Frankofona belgijska književnica Ameli Notomb (pravo ime Fabjen-Kler Notomb) rođena je 9. jula 1966. godine – prema nekim izvorima, u belgijskom gradu Eterbeku, po drugima pak u japanskom Kobeu. Izvesno je da je, kao kćerka uglednog belgijskog diplomate, rano detinjstvo provela u Japanu, gde je naučila japanski jezik. Deo adolescencije provela je u Kini, SAD, Bangladešu, Mjanmaru, Laosu. U Evropi nije živela sve do svoje sedamnaeste godine, kad se preselila u Brisel. Po završetku studija, vratila se u Japan i neko vreme radila kao prevoditeljka u jednoj firmi u Tokiju. Svoj prvi roman, Higijena ubice, objavila je 1992. i otad objavljuje u konstantnom ritmu – što romane, što pripovetke. Visokonagrađivana, cenjena i van književnih krugova, Ameli Notomb je spisateljsku slavu sticala delima Ljubavna sabotaža, Atentat, Strah i trepet, Metafizika cevi, Antihrista, Biografija gladi, Sumporna kiselina, Zimsko putovanje, Ubiti oca, a neka od tih dela prevedena su na više od četrdeset jezika širom sveta.
21.11.19 Bookwar
A šta ako vas roditelji nisu voleli?
“Udri to srce”
Mari je mnogo lepa. Ali mnogo. Najlepša je cura u provincijskom francuskom gradiću. Ima devetnaest godina i ide u Višu poslovnu školu. Nju to, zapravo, ne interesuje preterano. Jedino što zanima Mari jeste da izaziva zavist i ljubomoru kod svojih sugrađanki. Mari je uvek u centru pažnje, obožavana i voljena. Više uživa u tome da odbija udvarače nego da pruži šansu ljubavi. Kada otkrije da će zavist svojih prijateljica podići na viši nivo, ako bude u vezi sa najlepšim i naočitim mladićem u gradu Mari ne časi ni časa već se upušta u avanturu sa Olivjeom, sinom vlasnika lokalne apoteke. Iz ove veze, osim mnogo zavisti u kojoj Mari neizmerno uživa, rađa se i Dijana.
“Kad bi njene drugarice govorile o budućnosti, Mari bi im se u sebi grohotom smejala: brak, deca, kuća – kako to može da im bude dovoljno? Kakva je to budalaština da uzmeš neke reči i njima žigošeš sve čemu se nadaš u životu, a pritom reči tako otrcane?”
Mari sada ima dvadeset godina i njen život je okončan, a da, zapravo, nije ni započeo. Ona je zarobljena u ulozi supruge i majke bez mogućnosti da dominira nad običnim smrtnicima i da izaziva ljubomoru i zavist. Možda je zato i veoma hladna prema svom prvom detetu koje joj deluje više kao sidro nego kao izvor emotivne energije. Dijana je dovoljno promoćurna da veoma rano u svom životu uvidi kako u odnosima sa majkom nešto ne štima. A kada dobije i brata Nikolu kome majka pokazuje uobičajenu pažnju, a ubrzo i sestru Seliju koju Mari naprosto obožava Dijana shvata da od majke nikada neće dobiti ono što svako dete očekuje. Sa petnaest godina Dijana napušta hladnu majku i nezainteresovanog oca i odlazi da živi sa babom i dedom.
“Život je vodi ka nečemu važnom, ne svodi se više na podnošenje besmislenih muka, jer joj čak i ta patnja može dobro doći u istraživanju patnji bolesnika. Jedno je još trebalo samo: da odraste.”
Međutim tek će Dijanin susret sa profesorkom na fakultetu, izvesnom Olivijom Obison, dovesti do niza emotivnih preokreta, uzleta i padova iz kojih će ova pokušati da izađe kao konačno emotivno zrela i stabilna osoba. Pitanje je da li će Dijana ikada uspeti da zaceli rane koje je napravila njena majka i da li će ikada u svom životu moći da uspostavi normalan emotivni odnos sa drugim živim bićima.
U kratkom romanu Udri to srce, koji je u srpskom prevodu Vladimira D. Jankovića objavila izdavačka kuća Čarobna knjiga, belgijska književnica Ameli Notomb pripoveda priču ne toliko od odnosu majke i ćerke koliko od onome što proistekne iz krnjeg odrastanja bez ljubavi. Iako roman započinje sa Mari sve veoma brzo postaje pripovest o Dijani, o njenim prvim koracima, sećanjima, preranom sazrevanju, bekstvu od kuće, prijateljstvima, iskustvima u spoljašnjem svetu, njenim odnosima sa drugim ljudima…
Dijana je osoba koja je, kada joj je to bilo najpotrebnije, ostala uskraćena za majčinu ljubav (i ljubav distanciranog oca), i koja zbog toga, godinama nakon što je postala samostalna devojka i žena, ne može da se izbori za normalan odnos sa drugim ljudima. Dijana ne može da izađe na kraj sa izborima i greškama koje uporno ponavlja zato što nije sposobna da uvidi neke stvari koje su onim ljudima koji su imali emotivno normalno detinjstvo naprosto očigledne.
Roman koji možemo nazvati i dužom pričom pleni jednostavnim jezikom, kratkim i jezgorvitim rečenicama, čita se sa lakoćom i u jednom dahu. Udri to srce je izuzetna priča na koju bi ljubitelji kvalitetne pisane reči trebalo da obrate pažnju.
Milan Aranđelović
