U trku za jelenom

03.02.04

Kada je pre nedelju dana nagradu žirija „Politikinog Zabavnika“ za najbolje književno delo namenjeno mladima za 2003. godinu dobio roman „U trku za jelenom“, u izdanju beogradske „Narodne knjige“, u konkurenciji četrdesetak drugih knjiga, svi su se zapitali - ko je Radivoj Bogičević, nagrađeni autor.

Svoje uspomene iz detinjstva, provedenog u jednom sremskom selu, Bogičević je ispripovedao jasno i jednostavno, dinamikom nemirnog i nadasve radoznalog dečaka, zaljubljenog u sve oko sebe, u šume, reke, životinje i nebo iznad Srema, na način koji bi se mogao uporediti sa prepričavanjem mitova, posebnim jezikom koji u ovom romanu predstavlja jednu od najvećih vrlina. I svi su se pitali, pa čak i žiri - da li je autor dečak, mladić ili mlad čovek, koji je zapisao svoje uspomene pošto je izašao iz detinjstva.

A onda, kada je došao na razgovor na poziv naše redakcije, i ispripovedao ostatak života, shvatili smo da je laureat najcenjenije nagrade literature za mlade, i pored svojih ozbiljnih srednjih godina - rođen je 1940, u selu Sremske Laze - zapravo i danas nestašni, radoznali, dinamični dečak u srcu. Iz tog dečačkog srca, iz sopstvenog detinjstva, ispisana je ova njegova, za sada prva i jedina, knjiga „U trku za jelenom“. I za sve druge knjige, koje tek ima nameru da prenese na papir, ovaj neobični čovek dinamične biografije, ima sasvim dovoljno inspiracije.

Od tehnike do umetnosti

Potekao je od jednog 16-godišnjeg mladića, Stojana Bogičevića, koji je pre bezmalo dva veka zapucao iz Divosela i stigao u Sremske Laze, tadašnje Šanac Laze. Od Stojana je potekao Mitar, oženio je Savku Teslu, a iz tog braka rodio se Jova, piščev deda. Kada je napunio 16 godina, baš kao i čukundeda Stojan, Radivoj Bogičević je otišao iz rodnog sela i došao u Beograd. Pragmatični otac Marko posavetovao ga je da upiše školu „Nikola Tesla“, iako je Radivoj želeo da studira umetnost. „Pusti umetnost, to je za buržujske sinove koji su nasledili salone i klavire, a tehnika je tehnika“, rekao je otac.

Otpor nametnutoj školi bio je takav da se Radivoj „potrudio“ da bude najgori učenik, sa sedam jedinica pred samo diplomiranje. Ali, dok su se starija sestra i nastavno veće borili da ga ubede da uči i popravi ocene, budući autor nagrađenog romana napisao je najtežu pesničku formu „Sonetni venac“, posvećen izvesnoj Katarini Smrečnik iz Novog Mesta. Pesme je profesorka Anđelka Milakov, i sama zadivljena njihovom lepotom, pročitala pred svim nastavnicima u zbornici! Mladi zaljubljeni pesnik je nešto kasnije, na nagovor devojke iz Slovenije, rešio da popravi sve ocene i završi školu.

- Da bih nekako, ipak, terao po svome i distancirao se od autoritativnog oca, javim se u vojsku, dobijem raspored za Šentvud pored Ljubljane, a posle obuke prekomanduju me u Prištinu - kaže književnik. - I tamo počinje moja prava umetnička sudbina: u kasarni sam upoznao Remsa Fedora, akademskog vajara iz Ljubljane koji je video kako crtam. Ubedio me da svoj talenat ozbiljnije shvatim i upišem primenjenu umetnost. Pripremao sam se u kasarni, uz njegovu pomoć, došao da polažem u uniformi, i mislim da se to samo tada i nikada više nikome nije dogodilo... Od tri hiljade prijavljenih, hiljadu je ušlo u uži izbor, a samo je nas 360 položilo. Bio sam šesti i upisao prvu godinu, u klasi Mihajla Petrova, čuvenog grafičara.

Avantura kao izazov i usmerenje, koja je uostalom kreirala gotovo čitavu biografiju Radivoja Bogičevića, već tih godina ulazi u njegov život: na drugoj godini studija stiže ponuda „Dečijih novina“ iz Gornjeg Milanovca da radi strip. Prvi tekst koji je uradio bila je „Sultanova robinja“ Dobrice Erića, izdavači su bili zadovoljni i porudžbine se nižu. A onda mu je dosadilo da juri po istorijskim arhivima i kopira kostime, oružje, nakit, detalje, i rešava da napravi sam svoj strip - „Akant“, koji je izlazio potom u bezbroj serija, a svaka epizoda je bila priča za sebe. Zapravo, zahvaljujući „Akantu“, gde je autor i crteža i teksta, i priča o zbivanjima pre Velike seobe naroda, o Skitima, Sarmatima, Hunima, a o kojem je Vasa Pavković, urednik „Narodne knjige“, napisao hvalospeve u svojim tekstovima, došlo je do toga da mu Bogičević ponudi na čitanje „U trku za jelenom“. Pavković je posle nedelju dana rekao da je to „plemenita i lepa knjiga“ i objavio je u ediciji „Narodne knjige“.

Crtač stripa, reditelj, mačevalac i - pisac

Dok je studirao grafiku, i radio stripove za „Dečije novine“, Bogičević se zainteresovao i za kratki igrani film, opet zbog ljubavi prema svojoj koleginici sa studija Lili Blumenau. Snimio je „Baladu o ruži i vetru“, u eksterijerima istih Sremskih Laza koji su opisani i u nagrađenom romanu, i na Prvom festivalu amaterskog filma dobio nagradu i šest kutija filmske trake.

Životni obrti se nižu u Bogičevićevoj biografiji filmskom brzinom. Dok studira i snima filmove, i crta stripove, on je i pasionirani reli-vozač, mačevalac, učesnik konjskih trka... Zbog neurednog pohađanja fakultetske nastave, profesori Bogdan Kršić i Miloš Ćirić ne daju mu potpise, a on, ljut i buntovan, baš kao svaki pravi Sremac, odlazi na motoru u Pariz! Bila je to 1965.

Posle mesec i po dana noćenja ispod Ajfelove kule, sa glavom na motoru, buntovništvo je splasnulo: Radivoj Bogičević je ponovo u Beogradu. Primljen je u „Zastava-film“, i ubrzo, na Festivalu vojno-tehničkog filma u Berlinu, dobio prvu nagradu. Potom je diplomirao grafiku na Akademiji primenjenih umetnosti, prešao u PGP gde je bio likovni urednik omota za ploče, potom u EPP Radio televizije Srbije, gde je kreirao spotove i animacije koje su bile u to doba - pravo čudo! A onda se, baš kao i toliko puta do tada kada je menjao životni tok, zaljubio, samo ovaj put u „pikčer mejker“, kompjuter za savremenu animaciju koji je, uz sve druge mogućnosti, imao i šansu za šesnaest miliona bojnih varijanti! Pošto je savladao i tu moćnu savremenu spravu za animaciju, kao urednik grafičke opreme svih redakcija, Bogičević je pre tri godine otišao u penziju, i napisao - nagrađeni roman!

- U Sremske Laze se više nikada nisam vratio, čak su mi i roditelji u Mitrovici, ali je ova moja knjiga omaž tim divnim ljudima među kojima sam odrastao - kaže pisac. Prve čestitke, posle vesti o nagradi, primio je od 13-godišnje ćerke Tijane i supruge Marije, montažera u RTS. Sin Igor nasledio je od oca crtački talenat, završio školu za dizajn i radi u Švedskoj kao art-direktor poznate marketinške agencije.

- Nastavljam da pišem za decu, ali ne više o mom detinjstvu. Čeka me hiljadu ideja i projekata, možda je prvi sledeći roman o Akantu - rekao nam je, na kraju susreta, Radivoj Bogičević, laureat nagrade „Politikinog Zabavnika“.

Danica Radović