Uspavanka za liru

06.11.03

Milivoje Jovanović, jedan od naših najistaknutijih poznavalaca ruske književnosti, univerzitetski profesor, književni kritičar i teoretičar, pisac, nedavno je u izdanju kuće "Cepter" (biblioteka "Ogledalo", glavni urednik Slavka Ilić) objavio novi roman "Uspavanka za Liru".
Jovanović, inače dugogodišnji saradnik "Politike" na čijim je stranicama ispisao niz ekskluzivnih tekstova o ruskoj kulturi, i književnoj istoriji, do sada je objavio desetak naučnih knjiga. Baveći se i sam literaturom, napisao je šesnaest romana, od kojih je "Uspavanka za Liru" četrnaesti, koji je štampan. Svojim dosadašnjim radom u književnosti, Milivoje Jovanović dokazuje da veruje da je nauka – umetnost, i obrnuto.

- Vaš roman "Uspavanka za Liru" nudi niz iznenađenja: propast imaginarne države Ervije, čudnovati let Napoleonovog bronzanog konja nad Rosijom... U romanu ste spojili fantastično-humorno pripovedanje, na tragovima satire, trilera, melodrame. Sa kojim ciljem?

– Autora, koga vodi predstava o književnosti kao poslanju, mora interesovati neprolazno, večno, a ne prolazno, tekuće. U ovom kontekstu ja pokušavam da u srpsku književnost, opterećenu propuštenim vekovima razvoja i pogubnim dugotrajnim uticajem realizma, uvedem izvesne fabularne i žanrovske odlike starijeg porekla – od dinamične humorno- groteskne radnje sa živim dijalogom i slobodne koegzistencije pustolovne i ljubavne linije do romana tajni i filozofskog romana, koji se ne klone razmatranja duboko religioznih pitanja. Nije na meni, naravno, da sudim u kojoj meri ovaj naum o obnovi srpske proze može da uspe.

Roman odmazda

- Jednom ste za sebe rekli da ste katastrofičar. Jeste li i dalje to?

– Ja sam "katastrofičar" isključivo u ovozemaljskoj ravni, u kojoj je Strašni sud pogibelj i katastrofa. No, "Kraj svega", kako se to u romanu naziva, jeste u isti mah i početak "nove zemlje" i "novog neba", kao i nastanak večnosti. Moja vera u "pozitivnu Apokalipsu" omogućila je zaplet sa spasavanjem glavnih junaka, Spisatelja M. i Lire. To što su u beskraj s njima otišli i "vaskrsnuti" junaci ovog umetnika označava odstupanje od "Jevanđelja po Mateju", koje se ne može obrazložiti drugačije nego spisateljskom slobodom. Neko mi je kazao da sam time iskoračio u oblast van književnosti. Možda je u pravu, pogotovo što je reč o neosporno "ruskom" đaku.

- Da li je "Uspavanka za Liru" štivo i o Vašoj ličnoj umetničkoj sudbini?

"Citatni" autori, u koje ja spadam već po temeljnom naučnom opredeljenju za istraživanje intertekstualnih veza, prebivaju u ropstvu autobiografskog konteksta sa svim mogućnim posledicama. Moskovskog stana Spisatelja M. na Tverskom bulevaru i Napoleonovog konja zacelo ne bi bilo da ja krajem jeseni 1967. nisam stanovao u tom zdanju, svojevremeno jednoj od Bonapartinih štala! U lik Spisatelja M. isceđeno je najsuštastvenije u meni – sve do stava prema političkoj tiraniji, ljubavi i Bogu. Verovali ili ne, autobiografski je i tip romana, koji sam u ovu svrhu stvorio: u pitanju je "roman odmazda", prvi put obelodanjen u tužnoj povesti o Vuku Brankoviću i Iloni ("Jedna noć u Valhali").

- U temama – sudbina, umetnik, ljubav i Bog – varirate odgovarajuća mesta fabule "Božanstvene komedije", i "Fausta". Ipak, tu su i odjeci iz "Majstora i Margarite"...

– Ja sam zatočenik uzvišene misli da je Bog ljubav, a ljubav Bog. Moju junaci teže ličnoj vezi s Tvorcem (Učeni čovek u romanu "Ae" bio je ubeđen da će ga Gospod potražiti kad mu ustreba) i autor deli njihovu veru da je Hristos među onima koji se vole. Obe ove teze potvrđuju se konačno u "Uspavanci za Liru". Shema iskušavanja je uokvirena trilerom, jer sam nastojao da uklonim elemente strave i užasa kako iz junakovog odlaska u podzemno carstvo da bi se sa citre otrgla zadata melodija, tako i iz junakinjinih kontakata s nizom antagonista na putu ka volšebnoj hridi. Humor po ugledu na jednog od mojih učitelja – Gogolja činio mi se lekovitim, te on odzvanja ne samo u krugu agenata Rosije, Amerige i Burkine Faso, nego i u "riskantnoj" sceni susreta junaka sa samim Gospodom. Dante i Gete su važne preteče Bulgakova, a njegovo prisustvo u "Uspavanci za Liru" se podrazumeva – ta ja sam autor dve i po knjige i jedne drame o ovom piscu za sva vremena! Razlika u rešenjima je tek u tome što Bulgakov nije znao ili nije hteo da zna za "roman odmazdu".

U grotesknom maniru

- Napoleon je, izgleda, opsesivna figura Vaše proze. U jednom romanu je to ime čak nadimak ludaka, u igri je često otvaranje Napoleonovog pasijansa. Otkuda toliko interesovanje za gubitnika s Vaterloa?

– Napoleon je, valjda počev od Balzakovih romana, uporno predstavljan kao obrazac "velikog čoveka". Takav je ušao, kao što znate, i u Raskoljnikovljeve dileme. Meni je stalo do demaskiranja statusa "velikog čoveka" iz ovih sfera, gde je Napoleon na samom vrhu; "veliki ljudi" su sasvim druge ličnosti. Imam utisak da su scene s pariskog groblja i iz podzemnog carstva (gde njegov dvojnik Ururu radi na vaskrsavanju ervijskih vojina radi osvajačkog pohoda na svet), urađene u grotesknom maniru, prikazale ono što sam želeo. No, pobeđeni kod Vaterloa ostavio je neizbrisiv trag u mnogo čemu; dižući revoluciju naslepo, Lenjin je sledio Napoleonovu devizu: "Angažovaćemo se, pa ćemo videti", koja danas vodi i američku spoljnu politiku. Eto dokaza da se pobede ne zadobijaju, a porazi ne trpe na bojištima!

- "Uspavanka za Liru" počinje trima tačkama i tako se i završava. Je li to danak postmodernizmu?

– Možda. Pošto je tema nepoznata, kao da je izvedena iz ništavila i uvedena u postojanje, takvo mora biti i njeno romaneskno uobličavanje: fragment, istrgnut iz neke do kraja neraspoznatljive celine.

- Kritičari Vas, uglavnom, zaobilaze. Kako doživljavate tu poziciju autsajdera, da se poslužimo Vašim izrazom?

– Navikavam se na nju, a bolje se nije moglo ni očekivati. Naša kritička misao je u krizi, budući vaspitana na realističkoj poetici i pukom teoretisanju o modernim pravcima analize književnog teksta. U istom položaju je i čitalačka publika, koja se u načelu povodi za mišljenjem i stavom kritike. Neću da kažem da sam pristalica Nabokovljevog paradoksa o knjizi, kojoj je potreban jedan čitalac, dok je svaki drugi samo kvari, ali sam tu negde: piscu nisu neophodni milioni čitalaca sumnjivih umnih sposobnosti, već prosvećeni pojedinci.

A. Cvijić