Vacuum Balcanicum

09.11.04 Blic

Junaci ovog romana su beogradski studenti koji, sluđeni stvarnošću „naših“ ratova u kojima „nismo učestvovali“, upropašćavaju svoje živote. Iako se druže, oni nisu prijatelji, već izmoreni suparnici; njihovi apsurdni ljubavni trouglovi (Miloša i Peđu razdvaja Galina, a Minu i Mariju, Ivan) jesu „nužno zlo“ kojim ugroženi libido pokušava da povrati nadmoć nad okolnostima. Te guste mreže od mlakih strasti i izdajstava, izraz su zatvorenosti, neljubavi svakog od junaka prema ostalima, ali i (balkanskog) bezizlaza u kome su zatočene sudbine svih njih. Mada ne učestvuju u ratu, oni su ipak njegovi zločinci i žrtve, jer ga prenose u međusobne odnose, čak i u sebe same (pa Miloš strada zbog nepomirljivosti svojih, slovenskih i germanskih, gena). Pripovedačevo psihoanalitičko zanimanje za strahove i snove junaka, za odnos mladića prema majkama, a devojaka prema očevima, nagoveštava da je ovaj roman studija kliničkog poremećaja, da su junaci reprezentativni primeri oboljenja vacuum balcanicum, izazvanog razornim uticajem geopolitičkih prilika na karakter i psihu pojedinca, zaraze čiji su simptomi letargija, psihotičnost i sklonost ka (samo)ubistvu.

Narator sebi dodeljuje ulogu istraživača kome su „pokusni kunići“(junaci) samo sredstvo u tumačenju društvene stvarnosti. Zato oni nisu ljudi, već papirnate makete čije je propadanje prihvatljivo i potrebno. Ovaj pristup, zasnovan na logici apsurda (jer su okolnosti „jače“ od likova i njima upravljaju), čini da neispravnost stvari (na primer, gradskog prevoza) deluje pogubnije i potresnije od ludila i smrti čoveka. Potčinjeni političkim parolama kojima su preparirani (o neoromantičarskom panevropskom kolektivizmu), junaci su marionete u lutkarskoj melodrami koja bi trebalo da uradi nemoguće – da izmiri apsurd i jadikovku.

Vesna Trijić