Uzaludna umetnost fuge

22.03.03 Politika

Kuvar je uhvatio kornjaču. Kako? Jednostavno – spavala je. Epizoda koja kao da je nastala po obrascu viceva za pametne dečake, priziva Zenona i njegove aporije o kretanju, što predstavlja bitan značenjski sloj složenog romana "Uzaludna umetnost fuge" rumunskog pisca Dumitrua Cepeneaga. Ilustracije radi, zadržimo se na reči fuga. Njeno doslovno značenje je nemir. Sa muzičkog stanovišta, posredi je kompozicija u kojoj glasovi precizno prate jedni druge, da bi se na kraju stopili u jedan. U medicini, reč je o terminu koji se odnosi na poremećeno stanje potrebe za begom. Sva tri značenja pojma fuga imaju svoju ulogu u građenju ovog kompleksnog romana.

Ako vam se Cepeneagovi spojevi učine paradoksalnim, bićete na pravom tragu da razumete ovo ostvarenje koje, želeći da ospori kretanje, radnju plete oko junaka što ulazi u gradski prevoz kako bi stigao na voz. Roman počinje, pa i nastavlja se, veoma preciznim opisima stvarnosnog sveta. Uskoro, međutim, postaje jasno da narator ne opisuje ono što vidi nego ono što zamišlja, ili što pamti iz života i iz svojih snova – do tačke koja ukida granice. Narator više ne zna šta se sa njim dešava i da li je ono što vidi istina ili privid. Počev od njega samog. Budući da posreduje različite vidove bivanja, on gleda na obe strane, ka realnosti i irealnosti, pa i sebe posmatra iskosa – kao sopstvenog književnog junaka.

Stara igra slika

Sama se radnja plete oko motiva i epizoda koji se neprestano ponavljaju, uvek u nekoj drugačijoj varijanti. Pripovedač, kao da gleda kroz kaleidoskop, naglašava uvek drugačije detalje – u zavisnosti na šta ga određeni prizor podseća. Isti motivi i epizode javljaju se iz perspektive različitih nivoa njegove svesti. Razni likovi romana, najzad, prepričavaju iste te scene iz perspektive slojeva svojih svesti. Kolažnu pripovednu tehniku pisac naziva starom igrom slika, koje izbacuje na površinu, uveličava, udaljava, oživljava, i neprestano prelama, tako da ni njih, kao ni racionalnost od iracionalnosti, nije uvek moguće razlučiti.

Smisao ovog ostvarenja, uostalom, nije u praćenju fabularnih niti, već u igri svesti i njenih slika, u košmarima njenih vrtloga, koji izmiču tle realnosti. U kapricima pamćenja – kako bi kazao Cepeneag. Pa i kapricima svesti. U uvek istim motivima i scenama, što se neprestano vraćaju. "Uzaludna umetnost fuge", pisana u periodu 1969–1971, nastala je na nasleđu modernog romana i izraženom eksperimentu u umetnosti proteklog veka, posebno se pozivajući na nadrealizam. Neobično zanimljiva i odlično napisana, ova knjiga, međutim, traži specifičnog čitaoca, otvorenog za radikalnu igru Dumitrua Cepeneaga.

Odlazak u nepovrat

Književno delo ovakve strukture ostavlja otvorene mogućnosti interpretacije, ali i preispitivanja sopstvenog razumevanja teksta. Za ovu priliku mogla bi se izdvojiti neka značenja. Semantička osnova romana podrazumeva izrazitu subjektivnost, koja unutrašnji svet čoveka postavlja ispred spoljašnjeg realiteta. Kolažna tehnika sugeriše da se iz košmara svesti ne može, da nema kretanja izvan njenog zatvorenog kruga. Sa druge strane, život se odmotava dalje i odlazi u nepovrat, tako da se posle iskustva ovog romana možemo zapitati kuda idemo i da li uopšte negde stižemo. Čovek zarobljen u sebe ne učestvuje u stvarnosti pa mora, pre ili kasnije, da porekne i svet. Da ospori svaki pokret osim kružnog toka svojih misli.

"Uzaludna umetnost fuge" se, pak, može čitati i na druge načine. Učestalost nekih scena i motiva može ukazati na njihov smisaoni značaj. Pomenuću česte scene nasilja, čije je značenje jednostrano, i njima kontrapunktirane erotske motive, koji se mogu razumeti na više načina. Jedan od najfrekventnijih motiva jeste riba, a dva najvažnija ženska lika zovu se – biblijski – Marija i Magda. Kretanja možda i nema, ali zato sa sigurnošću mogu da kažem kako je odnos značenjskih slojeva ovog romana izuzetno dinamičan. Zenon se, uostalom, u svojim razmišljanjima ograničio na zeca i nikada nije tvrdio kako kuvar ne može da stigne kornjaču.

Dušica POTIĆ