1]; nekoliko Elisovih uzgrednih zapažanja u istom zborniku [*2]; i prevod dr Rozena prvog toma Sanhite ili zbirke molitvi iz Rig-vede[*3]; kao i neke Upanišade ili teorijski traktati Ramohana Roja, koji su pre priloženi uz Vede nego što su njihov deo [*4]. Kolbrukovo mišljenje o religiji izloženoj u Vedama verovatno će biti prihvaćeno kao ono koje zahteva poštovanje, pošto je van svake sumnje da nijedan sanskritski učenjak nije bio toliko upućen u originalna dela kao on. „Pravo učenje indijskih svetih knjiga je jednost Boga, u kom je sadržan univerzum; a prividni politeizam koji se u njima prikazuje, navodi elemente, zvezde i planete kao bogove. U Vedi se zaista pominju, ili barem nagoveštavaju, tri glavne manifestacije božanstva, uz druge oličene atribute i energije i većinu ostalih bogova iz hinduističke mitologije. No, kult obogotvorenih junaka nije deo tog sistema, kao ni inkarnacije božanstava navedene u bilo kom delu teksta koji sam dosad video, iako komentatori katkada aludiraju na tako nešto [*5].“ Neke od tih tvrdnji možda bi trebalo preinačiti, jer bi bez pažljivog istraživanja svih molitvi iz Veda bilo rizično tvrditi da u njima baš ništa ne ukazuje na kult junaka; i svakako se stiče utisak da one na više mesta aludiraju na Avatare ili inkarnacije Višnua. Pa i pored toga, tačno je da je preovlađujuće svojstvo rituala u Vedama obožavanje, tj. kult oličenih elemenata; Agnija ili vatre; Indre, nebeskog svoda; Vajua, vazduha; Varune, vode; Aditje, sunca; Some, meseca; i drugih elementarnih i planetarnih osoba. Tačno je i to da je bogosluženje iz Veda najvećim delom kućni verski obred, koji se sastoji od molitvi i prinošenja žrtvi – u njihovim domovima, a ne u hramovima – od strane pojedinaca za dobro jedinke, pri čemu se obraća zamišljenim pojavama, a ne vidljivim uzorima. Jednom rečju, vedska religija nije bila idolatrijska (...)