01.01.00
Recnovembar 1996 PESNIK URBANE MELANHOLIJE Kada dvojica cine isto, to nije isto. Nedavno sam, u ovom istom casopisu, pisao ne bas pohvalno o knjizi jednog pesnika cije su osnovne poeticke pretpostavke veoma bliske pretpostavkama kojima se rukovodi poezija Nenada Milosevica. U svom relativno skoro iznetom sumarnom predlogu tipoloskog uredjivanja razbarusene scene naseg savremenog pesnistva, Vasa Pavkovic i Mihajlo Pantic te pretpostavke podvode pod odrednicu lirskog postverizma, termina mozda ne osebnolepog, ali intuitivno prihvatljivog i stoga korisnog. Ocigledno je da se i Miloseviceva, kao i poezija nekih drugih mladjih pesnika, oslanja na iskustva veristickog pevanja koja su u novijem srpskom pesnistvu najuverljivije ovaplocivali tekstovi Slobodana Zubanovica, Duska Novakovica i Milosa Komadine. Pritom se lako uocavaju i tacke blizeg srodstva Nenada Milosevica sa Novakovicevim ponesto melanholicnim glasom, kao i sa Komadininim opevanjem urbane svakodnevice. U stvari, ta dva obelezja dovoljna su da odrede intonaciju i tematiku poezije koju cemo naci u Milosevicevoj, drugoj po redu, knjizi Umanjenja. Nenad Milosevic je 1992. objavio svoju prvu pesnicku knjigu Pospanost; ali i pre toga je tekstovima objavljivanim u periodici, skrenuo na sebe paznju, ako ne citalaca (institucije za koju se, s mnogo dobrih razloga, govori da je u krizi), a ono kriticara i autora mladje srpske poezije. Njegove melanholicne pesme s atmosferom pomalo karverovskom izgledale su kao dobar, skoro tipican primer onoga sto je tada pokusavano da se nazove "poezijom kraja veka": poezijom koja izrasta iz dva temeljna dozivljaja sveta - dozivljaja nedovrsenosti, i dozivljaja gubitka oslonaca koji bi mogli da garantuju dovrsivost iskustva. Nije cudno sto ta poezija pokusava da ukaze na ono sto ostaje, sto trazi spas u arkadijskom prividu, ili prosto belezi vrtoglavicu koja nastaje pri pogledu na svet koji "tece" nekom drugom brzinom; jer ta poezija nastaje u jednom trenutku kada losa stvarnost izgleda ne samo neukidiva, nego i nezaleciva. Ta poezija je poezija odustajanja. Kako to sada konkretno izgleda u novoj Milosevicevoj knjizi? Umanjenja se krecu u relativno uskom krugu tema: pesme oslikavaju delice (pesnikovih) urbanih iskustava i referisu o (pesnikovim) razmisljanjima, na nacin koji se cini vrlo iskren (na pitanje da li to svojstvo uopste treba da se ubraja medju vrline poezije sklon sam da dam potvrdan odgovor; ali istovremeno sam svestan da se ta iskrenost, jer rec je o introspekciji, nikada ne moze verifikovati). Time sto se odlucuje da svoju pesmu prepusti utemeljenju iz lirskog Ja, Milosevic otklanja problem sa kojim se susrecu neki od pesnika kraja veka: izmicanju izgleda nove sinteze. Mozda bi najveci broj pesama u ovoj knjizi mogao da se oznaci tradicionalnom oznakom ljubavne pesme. To ne podrazumeva da su ovo ljubavne pesme tradicionalnog kova - one su sasvim pesme ovog vremena i ove osecajnosti koju Milosevic veoma dobro "prevodi" u stih. To je ljubav neznog jeza, naizgled ratoborno nakostresenog, a zapravo ranjivog i krhkog bica. Ono sto se dogadja izmedju muskarca i zene, pesnik samo nagovesti - dovoljno jasno (pesme "Pre zileta", "Kamena ruza", "Pismo", "Izmedju tvojih nogu vidim zdralove" i druge). Umanjenja poseduju ublazen, ali nedvosmislen erotski naboj. Miloseviceve pesme su mahom narativne; zanimljivo je da u mnogim pesmama mozemo da lociramo prostor zbivanja koja su predmet te naracije. Najcesce je to prostor sobe ili, tek nesto sire, stana: mikrokosmosa savremenog pojedinca, bica grada. Cak i u pesmi sa jakim nabojem simbolike prirode i boja, kakva je "Stazom kroz sumu do izvora", pesnik ne propusta da istakne da je njegovo iskustvo, primarno, iskustvo gradskog zivota: "kao onog leta kad sam se smrzavao/ vracajuci se kuci posle oluje/ s gradskog bazena..." Ili, u refleksivnoj pesmi kakva je "Hroma muskost", u jednom od najvaznijih njenih segmenata, on koristi karakteristicne reci, koje mozda pogresno razumevam kao izrazito urbane oznake - "soba", "proteze" i "plombe": "Sve je vise stvari, a sve je praznija moja soba./ Zaci ce sunce i sve ce ostati isto./ Potroseno je sve zlato, za proteze i plombe." Svakako, ove tri reci upotrebljene su kao tropi; soba nije samo realan fizicki prostor, par proteze i plombe, u ovom kontekstu, ukazuje na negativan vrednosni stav prema onome sto je (do sada) ucinjeno u poeziji i u svetu. Ali vazno je da se pesnik, opredeljujuci se oko toga koje ce konkretno reci upotrebiti, odlucio za reci bliske onome ko sa njim deli urbani senzibilitet. Nekoliko puta je nagovesteno da je Milosevicev poetski svet ocrtan kao fragmentaran. Stanovnik grada oseca tu neponistivu rasclanjenost iskustva narocito jako; ukoliko je jos istancane licne osecajnosti, kakav je nesumnjivo pesnik Pospanosti i Umanjenja - fragmentacija zivotnih oblika ce za njega biti povod da trazi mogucnost utocista, jednom odredjujuci razmrvljenost sveta ("Film", "Nauk" i neke druge pesme), drugi put afirmisuci privatnost kao poziciju iz koje gubitak opste perspektive prestaje da bude toliko bolan ("Nestajanje", "Mesta" i druge pesme). Nenad Milosevic je, kao i svi melanholici, pesnik koji peva o zauvek izgubljenom... vremenu. Ali Miloseviceva emocija je topla, od ovog zivota, on ne smislja utehu nego, ponekad se blago zaleci, prihvata svet. Pazljiviji citalac ce zapaziti da se ovde-onde u knjizi govori o siromastvu, ili se ono kao uzgred pomene. I to je bitan deo naseg savremenog urbanog iskustva i pesnik ga oznacava. Kada dvojica cine isto, to nije isto. Pesme sabrane u knjizi Umanjenja poseduju kvalitete (zanimljivi tretman tradicionalne tematike ljubavne pesme, veoma uverljivo oslikavanje savremene urbane osecajnosti, melanholija udruzena s emotivnom toplinom, mestimicno izuzetno fina refleksija, kao i izbiljno pisani autopoeticki pasazi) koji iziskuju da visoko ocenimo njihovog autora. Iako je napisao samo dve knjige relativno malog obima, Nenad Milosevic je postao nezaobilazan u kontekstu mladjeg srpskog pesnistva. Sasa Radojcic
